Nikada nije dobio šansu da kao prvi trener zauzme prostor između klupe za rezervne igrače i aut-linije stadiona u Humskoj 1.

Nadao se toj prilici u svom Partizanu, ali je posle nekoliko godina provedenih u stručnom štabu, kao pomoćnik najpre Nenadu Bjekoviću, a zatim i Fahrudinu Jusufiju, morao da ode u svet.

Radomir Antić je 1988. krenuo na svoje drugo putovanje, prethodno je kao igrač obišao Tursku, Englesku i Španiju, a u najveću zemlju na Iberijskom poluostrvu vratio se kako bi dokazao i sebi i drugima da je vredan pozicije šefa stručnog štaba.

Sportska redakcija portala Nova.rs je pripremila sedmodnevni feljton posvećen Radomiru Antiću.

1. deo “Imao je, onako, šmek… Mudar, pa Užičanin je to…”

2. deo: Preko Skoplja do Partizana po traku i titulu posle 11 godina

3. deo: Šešir mistera Radija Antića

4. deo: Vatrogasac sa duplom krunom

5. deo: Rušenje Antićeve kuće – u tri čina

6. deo: Šah sa Borom, „Marbelja“ dres i žal zbog Srbije

Tačno 20 godina kasnije se vratio u srpski fudbal, ali kao selektor i konačno dočekao priliku da sedne na mesto rezervisano za trenere na stadionu Partizana. Bilo je to 19. novembra 2008. godine. Prijateljskoj utakmici između Srbije i Bugarske prisustvovalo je oko 5.000 gledalaca, a njegov tim je slavio rezultatom 6:1.

U aprilu sledeće godine je broj ljubitelja fudbala na tribinama bio gotovo četvorostruko veći, Švedska je savladana sa 2:0, a uoči Svetskog prvenstva u Južnoj Africi u junu 2010. godine Kamerun je pobeđen sa 4:3.

Kako su sve zvanične utakmice reprezentacije Srbije igrane na stadionu Crvene zvezde, Antić je doživeo da još samo jednom vodi tim u Partizanovom domu, ali mu taj meč nije ostao u lepom sećanju.

Uoči prijateljske utakmice s Grčkom 11. avgusta 2010. godine više se govorilo o Antićevom statusu na poziciji selektora nego o fudbalu. Sukob između njega i predsednika Fudbalskog saveza Tomislava Karadžića je počeo na Mundijalu, nastavio se kroz potonje mesece.

Na stadion Partizana Antić je stigao kao selektor kome su poslodavci već želeli da vide leđa, ali je uprkos minimalnom porazu od Grčke oko 10.000 navijača u Humskoj 1 poslalo jasnu poruku podrške njemu.

„Zahvaljujem publici, ne znam šta drugo da kažem…“, rekao je Antić posle meča tokom kog je sa tribina zatražena Karadžićeva ostavka.

Ishod je bio potpuno drugačiji, mudri Užičanin nije mogao protiv mašinerije koja je pokrenuta iz srpske Kuće fudbala pa je rastanak bio neizbežan.

Nije Antić zaslužio da se na takav način oprosti od srpskog fudbala, srpskog naroda, stadiona Partizana, ali su okolnosti bile takve i protiv „sile“ se nije moglo.

Nepravdu je šest godina kasnije ispravio Jovan Simić, osnivač Humanitarne organizacije „Zajedno za život„, momak neverovatne energije, sjajnih ideja i velikog srca.

Posle organizacije aukcije fudbalskih dresova iz svoje kolekcije za pomoć devojčici Nađi Novaković, Jovan je nastavio sa dobrotvornim akcijama, čija kruna se dogodila 24. maja 2016. godine.

Jovan je došao na ideju da na jednom mestu okupi najveće ljude srpskog fudbala i organizuje humanitarnu fudbalsku utakmicu pod nazivom „Asovi za decu„, sa ciljem da se prikupe sredstva za izgradnju dečjeg hemato-onkološkog odeljenja u okviru Kliničkog centra u Nišu.

„Bio sam klinac i uspelo je zbog toga što sam bio klinac. Stvarno nisam znao sa čime se hvatam u koštac, samo sam hteo da dovedem ljude koji znače najviše u srpskom fudbalu. Za mene su prva dvojica Bora Milutinović i Radomir Antić. Bora je bio na pet svetskih prvenstava, Radomir je vodio tri najveća kluba u Španiji, bio selektor, ima autoritet. Oni su mi bili logičan izbor, krenuo sam da bušim puteve ka njima da bih stigao i uspeo sam“, kaže Jovan za Nova.rs.

Poziv da se prvi put pojavi na stadionu Partizana kao trener, pošto je već iskusio selektorsko iskustvo koje je završeno na ružan način, Antić je sa radošću prihvatio.

Uz to, ponovo je mogao da se sretne sa članovima reprezentacije Srbije koju je odveo na Mundijal 2010. godine.

„Super je reagovao, pogotovo kad je čuo da će tu biti i Bora. Hteo je da odmeri snage sa njim, veliki su prijatelji, a i kad je čuo ko će sve biti tu shvatio je da je ozbiljna priča i prihvatio je odmah. Bilo je tu i igrača iz njegove reprezentacije, njegove dece“, objašnjava Simić.

I danas, četiri godine kasnije, njemu sve to što se dogodilo na stadionu Partizana izgleda nestvarno.

„Znaš, to je onako, ti si klinac, 24 godine, sve si to nešto u glavi istripovao i sve se dogodilo. Dolazi Radomir… Sama njegova pojava je izazivala poštovanje, nekako se ponaša kao gospodin, priča kao gospodin, razmišlja kao gospodin. Vidiš ga, upoznaš ga i prva stvar koja ti padne na pamet je – autoritet. Ogroman autoritet, harizma i fudbalsko znanje. To su tri stvari koje mi padnu na pamet na prvu loptu i ostaće za ceo život“.

U dahu nastavlja i opisuje momenat koji će mu zauvek ostati u sećanju.

„Scena… Neverovatna. Sede on i Bora, tada smo se prvi put videli. Bora je tada radio u Kataru, Ćavi je već tada takođe bio tamo. I kaže Bora Radomiru da se video nedavno pre dolaska u Beograd sa Ćavijem i da mu je poručio da mu prenese pozdrave kao čoveku koga smatra ključnim za svoje uspehe u karijeri. Preneo mu je pozdrave i od Inijeste… I onda ti, kao klinac, shvatiš sa kojim ljudima sediš, sa kojim ljudima su oni u kontaktu. Radomir mu je rekao da su to sve njegova deca. Tek tada klinac zapravo shvati da sedi sa čovekom o kome velikani poput Ćavija i Inijeste govore sa poštovanjem“.

Radomir je želeo da pobedi. Bez obzira na to što se radilo o humanitarnoj utakmici. Njegov dugogodišnji saradnik i prvi pomoćnik u tom meču Aleksandar Rogić je nedavno rekao da je Antić organizovao sastanak stručnog štaba na dan odigravanja meča kako bi se dogovorila taktika, naročito kod njegovog omiljenog segmenta igre – prekida.

I pobedio je. Rezultatom 5:4. Nije mogao da se oprosti od stadiona Partizana na drugačiji način, a ne bi bilo ni pravedno da je sve ostalo na „onoj“ utakmici protiv Grčke.

„Ostavio je mnogo veliki utisak na mene i ne bih da zvuči pretenciozno, ali bio je deo jedne od najlepših stvari u mom životu, u jednom od najbitnijih delova dela mog života. Ta utakmica se dogodila u periodu mog sazrevanja, to je bila prekretnica, velika stvar je urađena i cela priča je dobila vetar u leđa zbog prikupljenog novca i donacije koja je upućena bolnici u Nišu. Zbog toga osećam da je Radomir imao veliku ulogu u jednoj od ključnih stvari u mom životu“, navodi Jovan Simić.

Antićev poslednji „poslodavac“ za Nova.rs ističe da je saradnja trebalo da se nastavi, ali bez obzira na to što do toga nije došlo, Jovan dodaje da ima osećaj zadovoljstva jer je potom ostao u kontaktu sa takvom fudbalskom i ljudskom veličinom.

„U Užicu smo organizovali utakmicu, dogovarali smo se da dođe, ali se nismo poklopili. Trebalo je da dođe i na utakmicu Voždovca, ali se ni to nije poklopilo. Bili smo u kontaktu, bio je čovek koji se javljao za praznike, upućivao čestitke, normalna ljudska komunikacija“.

O tom delu Antićevog života, o normalnosti u međuljudskim odnosima, o želji da se sedne, popriča, uputi savet za Nova.rs je svedočio i pevač Boban Rajović.

„Bio sam u Madridu, otišao sam da gledam derbi između Reala i Barselone i moj prijatelj, sportski komentator Ivan Radulović mi je rekao da ćemo se verovatno naći sa Radomirom. Nigde kraja sreći za mene i mog sina“, kaže Rajović.

Druženje je nastavljeno u jednom madridskom restoranu, gde je naš sagovornik mogao da bude svedok ugleda koji je jedan Srbin uživao u španskoj prestonici.

„Odmah sam video da je u krvi velikih ljudi da budu normalni ljudi, normalniji od onih koji samo žele da izigravaju zvezde. Bio sam fasciniran koliko je ljudi prošlo kroz taj restoran kada su čuli da tu sedi Radomir. Bukvalno su ulazili samo da bi se pozdravili sa njim, a on je bio otvoren za to da sa svakim od njih progovori po koju reč. Nisam video ni u jednom trenutku da je želeo da svoju veličinu ističe u prvi plan. Sve je bilo više nego jednostavno, prirodno i normalno“, kaže Rajović.

U njegovom sećanju će ostati i saveti koje je uputio njegovom sinu Andriji, dečaku zaljubljenom u fudbalsku igru.

„Pričao mu je kako je tekla njegova karijera, osluškivao je kako razmišlja, a u jednom trenutku ga je pozvao da stane pored njega i krenuo da mu objašnjava neke taktičke detalje. Imao sam sreću da budem tu, moj Andrija je takođe imao sreću da dobije veliku uspomenu od Antare“, dodaje Rajović.

Uz onih 10.000 navijača na stadionu Partizana u utakmici protiv Grčke i još na hiljade onih koji su negodovali zbog načina na koji je Antić napustio srpski fudbal 2010. godine, ni Rajoviću nije jasno kako je do toga moglo da dođe.

„Dotakli smo se te teme, meni nisu bile jasne neke stvari. Ne znam šta su ljudi u srpskom fudbalu mislili i kako su dozvolili da se on tu zadrži samo dve godine. Bio je ozbiljan patriota, voleo je Srbiju i srpski fudbal. Tokom dvodnevnog druženja nisam čuo da je rekao nijednu ružnu reč o bilo kome“, ističe Rajović.

Zahvaljujući Jovanu Simiću, nepravda je donekle ispravljena.

Tokom utakmice „Asovi za decu“ prikupljeno je 120.000 evra pomoći, prevashodni cilj je ispunjen, ali, jednako važno, Radomir je iz Humske 1 mogao mirno da ode u zasluženu penziju, sa mesta odakle se vinuo u fudbalske visine, iz društva svojih prijatelja i svoje fudbalske dece.

(Kraj)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram