1
Iskren do koske, na svoj način blesav u najpozitivnijem smislu, nikad ne krije emocije, skače i raduje se kao dete
„E, svi su super stvarno, čak sam i ja, koju ne zanima košarka, gledala utakmice. Ali onaj Aleksa, kakav lik, kakav car“. Kad vas komšinica ovim rečima dočeka po povratku iz Manile, jasno je ko je na Mundobasketu osvojio apsolutno sve.
Ne samo one koji vole i prate košarku, koji nisu propuštali utakmice Srbije na Svetskom prvenstvu, već one obične ljude, koji se drugačije raduju uspesima reprezentacije i drugačije ih doživljavaju.
A Aleksa Avramović je oličenje svega toga, iako je i profesionalac bez mane.
PROČITAJTE JOŠ
1
0
0
Aleksaaaa je neko ko je iskren do koske, na svoj način blesav u najpozitivnijem smislu, nikad ne krije emocije, skače i raduje se kao dete. I kao dete će i da padne Novaku Đokoviću u zagrljaj, ili da ga slika prilikom dočeka na čuvenom balkonu.
Voli reprezentaciju više od svega, kako o njoj priča dok je poredi sa NBA je nešto posebno.
„Reprezentacija je ono zbog čega sam počeo da igram košarku, NBA mi je liga kao liga, nemam neku emociju za razliku od reprezentacije, ona mi je sve. Ne može ništa da se poredi sa igranjem za reprezentaciju“, znao je svojevremeno da kaže.
I uvek će u prvi plan istaći tim ili saigrače, a ne sebe. I neće propustiti priliku da u svakom obraćanju na Svetskom prvenstvu na prvo mesto stavi Borišu Simanića.
I to dovoljno govori o nekome kao čoveku, jer mu nije strano da zaplače pred kamerama dok priča o svom drugu u bolnici.
„Ovo je za Borišu, svi znamo koliko nam je važan, opet nam je poslao poruku, opet smo dali poslednji atom snage. Igrači iz najbolje lige na svetu igraju za Kanadu. Mi smo pokazali smo šta je borba za naš grb, celu zemlju, za Borišu, za naše porodice, prijatelje, kumove, braću sestre“, kroz suze je Aleksa poručio posle plasmana u finale Mundobasketa.
Grizao je, gurao, vukao, plakao, skakao ovaj momak ogromnog srca. Pokazao je svima šta je simbol borbenosti i ljubav prema Srbiji i dresu reprezentacije. Postao je primer i inspiracija onima koji odrastaju i sada mogu da se zaljube u košarku.
Zajedno sa svim ostalim „orlovima“ pokazao je onaj pravi kult reprezentacije na kojima smo mi odrastali 90ih godina.
„Šta reći, ja ovo nisam video u životu, takvu energiju, stvarno ne znam… Samo im želim da dobro spavaju i nastave u ovom ritmu, mi se trudimo da ih ispratimo i budemo agresivni, i jako sam srećan što delim teren sa njima, velika je čast i privilegija“, rekao je Marko Gudurić o Avramoviću i Dobriću posle polufinala sa Kanadom.
Zajedno su se bacali za svaku loptu, patentirali onu „svi za jednoga, jedan za svi“, a to su osetili i mnogi u Srbiji, ne samo oni u Manili.
„Šta čekamo“, upitao je Aleksa kada je sa srebrnom medaljom oko vrata došao na konferenciju za medije posle finala Svetskog prvenstva.
Kada su mu objasnili da se čeka selektor Pešić i određena procedura, više je bio zbunjen, pa je samo otišao nazad u svlačionicu, iako je bio spreman „k’o puška“ posle neverovatnog uspeha „orlova“ u Manili.
Dovoljno je blesav, na najpozitivniji mogući način, da se zaleti na ogradu balkona na dočeku za pamćenje, na kojem je dobio najjače ovacije.
A isti taj Aleksa Avramović se 2015. godine našao na širem spisku tadašnjeg selektora univerzitetske reprezentacije Srbije Vanje Guše. Tog 6. juna 2015. video ju je kao korak ka seniorskoj reprezentaciji Srbije, a osam godina kasnije dočekan je na balkonu.
Jedini je u tom trenutku zaista igrao za svoj fakultet – Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, ali sa istim žarom sa kojim je igrao i polufinale Svetskog prvenstva protiv Kanade.
„Predstavlja mi ovo veće iznenađenje, nisam nigde igrao osim ove sezone u OKK Beogradu, gde sam stekao afirmaciju u KLS. Pre toga me, slobodno mogu reći, nigde nije bilo. Napornim radom i zalaganjem sam došao do šireg spiska od 20 kandidata za Univerzijadu. Svako bi voleo da se nađe na tom spisku od 12 igrača koji će braniti boje nacionalnog tima“, skromno je u svom stilu poručio tada Aleksa za studentski portal „Sportindeks“.
A, sada, osam godina kasnije, dočekan je na čuvenom balkonu kao heroj nacije, heroj svakog običnog čoveka u Srbiji.
„Taj dan mi je posle venčanja bio najlepši dan u životu. Ne mogu da opišem šta sam osetio od svih ljudi i potrudiću se da bude još takvih dana za Srbiju“, rekao je Avramović na prijateljskoj utakmici Partizana i Fuenlabrade, pod otvorenim nebom na Tašmajdanu.
Neki novi „orlovi“, neka nova ekipa postala je deo istorije, pravi heroji, oni koji su premašili sva očekivanja i obradovali milione u svojoj zemlji.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare