Mane je šampion i najbolji čovek fudbala - čisti toalete i gradi bolnice

Tamo vam dođe Virdžil van Dajk namrgođen kao da bi ubio čoveka. Prolazi Mohamed Salah onako smoren, uglavnom odmahuje rukom i u nekom trenutku eto ti Manea.Nasmejan, opušten i bez problema zastaje da ostavi poneki autogram ili se fotografiše s novinarima. To ne može tako lako da se odglumi. Nije mu bio kraj sveta.Kad nekog sudbina mazi, često možemo samo da mu zavidimo, ali kada je taj neko lik kakav je Sadio Mane, onda se uglavnom divimo.Nije neobično da se u ludilu modernog doba od vrhunskih fudbalera koji milione ne mogu da pobroje ni na prstima obe ruke i noge očekujemo samo da budu - nadobudni.Popularnost i novac nose sa sobom određena očekivana ponašanja kojima mnogi počnu da robuju i onda se otuđuju od onih sa kojima su do juče terali loptu po ulici.Kupiš skup Roleks, ok, dizajnersko odelo, idemo dalje, skup Lamborgini - čestitamo, uspeo si.Ili ne? Mane je neko ko je češće predmet vesti zbog toga što ga mediji tamo gde je živeo ili gde sad igra opisuju kao suštu suprotnost od nadobudnog lika.U nedelju uveče je taj dečko već veliku karijeru zaokružio penalom kojim je njegov Senegal postao prvak Afrike.

Ako se opet za trenutak vratimo tri i po godine unazad u novembar 2018. Poraženi, a nasmejani Mane još uvek nije bio prvak Engleske. Nije bio osvajač Lige šampiona. Nije ni primirisao tituli prvaka Afrike.Danas ima sve to u svojoj biografiji i usput je jedan od najboljih igrača u Premijer ligi.Sudbina je htela da u nedeljnom finalu pobedi prijatelja i saigrača iz Liverpula Mohameda Salaha i da razbije jednu vrstu prokletstva senegalskog tima.

Uvek neki dobri igrači, nikad rezultati na Afričkom kupu nacija. Uvek neko četvrto, peto mesto u proseku i to je to.Pre tri godine su Senegalci bili drugi, isti rezultat su imali i one 2002. godine kada su na Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji šokirali svet pobedom nad Francuzima.Od tada je prošlo bezmalo 20 godina. Da im je neko tada rekao da će tek za 20 godina jedan mali iz Bambalija da im donese titulu, a imali su igrače poput Pape Diopa i Bube Diopa, El Hađi Dijufa, Anrija Kamare, malo ko bi verovao.To je ono kad vas sudbina gleda sa mnogo naklonosti. Pitanje je samo kako ćete vi to da vratite ljudima oko sebe.Bambali je selo od jedva dve hiljade ljudi. U Africi, tom ogromnom kontinentu ima na stotine takvih sela i na hiljade klinaca koji igraju fudbal u prašinčini.Što bi se onda Mane razlikovao? Nema potrebe. Bio je jedan od njih. U glavi je i ostao, jer u suprotnom ne bi radio sve ono što radi.Pomagao je porodici u poljopriprednim poslovima, kako bi mogao da se školuje, a oni da se hrane.Dvadesetak godina kasnije, dok izlazi iz klupskog autobusa, noseći telefon polomljenog ekrana (kao da je to nekakav greh jer ima koju hiljadu evra u džepu viška), čini se da to nije zaboravio."Zašto bih kupovao deset Ferarija, 20 dijamantskih satova ili dva aviona? Šta će meni i ostatku sveta da donesu ti predmeti? Bio sam gladan, morao sam da radim u polju. Preživeo sam teška vremena, igrao fudbal bosonog, nisam imao obrazovanje i mnoge druge stvari, ali danas onim što imam, mogu da pomognem svom narodu", rekao je Mane jednom prilikom.To ipak ne znači da ga nećete videti u "Mečki" G klase u AMG varijantu ili "Bentliju", niti da će baš kao Ngolo Kante dolaziti na treninge u olupanom "Miniju".Ali, treba znati i da je sanjao da postane fudbaler da bi nahranio svoju porodicu, a pre koju godinu je sa po 70 evra mesečno hranio druge siromašne iz svog regiona u Senegalu.Zanimljiv deo njegovog karaktera je ona upornost koju nema većina fudbalera i zbog koje 99 posto njih propadne pre seniorske konkurencije.Manea je ujak ubeđivao kako nema para za treninge i ostalo jer, bez osuđivanja, nije verovao u Sadiove snove.Ne može niko da ga krivi, jer je verovatnoća stvarno mala. Kao kada bi neko rekao da Žoržu Vei nekada da će postati najveći afrički fudbaler 20. veka i osvajač Zlatne lopte.

A Vea došao iz siromaštva u Monroviji. Zamislite da je taj mali pre pedesetak godina rekao - jednog dana ću da budem predsednik Liberije?Ma saberi se, druže, ne budi lud. Ne, ne, budi. Tako je i sa Maneom.Pre četiri godine je poklonio nekoliko stotina dresova ljudima iz svog sela da bi mogli da navijaju za njega u Ligi šampiona.Naravno da su oberučke prihvatili. Ne zaboravite da su ti dresovi bar po 80, 100 evra. Kad se to pomnoži sa tristotinak - nije malo.

Mane je i pre tri godine dospeo u centar pažnje kada je donirao oko 350.000 dolara da bi se u njegovom selu izgradila škola.Ono što nije imao sam, probao je iz svog džepa i preko dobrotvornih akcija da ponudi drugima.Prošle godine je udvostručio taj ulog i dao je 700.000 dolara za izgradnju bolnice. Ne treba se zavaravati, nije to neka od onih modernih kao iz američkh serija sa televizije, ali bolje išta nego ništa.Lokalcima pomaže kroz opremu i dresove na sličan način kako to radi Nemanja Matić sa Ubom, a uz to je sniman kako čisti toalet u svojoj džamiji i održava dobar odnos sa ljudima iz svoje okoline.Tamo sada stasavaju neke nove generacije, ona iz koje je ponikao novopečeni šampion Afrike je već sebe formirala, kako je ko mogao.Sadio Mane je u meču sa Egiptom promašio penal tokom meča, bio je na putu da postane tragičar. Za samo dva, dva i po sata, prešao je put od onoga koga su navijači u njegovoj zemlji mogli da psuju, do onoga koga bi svako u Senegalu podigao na leđa kao nacionalnog junaka.Kada je u petoj seriji penala šutirao u ugao kao da je najsigurniji na svetu u to što radi, samo je potvrdio od čega je sazdan kao fudbaler.Ono što ga zaista čini zvezdom, radi van terena, zbog čega malo ko može da mu zavidi, a mnogi mogu samo da mu se dive.BONUS VIDEO: Nenad Lalatović o sukobu sa Kataijem koji se uspavao na pripremama

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=nenadlalatoviosukobusakataijemkojiseuspavaonapripremama-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3094468"]Pratite nas i na društvenim mrežama:Facebook, Twitter, Instagram