Sedite u tišini, čekate, a te tri, četiri sekunde traju kao da je ispred vas besna učiteljica i prut koji samo što ne pocepa vazduh i poleti prema znojavom dlanu.
Jedno kratko „fiju“, pa onda trenutak dok se udarac slegne na dlanu koji već počinje da crveni.
PROČITAJTE JOŠ:
To je slika koju zamišljate u glavi. Čekate tako, da se čuje pištaljka dok vas oblivaju i hladan i vruć znoj, naizmenično.
Nema sumnje da se baš tako, poput nas ispred brojnih starih i debelih televizora širom Jugoslavije, osećao i jedan golman, neke dve hiljade kilometara dalje, junskog popodneva 1998. godine.
Ispred njega „živi zid“, mada je znao da niko živ ne može da ga sačuva od onoga što sledi.
I on je čekao svoj „prut“. Tačnije, da đule ka njegovom golu lansira noga fudbalera u plavom dresu i molio se svom bogu da omane i da ne zaboli. Ili, bar ne toliko kao kasnije Jirgena Klinsmana.
Ni ne sluteći da ćemo jedva godinu dana kasnije preživeti pravo bombardovanje NATO pakta, jedina bomba koju smo videli u tom trenutku, bila je ona koju je Siniša Mihajlović u 73. minutu uputio ka Nimi Nakisi.
Nakisa je imao tu nesreću da se nađe na golu Irana, u meču prvog kola grupe F, na Svetskom prvenstvu u Francuskoj.
Gledati tu utakmicu u Beogradu bilo bi verovatno napeto i zanimljivo. Ali kad kao klinac od desetak godina tu utakmicu gledate u Prištini, gde velika većina vaših komšija Albanaca navija za Iran, to onda dobija jednu potpuno novu dimenziju.
U to vreme su već trajali i teroristički napadi, a plan za ono što danas vidimo na Kosovu i Metohiji već se uveliko „kuvao“ negde van granica naše zemlje i to tako da mi toga u Prištini nismo ni bili svesni.
Ipak, bili smo svesni trenutka kada je Mihajlović opalio po lopti u levu stranu, ne gađajući preko živog zida.
Možda je za tango potrebno dvoje, ali i za taj slobodnjak, tako živo urezan u mom sećanju, bila su potrebna dvojica majstora. Jedan se zove Slaviša Jokanović i poslužio je kao „mamac“ da markira golmana, pre nego se munjevito sklonio iza živog zida.
Nakisa se našao „ni na čijoj zemlji“, Mihajlovićeva „navođena raketa“ je već prošla tačku u kojoj golman Irana nije mogoa da uradi ništa.
Dotle nervoza, uzdasi, povremeno vikanje ka nemoćnom TV aparatu… Od tog trenutka olakšanje tona pritiska skinuta sa leđa saigrača.
Kada nije išlo Mijatoviću, Stojkoviću, Jugoviću i ostalim majstorima, Mihajlović je morao da pronađe rupu i spase svoje saigrače.
Prečka je jednom do gola spasila Iran, a komšije Albanci u Prištini u našoj zgradi su se hvatali za glave, baš kao i Mehdi Mahdavikija, koji je sa ruba šesnaesterca imao otvoren put za udarac ka Ivici Kralju.
Opasno je pretio i Merdad Minavand, a svaki uzdah ili uzvik koji se čuo iz okolnih stanova značio je da je Kralj ostajao nesavladan. Jasno se i glasno čulo koliko je jedna „obična“ utakmica imala i ozbiljnu političku dimenziju, pored one sportske.
Miha nije protiv Irana ispalio najjače iz svog arsenala na tom prvenstvu 1998, ali jeste onoliko koliko je bilo potrebno za ekipu koja je na kraju znala da sačuva svoj gol.
Ali Daei je pre nego što je sudija označio kraj, imao još jednu strašnu šansu, zicer praktično i mreža je ostala netaknuta.
Ispostaviće se da će 29-godišnji Mihajlović u tom trenutku dati svoj prvi i poslednji gol na Mundijalima. A realno, zaslužio ih je bar malo više.
Međutim, u jednom osetljivom društveno-političkom trenutku i „kosovskom loncu“ koji je već kipio, taj gol je prosečnom srpskom klincu iz Prištine bio sve.
Niste ni svesni koliko nas je izašlo na ulicu pola sata kasnije i počelo da urla „Mihajlović, Mihajlović“ dok nekontrolisano krivimo metalna vrata obližnjih garaža na „Sunčanom 1“ u Ulici Karađorđa Petrovića.
Totalna havarija. Možda je zbog toga ta moja generacija dece najpre upamtila Mihu kao momka iz dresa Jugoslavije, pre nego onog iz Zvezde ili Serije A.
Italijansku ligu ko uhvati, uhvatio preko satelita, ko ne, ništa. Nije bilo ni interneta, ni strimova ni 1000 kablovskih kanala.
Imaš nekoliko kanala RTS-a, još dva, tri sa strane i ćao, to je sve. Otud ne čudi što je do kraja prvenstva Miha bio ravan „božanstvu“.
Pošteno je priznati da se u bradu potkrala i poneka prozivka kada je na meču sa Nemačkom nesrećno zakačio loptu i poslao je u svoju mrežu za 2:1, ali i glasno „ma udri ga“, kada se pokoškao sa Jensom Jeremisom.
Jugoslavija vodi 2:0, Stanković i Piksi su uz malo sreće davali golove, sudija Kim Milton Nilsen se vređao „na kilo“, a onda se desi taj autogol Mihajlovića koji je nagovestio nesreću u liku i „glavi“ Olivera Birofa.
Sada kad pogledam, taj pogodak protiv Irana je utoliko znajačjniji jer je bio poslednji tračak sreće našeg nacionalnog tima na Mundijalima.
Tim Mihinim slobodnjakom je sa leđa skinut pritisak pred Nemačku, koja je na kraju izjednačila golom Birofa na 2:2. Sa četiri boda na Sjedinjene Države u tom trenutku, prolaz već u džepu, bilo je pitanje samo da li ćemo na Meksiko ili Holandiju.
Pobedili smo Amerikance sa 1:0, otišli smo na Holandiju i tamo svi znamo šta se već desilo, jer se 24 godine raspreda o „prečki koja se i dalje trese“.
Raspredaće se bar još tri i po jer u Kataru nismo mogli ni do osmine finala gde smo stali te 1998. i to nam je usud na svim prvenstvima od 1998. i golčine Iranu.
Zanimljivo je da je jedan akter tog meča bio nadaren i za pevanje, pored fudbala.
Nakisa se kasnije oprobao u pevačkoj karijeri, snimio i ispevao nekoliko hitova.
Teško je reći da li ga je baš Mihajlović svojim šutem pogurao ka pevanju malo snažnije i brže, ali Nakisa u odsustvu prvog golmana Ahmadreze Abedzadeha posle meča s Jugoslavijom nije startovao.
Sudbina će hteti da mu naredne utakmice u nacionalnom timu budu još na azijskom turniru na Tajlandu iste godine i šanse, iako tek 23-godišnjak u to vreme, nije dobijao.
Kasnije je bar imao neke zanimljive pesme na maternjem jeziku, nakon što je dvehiljaditih završio klupsku fudbalsku karijeru.
Bio je kritikovan da je bio nervozan, da je pogrešio, ali je utehu mogao da nađe u tome što Mihajloviću nisu mogli da odbrane ni mnogo bolji golmani, kojima je protiv Siniše jedina opcija bila da se mole da promaši.
BONUS VIDEO: Piksijeva izjava nakon sahrane Siniše Mihajlovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar