Uskrs je uvek isti, lopta je uvek ista, ali ljudi i fudbal odavno to nisu

Fudbal 19. apr. 202010:14 > 14:54
Podeli:
Foto: Printscreen/Politika

Prvi večiti derbi je odigran na pravoslavni Uskrs 1946. godine, koji je tada padao na 21. april, zvaćemo ga "nulti" jer su Partizan i Crvena zvezda tada odigrali prijateljski meč, dok se prvi zvanični dogodio 5. januara sledeće godine. 

Ni pre, ni posle tog istorijskog dana za život dva fudbalska velikana, igranje fudbala na dan Hristovog vaskrsnuća nije se smatralo bogohulnim, jeretičkim ili đavolskim ponašanjem.

Fudbal na Uskrs je bio „dva u jednom“, dan u kome se proslavljao praznik, bivalo se veselo, pozitivno, duhovno jer se se toga dana moglo slaviti sve.

PROČITAJTE JOŠ

Slavila se svetkovina fudbalske igre, na igralištima su se okupljale porodice i prijatelji, u periodu posle svečanog ručka, uglavnom po lepom i sunčanom vremenu, kakvo samo april mesec može da donese.

Slavio se verski praznik koji potvrđuje premisu hrišćanske vere o postojanju zagrobnog života, slavio se javno, na svakom mestu, u svakoj prilici koju je pružilo vreme između dva rata, sve  dok nije stiglo vreme u kom je religija je prozvana „opijumom za narod“, a fudbal dobio zaleđe i čvrst zagrljaj petokrake. Kao uostalom i sve u društvu jer je sve postalo „društveno“, odnosno pod kontrolom „crvene klike“. Sve, počevši od lične imovine do intimnog prava na ispoljavanje svojih religijskih uverenja.

Fudbal i Uskrs su bili dva potpuno srodna događaja, toliko da je neretko vlasnik prava na izvođenje početnog udarca bio određivan kucanjem jajima. I tu nije bilo razlika, ni verskih, ni nacionalnih, ni ideoloških. Ili su se bar fudbalom bavili, a i gledali ga, ljudi koji se podelama te vrste nisu zanimali.

Arhivski podaci do kojih je sportska redakcija Nova.rs došla uz pomoć Nebojše Jakovljevića, autora kapitalnog dela „Fudbalska takmičenja Južnih Slovena 1873-1941“ i administratora stranica Ex-Yu fudbal na Instagramu i Fejsbuku, daju nam potvrdu svega onoga što smo možda imali priliku da čujemo od predaka.

Sačuvani primerak lista „Jugoslovenska pošta“ od 30. aprila 1935. godine svedoči o odiganoj utakmici između Slavije iz Sarajeva i HAŠK iz Zagreba.

„Pre početka igre pozvao je Gajer svoje saigrače na sredinu igrališta gde su ih već čekali sakupljeni Slavijaši. Kapiten Slavije Zagorac iz jedne korpice vadio je šarena jaja i po jedno darovao svakom Haškovcu. Ni sudija nije zaboravljen. Gosti su bili ovom pažnjom prijatno iznenađeni, pa je u prijateljskom tonu i raspoloženju koje je ovim aktom izazvano odigrana cela utakmica“, navedeno je u izveštaju sarajevskog dnevnika.

Kapiteni, Srbin Slavko Zagorac, rođen u Glamoču 1909. godine i njegov vršnjak, Hrvat Ivan Gajer bili su predstavnici svojih timova u takmičenju kucanja jaja. Pobednikovo ime nije zabeleženo, taj rezultat je, što bi se reklo, bio u drugom planu.

Konačan rezultatski ishod – 2:0 za domaću ekipu i drugi poraz u sezoni zagrebačkog kluba, tada vodećeg u prvenstvu države.

Foto: Screenshot / Instagram / istorijaexyufudbala

„Praznici su bili specijalni dani i uvek se igralo!“, napominje Jakovljević, pružajući nam na uvid i ostale pojedinosti iz svoje bogate arhive.

Važna svedočenja o praksi igranja fudbala na Uskrs dao je i najstariji dnevni list na ovim prostorima, beogradska Politika.

Fotografija na kojoj se nalaze fudbaler beogradskog Jedinstva Branislav Sekulić i njegov kolega iz splitskog Hajduka Jozo Matošić potvrđuje da je igranje fudbala na dan Hristovog vaskrsenja donosilo dah mira u momentima stvaranja zla koje je ostavilo ogromne posledice na čovečanstvo.

Duel srpskog i hrvatskog tima odigran je 24. aprila 1938. godine, četrdesetdva dana posle Anšlusa, pripajanja Austrije Nemačkoj predvođenoj Adolfom Hitlerom.

Šta se dalje dešavalo je poznato,  ali je od svega važniji „performans“ u kom su učestvovali Srbin iz Beograda, prethodno deo čuvene jugoslovenske ekspedicije iz Montevidea, Hrvat iz Splita i arbitar Franjo Bažant, Hrvat iz Zagreba.

„Kad je sudija gospodin Bažant izišao na sredinu igrališta i dunuo nekoliko puta u pištaljku pozivajući kapitene da biraju strane, došli su Jozo Matošić i Bane Sekulić. Svaki od njih držao je u ruci po jedno uskršnje jaje. Bane je imao crveno, a Joza šareno“, svedoči izveštaj tadašnjeg lista „Vreme“.

Sudija je želeo da otpoštuje protokol, upitao je kapitene koju stranu novčića žele, ali je njegov zemljak imao drugačiju ideju.

„Mi ćemo, po srpskom običaju, tucajući jaja rešiti izbor strana, pošto je danas pravoslavni Uskrs, a mi smo gosti“, navodi se da je rekao Matešić.

PROČITAJTE JOŠ

U tekstu dnevnog lista „Politika“ iz 2018. godine autora Ivana Cvetkovića stoji da je Borivoje Kesić, fudbaler beogradske Jugoslavije, ali i izveštač sa utakmica, posvedočio da arbitar nije imao ništa protiv.

Toga dana je odigrano celo kolo takmičenja, a u aktuelnim okolnostima neverovatno zvuče reči novinara Politike Ljubomira Vukadinovića u izveštaju novog Uskršnjeg duela između HAŠK i Slavije, koji je za razliku od onog iz 1935. godine, odigran u Zagrebu i završen pobedom domaćina od 4:1.

„Ko bi rekao da bi grip, ta dosadna a ponekad i opasna boljka i nekom drugom da bude korisna sem – lekarima i apotekarima. I to toliko korisna da je nekome produžila život, ili još bolje rečeno, učinila da se održi nada u potpuno spasenje. To se, eto, dogodilo Purgerima, koji gripu ima najviše da zahvale što njihove šanse za učešće u takmičenju za srednjoevropski kup nisu sasvim utrnule prvog dana Uskrsa“, naveo je Vukadinović, aludirajući na činjenicu da je sarajevska ekipa u Zagreb otišla bez nekoliko standardnih prvotimaca, zbog zarazne bolesti respiratnog sistema.

Fudbal je bio na programu i za drugi dan Uskrsa, takozvani Pobusani ponedeljak. Na svom igralištu je BSK u „večitom derbiju“ pobedio Jugoslaviju sa 3:2, igralištu koje je kasnije postalo temelj za stadion Partizana, a na kome se dva olimpijska ciklusa kasnije, takođe na Uskrs, dogodio „nulti“ meč između Partizana i Crvene zvezde.

Foto: Screenshot / Instagram / istorijaexyufudbala

Pored redovnih ligaških utakmica, u dokumentima se pominje da su organizovani i veliki Uskršnji fudbalski turniri. Jedan od njih je održan 20. aprila 1930.

U godini posle proboja jugoslovenskog fudbala na svetsku cenu i učešća reprezentacije na Mundijalu u Urugvaju, organizovan je i dvostruki turnir. Na jednom su snage odmerile reprezentacije Beograda, Zagreba, Budimpešte i Ljubljane, a drugi je bio obezbeđen za drugu i treću selekciju Jugoslavije, te reprezentacije Moravske župe i Valjeva.

Vreme komunizma je skrajnulo značaj religije, praznika, a kako se njegov period privodio kraju i doživljaj fudbalske igre je postao drugačiji.

Promena se dogodila u vremenu raspada bivše države, o kojoj vlada pretežno negativno mišljenje, dok je najvažnija sporedna stvar na svetu u finalnim godinama postojanja „velike Jugoslavije“ doživela dve krajnosti – dobila je Crvenu zvezdu kao šampiona Evrope, ali i postala oružje u rukama onih koji su uvideli da snagom „autoriteta“ mogu da povedu i zavedu mase navijača.

Komšije, sunarodnici, nekadašnji takmaci na terenu, tokom poslednje decenije 20. veka su se gledali preko nišana, bratstvo i jedinstvo se pretvorilo u krvavi građanski rat, a umesto ofarbanih jaja na meniju se našlo oružje.

Na prostorima Srbije se u tom vremenu dogodila pojava „srboslavlja“, nove verzije pravoslavlja koje je u manifestnim oblicima bilo prilično udaljeno od vere koju je u amanet svom narodu ostavio prvi arhiepiskop Sveti Sava.

Potonje godine su rađale nove podele, osvetnički duh za komunistički period ubijanja religijskog osećaja je povezivan sa četništvom, a svemu su svesrdno pomagali državni i paradržavni aparatčici.

Foto: Reuters / Ranko Cukovic / Guliver

Spoljni udari koje je trpeo srpski narod, nova ratna dešavanja, pogromi, napadi na svetinje, stvorili su radikalizaciju i nova tumačenja sopstvene religije, prilagođena tadašnjem momentu eksplozivne želje za isticanjem „svojeg“.

Žrtva toga je postao i fudbal, manifestacije teranja lopte više nisu bile mesto za opuštanje, razonodu, razbibrigu, dokolicu, druženje, već poligon za ispoljavanje raznoraznih stavova, navodnih principa, ideja i filosofija.

U sprečavanju toga se nisu proslavile organizacije kojima bi to trebalo da bude posao.

Fudbalski savez Srbije i Zajednica klubova Superlige su insistirali na tome da utakmice domaćeg prvenstva budu igrane na Veliku subotu, što nije bilo najsrećnije rešenje jer je ostavilo  i velike posledice na kasnija dešavanja.

Prva subota po smrti verujućeg je i u današnjem životu dan na koji se obilazi grob, a u vezi sa pošttovanjem predanja da Velika subota, dan po Hristovom raspeću, treba da bude proveden u molitvi i tišini.

Dakle, preporučeno je da se igra na dan pravoslavnog tugovanja, a ne na sledeći dan, dan pravoslavnog radovanja.

Reakciju na to su imali navijači Crvene zvezde, kluba koji je označen za „stub srpstva“ od momenta kada je tu ideju na severnu tribinu, postavši vođa, uneo osuđivani kriminalac, saradnik Službe državne bezbednosti i potonji ratni profiter Željko Ražnatović.

Organizovani simpatizeri najpopularnijeg srpskog kluba su stupili u bojkot mečeva na Veliku subotu 2008. godine, u prvoj sezoni obnovljene srpske lige, a posle razdvajanja državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Pet godina kasnije, nadležni su popustili pod pritiskom, ali je Uskrs ponovo bio dan koji je izbegnut.

Jedno rešenje je bilo da se utakmice igraju na Veliki četvrtak, na dan kada se po predanju dogodila Tajna večera, tokom koje je Isus ustanovio Svetu Tajnu Pričešća, da bi potom bio izdan od strane Jude Iskariotskog i odveden na sud.

Dakle, dan tuge.

Drugo rešenje je bilo da se utakmice igraju na Pobusani ponedeljak, dan posle Uskrsa, koji bi po predanju trebalo provesti u obilaženju grobova bližnjih, uz odnošenje ofarbanih jaja na njihove večne kuće.

Dakle, još jedan dan koji ne bi trebalo provesti u prevelikoj pesmi i veselju.

Vredi ponoviti, za sve to vreme se misao o tome da bi fudbalske utakmice, po uzoru na nekadašnja vremena, trebalo igrati baš na dan Uskrsa – nijednom nije uzela ni u razmatranje.

Tome su doprineli i stavovi pojedinih crkvenih ličnosti, poput Velibora Džomića, u tekstu Politike iz 2014. okarakterisanog kao stručnjaka za crkveno pravo Srpske pravoslavne crkve.

„Mislim da nije dobro povlačenje paralela između današnje Srbije i Kraljevine Jugoslavije u kojoj su baš na Vaskrs organizovane sportske utakmice da bi, kako se govorilo, „i sportisti na taj način učestvovali u proslavi Vaskrsa”. Imao sam priliku da više godina proučavam istoriju Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Moj je zaključak da to nije bila uzor država, jer je mnogo toga u njoj bilo, kako bi narod rekao, krivo nasađeno. To se vidi i po sportu te države“, rekao je Džomić.

Poštujući pravo da svako može da izvodi svoje zaključke, „učiteljica života“ se ponovo javlja sa egzaktnim podacima.

Pre više od sto godina Srbi za koje ni u kom slučaju ne može da se kaže da su bili Jugosloveni, ateisti, komunisti i tako dalje, igrali su fudbal na Uskrs.

I to na Solunskom frontu, podsetio je dnevni list „Politika„.

Foto: Printscreen/Politika/iz zborke Srbislava Č. Todorovića

U listu „Velika Srbija“, štampanom u Solunu, objavljena je najava „loptačke utakmice između đačkog kluba Napredak i engleskog kluba „Kanada“ iz 38. bolnice, na Vaskrs 2. aprila 1917. godine. Dobrovoljni prilozi se primaju sa zahvalnošću, početak igre u 4 časa“.

Da li neko može da kaže za solunske heroje da nisu bili Srbi? Pravoslavci? Da su bogohulili time što su na Vaskrs igrali fudbal sa Englezima protestantske veroispovesti?

Možda bi se našli i takvi. Verovatno oni koji ne bi dali dobrovoljni prilog, odnosno platili kartu za utakmicu svog omiljenog kluba i time mu pomogli, već bi probali da „uđu na foru“ ili da se ogrebu za prolaz dajući redaru nekakav sitan mito.

Imajući u vidu da su nas okolnosti života na ovim prostorima u poslednjih 30 godina naučile da postoji ogromna mogućnost da se nešto što bi moglo da bude lepo, pristojno i svečano vrlo lako pretvara u katastrofu i svoju suštu suprotnost, nužno je postaviti pojedina pitanja koja bi mogla da nas dovedu do zaključka da li mi današnji možemo da budemo dostojni naslednici svojih slavnih Solunaca.

Da li bi iko bio siguran u to da kada bi se utakmice u Srbiji zaista organizovale na Uskrs neko ofarbano jaje ne bi poletelo u pravcu glave linijskog sudije ili tribine gde se nalaze navijači suprotnog tima?

Da li bi iko mogao da pomisli da bi navijači, takozvani „najvatreniji“, mogli da se kao pripadnici istog naroda, pravoslavci, vernici koji pevaju himnu „Bože pravde“ jedni drugima zaborave međusobna ubistva, tuče, razbijene glave, ukradene titule i nameštene utakmice i da stanu jedni naspram drugih, te da odmere snage ofarbanih jaja?

Da li bi Srpska pravoslavna crkva počela da objavlja svoju osnovnu delatnost, misiju sabiranja i ujedinjavanja naroda, unošenja milosti Božje u duše zabludelih, nesnađenih, izgubljenih, besnih, okrenutih brutalnostima, zločinima i koristoljublju?

Da li je država Srbija četiri godine posle izjave tadašnjeg premijera Srbije, a sada predsednika da ona nema snage da se izbori sa problemom huligana, uspela da makar malo da ojača, odnosno da li je uradila išta da se po tom pitanju ostvari „društveni konsenzus“, koji je naveden kao prepreka za reakciju države?

Teško da ćemo moći da dobijemo odgovore na ova pitanja u narednom periodu. Možda nećemo i nikada jer se loše pojave u našem društvu veoma, veoma teško menjaju, štaviše, ukorenjene su dublje nego vera na koju se toliko polaže i poziva.

Do tada, ako to tada ikada i dođe, možemo samo da se sećamo svetlih momenata iz istorije i bar da kažemo da je nekada i ovde bilo mira, spokoja, bratske ljubavi i iskrenog poštovanja principa svoje vere.

Nekada… U vreme kada je fudbalska igra bila samo to, u vreme kada su simpatizeri fudbala bili samo to, u vreme kada su igrališta bila samo to, u vreme kada je grip bio samo – grip.

Danas? Danas ništa od toga nije „to“. Osim Uskrsa. I zato, Srećan nam Uskrs, pa da se nekada negde na nekom igralištu sretnemo sa ofarbanim jajima.

Nekada, negde, kada postanemo bolji ljudi. Ili samo – ljudi.

Foto: Nebojša Jakovljević / Ex Yu fudbal

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram