Kada sunce tuđeg neba pokaže zube – možda je vreme za Srbiju

Podeli:
Foto: Reuters / Fabrizio Bensch / Guliver

Nije bilo izvesno da ce se Lazar Markovic vratiti u srpski fudbal sa 25 godina. Jasno je njegov vršnjak Aleksandar Mitrovic rekao da bi se vratio u domovinu, ali za time nema potrebe jer mu je karijera življa nego ikad u engleskom izdanju najvažnije sporedne stvari na svetu.

Mitrović, Dušan Tadić, Nemanja Matić i tako dalje verovatno nikada ponovo neće zaigrati na srpskim terenima, kao što se to nije desilo njihovim kolegama slične reputacije poput Nemanje Vidića, Dejana Stankovića, a izvesno je i Aleksandra Kolarova, možda Baneta Ivanovića…

Sa druge strane sudijskog novčića nalaze se kandidati za oživljavanje karijere, na njihovu žalost, dok se srpski fudbal tom na neki način i nada ne bi li se ponovo susreo sa njima.

Na domaćim terenima igraju tri tipa fudbalera sa srpskim pasošem – mladi i talentovani, iskusni i prekaljeni, prerano otišli u inostranstvo.

Povratnički izleti srpskih fudbalera se dešavaju u dve moguće situacije, na kraju karijere posle finansijski solidnog rada u inostranstvu, što bi se reklo za ispis, i na nekakvoj sredini karijere, momentu koji dati odgovor na večitu dilemu, modifikovanu u fudbalske svrhe – biti ili ne biti fudbaler.

Imali smo kroz nedavnu istoriju primere iz obe kategorije, uzećemo kao ilustraciju slučajeve, recimo Mladena Krstajića i Filipa Malbašića.

Jedan se vratio na mesto početka sa epitetom najvećeg autoriteta u svlačionici, a drugi je morao da se vrati u srednju školu, preore terene uzduž i popreko Srbije i sa očvrslim cevanicama ponovo ode preko.

U nizu tekstova koje vam donosimo tokom Uskršnjih praznika upoznaćete se sa listom najuspešnjih „krstajića“, a u ovom se bavimo potencijalnim „malbašićima“.

Pod onima svrstanim u drugu grupu smatraćemo igrače koji nemaju ugovore, ističu im ili će izvesno potražiti novu sredinom u želji da se vrate na fudbalsku mapu.

Foto: EPA/Juan Herrero

Pre samo pet godina vredeo je 2,5 miliona evra, blistao na pozajmici u Kordobi i trijumfalno se vratio u Viljareal sa idejom da tu i ostane na duže.

Karijera Aleksandra Pantića je nastavljena selidbama, u preduzeću primarnog poslodavca i dalje nije bilo mesta, pa su sledile selidbe u Eibar i Alaves.

U februaru 2017. je kao slobodan igrač otišao u kijevski Dinamo, da bi se posle manje od dve godine vratio u Španiju, sada u Kadis.

Bez odigranog sekunda se vratio u ukrajinsku prestonicu, a dva meseca kasnije je ostao bez posla, 2. septembra prošle godine, sa procenjenom tržišnom vrednošću od 700.000 evra, koja je do aprila 2020. pala za 150.000 evropskih novčanica.

Sa napunjenih 28 godina, bivši mladi reprezentativac Srbije, 188 centimetara visoki nekadašnji član Crvene zvezde, koji može da pokrije tri pozicije u odbrani mogao bi da bude idealno pojačanje, za – na primer klub iz Ljutice Bogdana.

Eventualna win-win situacija bi Pantiću donela utakmice, povratak samopouzdanja neophodnog za defanzivca i šansu Zvezdi da dobije besplatno igrača na kom bi za sezonu ili najviše dve mogla da dobije novac od nekakvog transfera na Bliski istok ili u Kinu.

Foto: EPA/CARL FOURIE

Sa nepunom 21 godinom je debitovao za seniorsku reprezentaciju Srbije na poziv selektora Havijera Klementea.

Tri godine kasnije je učestvovao u istorijskoj pobedi Srbije nad Nemačkom na Svetskom prvenstvu, dobivši 20 minuta na terenu od velikog Radomira Antića.

Njegovih fudbalskih kvaliteta se odlično sećaju navijači Partizana čijoj ekipi je spakovao tri gola u Humskoj 1.

Sa primarne pozicije defanzivnog veziste delovao je u svim trećinama terena, visinom od 185 centimetara je stizao da izbaci loptu iz svog šesnaesterca, fizičkom kondicijom je stizao protivnike na sredini terena, a na svega 21 pojavljivanju u Superligi postigao je 11 golova i upisao tri asistencije.

Nestvaran igrač je bio Gojko Kačar, Vojvodina ga je procenila na tri miliona evra i taj novac je dobila od Herte.

Berlinski klub je uloženo povratio i pride zaradio još 2,5 miliona više od HSV posle Mundijala. Isti tim mu je tri godine kasnije saopštio da je višak i od tad kreće fudbalsko stradanje po Kačaru.

Pozajmica japanskoj Osaki, povratak u HSV, slobodan transfer u Augzburg, identičan aranžman u Anortozisu i 11. januara prošle godine prijava na biro za nezaposlene.

Početkom godine se pominjao kao „ezgotično ime“ urugvajskog tima koji trenira njegov bivši saigrač iz Japana – Dijego Forlan.

Tri meseca posle toga Kačar sa 33 godine nema posao, a vrednost na tržištu od 325.000 evra je manja od one koju je sa 19 godina imao u Vojvodini.

Eventualni povratak u rodni grad bi bio prava poslastica za simpatizere srpske „Stare dame“, koja u timu već ima jednog prekaljenog vezistu, Nikolu Drinčića.

Zamislite samo tandem defazivnih veznih Drinčić-Kačar kao podršku generalno mladom timu koji trenira Nenad Lalatović… Evropska Vojvodina, u sastavu Srbije naravno.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Nestvarne momente u životu je pre svoje 30. godine iskusio Alen Stevanović, reklo bi se da tu ima materijala za ozbiljno dokumentarno ostvarenje.

Na stranu privatne okolnosti, njegov profesionalni put je jedan od najbizarnijih u istoriji srpskog fudbala, a nije da je konkurencija baš najlakša.

Jedan meč kod Murinja

Stevanović je nastupio u jednoj utakmici prvog tima Intera pod vođstvo Žozea Murinja. Milanska ekipa je pobedila Sijenu sa 4:3.

U 20. godini je napustio Inter i krenuo putem koji ga je vodio preko Torina, Toronta, Palerma, Barija, Specije i ponovo Torina do Humske 1.

Negde između svega je bio akter čudne utakmice reprezentacije Srbije protiv Hrvatske u Zagrebu, pod vođstvom Siniše Mihajovića.

Period u Partizanu nije bio najsrećniji, Stevanović je na 47 odigranih mečeva sarađivao sa čak četiri trenera.

Peti, Miroslav Đukić, zaboravio ga je na tribinama i nije mu dozvolio ni minut šanse.

Za to vreme, između povreda butnog mišića i kolena je uspeo da sklopi đavolju kombinaciju, 6 golova, 6 asistencija i 6 žutih kartona.

Nije sve to izgledalo toliko sjajno, ali je u momentima poput duela protiv Napretka izgubljenog rezultatom 2:1 verovatno svaki ljubitelj „crno-bele“ boje poželeo da pre vidi Srbina sa švajcarskim papirima na terenu nego nekakvog Teofilusa Solomona.

Đukićeva odluka je ostala na snazi, rastanak je bio neizbežan pa je i on poput Kačara pokušao da nađe srećnu zvezdu u „Zemlji izlazećeg Sunca“.

Šest meseci provedenih u Šonanu, šest meseci pauze, angažman u Visli i rastanak sa timom iz Ploka u avgustu 2019. godine.

Stevanović i dalje ima manje od 30 godina, moguće je da mu brzinske sposobnosti nisu kao nekada, ali je iskustvo prisutno, kao i poznavanje okolnosti na srpskim terenima.

Kako je njegov Partizan već u misiji spasavanja karijere Lazara Markovića, Stevanović bi možda mogao da pronađe svoje mesto u timu kalibra Voždovca ili Čukaričkog, klubova koji se prepoznaju po evropskom načinu funkcionisanja.

Moguće pronalaženje zajedničkog jezika Stevanovića sa timom takvih karakteristika može da bude takođe win-win situacija, lekovita po igrača, potencijalno isplativa za klub, a i veoma zanimljiva za ljubitelje teranja lopte na srpski način.

Foto: EPA/FRIEDEMANN VOGEL

Novi Sad bi bio veoma srećan da ga ponovo poseti još jedno njegovo prerano otišlo dete koje je donelo novac u kasu Vojvodine.

Dva miliona evra se slilo u „srpsku Atinu“ kada je Folksvagen odlučio da svoj Volfsburg pojača jednim igračem na poziciji „golfa dvojke“.

Slobodan Medojević je proveo prvih 13 meseci na nemačkoj doradi i finalnom poliranju pre nego što se ustalio u startnoj postavi i u dve najduže serije bez poraza svoje ekipe (po osam utakmica) nije odigrao samo 236 minuta.

Simptomatično je da je Volfsburg ostajao praznih šaka u svakoj prvoj utakmici po Medojevićevom odsustvu iz sastava.

Dve godine kasnije se preselio i negde najavio dolazak srpske kolonije u Frankfurt.

Promenljivo raspoloženje trenera, povrede kao posledice zahtevnosti pozicije na kojoj nastupa, tek za četiri godine prikupio je samo 33 utakmice u dresu Ajntrahta.

Slobodan transfer u Darmštad je značio kraj njegove agonije, a posle samo sezone, u kojoj je povratio samopouzdanje i nastupio na 30 utakmica opet je bez obeštećenja promenio sredinu i stigao u AEL iz Limasola.

Ugovor na godinu dana znači da će Medojević po okončanju prekinute sezone moći da razmišlja o nekoj drugoj destinaciji.

Srbija? Možda, pominjalo se u prethodnim prelaznim rokovima, ali nikada nije realizovano.

Večiti rivali se nameću kao moguće destinacije bespoštednom zadnjem veznom, Partizan bi čak mogao da bude u prednosti pošto dobre partije tokom sezone Aleksandra Šćekića i Saše Zdjelara mogu da znače i mogući njihov pokušaj da se pohvale statusom gastarbajtera.

Šta god ko mislio, nisu ludi skauti Alavesa što su uvideli da Crnogorac toliko zna kako fudbal funkcioniše da mu je osnovni posao da mu provali caku i pokuša da pokvari, dok je bivši mladi reprezentativac Srbije odličan primer za onu treću grupu fudbalera sa početka teksta.

Foto: Srdjan Stevanovic / Starsport

Agent Milan Kačar bi mogao da bude veoma popularno lice u srpskim kuloarima narednih meseci.

Pored svog bratanca o kome je bilo reči u prethodnom delu teksta, on zastupa jednog veoma interesantnog momka čije samo prisustvo je toliko obogatilo atmosferu oko domaćeg fudbala.

„Ja znam kad je Kuzmanović došao… To je šou bio. Dečko dobar da ga mažeš na ‘leb. Nije dobro znao, ono znaš, srpski, nije znao ove… Mangupi su to, ne možeš ti, moraš da dođeš pripremljen. Između dve i četiri vatre ti je to, znaš. Jedni sa ove strane, drugi sa ove strane. Ti dok ne odgovoriš ovom, ovaj ti već zada sa druge strane“.

Govorio je Nikola Žigić.

Rođen u Tunu, odgajan po našim običajima, ali među drugačijim ljudima, 20-godišnji Zdravko Švajcarac je morao da prođe vojni rok u društvu Dejana Stankovića, Krstajića, Vidića, Marka Pantelića…

Dobre, ma i odlične partije u dresu države njegovih predaka donele su mu transfer iz Bazela u Fjorentinu za tri miliona evra, da bi dva leta kasnije u četvorostruko vrednijem poslu postao stanovnik Štutgarta.

Tri i po godine u Nemačkoj su mu omogućile da postane član Intera, ali je stadion „Đuzepe Meaca“ bio mesto na kome su i veći mangupi uspevali da se izgube.

Godinu i po dana u prestonici mode je bilo dovoljno za Kuzmanovića da se vrati u svoj Bazel.

U koji se vraćao i vraćao i vraćao… I sada čeka novi povratak, pošto je van terena od 6. oktobra 2019. godine, zbog jedne od najtežih povreda u sportu – rupture Ahilove tetive.

Dogovorena petogodišnja saradnja sa švajcarskim klubom se, po slovu ugovora, završava krajem juna 2020, ali će verovatno biti prolongirana za određeni period, dok se ne okočna aktuelna prekinuta sezona.

„Nije nikakva tajna da ceo život navijam za Zvezdu i da mi je porodica zvezdaška, ali nemam ništa što bih rekao na tu temu. Na leto ću biti slobodan igrač, a u fudbalu je sve moguće. Otvoren sam za svaki razgovor“, rekao je nedavno Kuzmanović za srpske medije.

Kuzma je otišao i korak dalje, već razmišljajući o tome kakav bi odnos gradio sa nekadašnjim reprezentativnim saigračem Dejanom Stankovićem.

„Ako bi se to desilo, prestao bi da bude za mene Deki kapiten, zvao bih ga ‘Mister’ i to je to. Nema tu mnogo filozofiranja“, više nego konkretan je Kuzmanović, očigledno daleko bogatiji za mangupsku harizmu nego sa 12 svećica manje na rođendanskoj torti.

Zvezdan Terzić je stao na loptu rečima da se o pojačanjima malo priča u ovim momentima, a realno je pitanje da li ostvaranje Kuzmanovićeve želje ima uporište u realnosti.

Zvezda je od zimus promenila koncept, Stanković se odlučio za forsiranje mladih igrača, a u aktuelnoj konstalaciji snaga jasno je da je Njegoš Petrović projekat na kom klub želi da radi i da unosno proda.

Ipak, iskusan igrač na poziciji zadnjeg veznog nikad nije na odmet, da li u ulozi važne karike u timu ili autoriteta i mentora nadolazećim naslednicima.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

O igračima pred kojima je leto odluke smo već govorili u ranijem tekstu, ali je za njih uglavnom predviđen život i rad preko granica Srbije.

Ne toliko realne, ali moguće mete srpskih klubova u narednom periodu mogu da budu i igrači poput toliko najavljivanog Miralema Sulejmanija, čuvenog Ace Tenka rođenog pod imenom Aleksandar Kovačević, te Nikole Gulana koji se nije toliko dobro proveo u povratničkom letu kroz svlačionicu i tribine Humske 1.

Njima na kraju sezone ističe ugovor, što ih čini verovatno jedinim primamljivim solucijama, pošto nije baš izvesno da bi neko od rukovodilaca srpskih klubova izabrao da potroši nekoliko stotina hiljada evra na igrača kome je neophodna profesionalna rehabilitacija.

Ishod takvih akcija ponekad nije toliko pozitivan, pošto to nije dugo trajalo u slučajevima Nikole Trujića ili Bojana Šaranova, ali ne bi bilo čudno da neko iz te kategorije ipak na kraju završi u matici.

Mnogo toga u vezi sa narednim prelaznim rokom nije izvesno, stvari na fudbalskom tržištu, čini se, još nisu eskalirale, a Transfermarket je izračunao da su klubovi širom sveta već izgubili devet milijardi evra.

Pritom, u istraživanje nisu bili uključeni igrači sa cenama manjim od 300.000 evra, pa je veliko pitanje sa kakvim budžetskim sredstvima će raspolagati srpski klubovi.

Kada su u pitanju značajna pojačanja oči su uglavnom uprte u večite rivale, ali je njihovo funkcionisanje pod posebnim znakom pitanja pošto su u ne tako davnoj prošlosti trošili veliki novac, s namerom da se to naplati možda baš narednog leta.

Činjenica i da je prohodnost ka Evropi, koja je gotovo jedini izlog i šansa za vraćanje na mapu, gotovo bez izuzetka rezervisana samo za dva najveća srpska kluba, smanjuje manevarski prostor ostalim takmičarima, pa i pomenutim Voždovcu i Čukaričkom koji imaju poseban način funkcionisanja.

Bez obzira na sve to, u danima bez fudbalskih i sportskih događaja možemo bar da zamislimo kako bi Linglong Superliga izgledala kada bi svaki od timova dobio po dvojicu, trojicu pečalbara.

I treći put, win-win situacija, samo postoji mnogo okolnosti koje treba uzeti u obzir, a primer Slobodana Rajkovića nam dovoljno govori koliko je onome ko je, što bi se reklo „navikao na uređen sistem“, nije najveća želja na svetu da bude licenciran kao fudbaler u srpskoj ligi.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram