Dragan Stojković Piksi je u petak saopštio spisak fudbalera za Mundijal u Kataru i odredio 26 momaka koji će predstavljati i naše nacionalne simbole i naš fudbal.
Onaj ešalon našeg fudbala koji igra u „ligama petice“, gde 11 igrača dolazi iz Serije A, pa se Italijani šale da će navijati za Srbiju, pošto svoju reprezentaciju mogu da gledaju samo u reprizama utakmica sa Evropskog iz prošle godine.
PROČITAJTE JOŠ:
Ešalon fudbala koji se zove Superliga Srbije nudi samo jednog fudbalera i njegovo ime je Strahinja Eraković.
Crvena zvezda je „delegirala“ jedinog igrača iz domaćeg prvenstva i večitih rivala, a Partizan posle mnogo decenija nije dao nijednog fudbalera za reprezentaciju.
Prekinuo je kontinuitet koji su držali Vladimir Stojković, Radosav Petrović, Albert Nađ, Nenad Đorđević i drugi pre njih.
Zvezda je u Rusiju poslala Milana Rodića i Nemanju Radonjića, pre toga u Južnu Afriku Dejana Lekića, dok su 2010. iz Vojvodine išli Dragan Mrđa i Željko Brkić, a iz Partizana spomenuti Petrović.
Sada je samo jedan fudbaler iz Superlige, što bude čudno ako znamo da već pet godina i Zvezda i Partizan konstantno igraju Evropu.
To bar u teoriji treba da stvori bolje uslove da Srbi ostanu tu i da evropska takmičenja ne traže samo preko granice.
Opet, često možemo da vidimo i da se transferi stranih fudbalera plaćaju više, da ih sve više i ima u domaćem fudbalu.
Sejduba Suma se plati 1,6 miliona, Umar Sadik dva (on se isplatio), Edu 1,2 miliona, Takuma Asano milion, Radživ Van la Para 1,2 miliona, Osman Bukari tri, Mateo Garsija 2,2, Kings Kangva milion i po, Takajuki Suzuki još pre 17 godina dva i po miliona.
Među rekordnim transferima najvećih srpskih klubova nećete naći i mnogo domaćih igrača. U Zvezdi je to Nemanja Radonjić u ravni sa Osmanom Bukarijem, tu je negde i Nemanja Motika, Miloš Degenek i Mirko Ivanić. Kod Partizana je samo za Fejsu plaćeno više od milion od srpskih fudbalera.
Sa njima se nekako uvek ide po principu „lako ćemo“. Drugačije je kad „večiti“ pozovu telefonom neki Napredak iz Kruševca i kažu „hoćemo igrača“ i kad neka Fjorentina pozove „večite“.
Uloge su slične, jer u Srbiji Zvezda i Partizan nastupaju iz pozicije moći, ali sa strane prema njima tako mogu da nastupaju bogatiji klubovi. Sve je u lovi i renomeu.
Osim toga, kad njih klub ne plaća, onda dok se fudbaler pozove na zakon, zaboravi i koliko je para zaradio i koliko mu se duguje.
A pošto su klubovi u Srbiji najčešće i partijski plen gde se postavljaju podobni lokalni stranački kadrovi, ta pravda koja je spora, ali dostižna – obično za igrače bude samo spora, pa od nje pobegnu umesto da je stignu.
Nije čudo što sve mlađi beže van.
Bukvalno kao da se mimoilaze sa strancima na nekom Horgošu, Bajakovu, ili na aerodromu Nikola Tesla. Stranci se čekiraju kod naših carinika, Srbi odlaze.
Aleksandar Mitrović, Andrija Živković, Luka Jović, Dušan Vlahović, Predrag Rajković, Vanja Milinković-Savić, Sergej, Strahinja Pavlović, Nikola Milenković i da ne nabrajamo dalje.
Znate li šta im je zajedničko? Što su svi već do početka dvadesetih godina već rekli „ćao“ domaćim klubovima i oranicama u Superligi.
To je i dobro i loše. Dobro je jer ti momci već imaju iskustvo jačih utakmica, pa bi startna pozicija Srbije u Kataru trebalo da bude bolja zbog toga.
Loše je jer kod nas u Srbiji ne mogu već da istreniraju noge na takve izazove, zbog čega mi, uslovno rečeno mlađe generacije i dalje slušamo svoje roditelje i one njihove priče – e kakav se fudbal nekad igrao u Jugoslaviji…
Ok, ne igra se više, Jugoslavija je davno propala, nema više „velike četvorke“, to je stara priča.
I tada je bilo interesa da se pare guraju u te favorizovane klubove jer bi bilo glupo da uvek pobeđuju Zvezda i Partizan u zemlji od 25, 30 miliona ljudi.
Sada kad ih imamo oko šest, sedam miliona, za titulu se bore samo dva kluba i šteta je što bar oni ne mogu da ponude više nacionalnom timu.
Nude, ali posredno. Jedan Dušan Vlahović, Milenković ili Mitar naprave ime u Partizanu, pa odu preko, Dušan Tadić bude u Vojvodini do 22. godine, pa ode, Sergej iz Novog Sada pojača Genk.
Raduje što sada ima više fudbalera koji su bili deo generacije koja je osvojila titulu na Novom Zelandu 2015. sad imaju šansu da svoj talenat pokažu i na najvećoj sceni, da se opet sretnu oči u oči sa Gabrijelom Žezusom i Brazilcima i da nas anesteziraju, nateraju da zaboravimo gde nam je klupski fudbal i koliko je tih momaka došlo direktno iz srpskih klubova.
BONUS VIDEO: Sve što niste znali o najskupljem srpskom igraču – šta bi bio Vlahović da nije fudbaler
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar