6
"Pravda je spora, ali dostižna." Pitanje je da li je baš tako kada je u pitanju Ivan Ivanović, pisac koji i dalje čeka na pravu rehabilitaciju i nadoknadu za sve što mu je država činila od 1972. godine, zbog knjige "Crveni kralj".
PROČITAJTE JOŠ
„Meni je dosta progona, dosta suđenja, ja sam pola veka proveo po sudovima zbog ‘Crvenog kralja’, za rehabilitaciju nisu hteli da plate, pa sam i za to morao da tužim. Dok sam ja isterao ciklus, skoro 40 godina se mlatim po sudovima“, rezignirano je poentirao Ivan Ivanović u velikoj ispovesti za Nova.rs.
Progonjeni pisac i dalje nije dobio nikakvo izvinjenje za sve što mu je učinjeno još od vremena kada je Tito definitivno rešio da zapečati diktaturu posle čuvenih studentskih protesta.
Tada je Ivanović napisao knjigu „Crveni kralj“, koja je svojevrsni koktel dešavanja u jugoslovenskom fudbalu, o kojima se svakako pisalo u štampanim medijima. Ipak, kada se sve to saželo u sudbinu jednog lika, fudbalera Zoke Kinga, koji je igrao u Americi i Jugoslaviji, dobijen je roman koji se nije dopao komunističkoj vrhuški.
Neka imena su zamenjena, ali su bile prepoznatljive anegdote o, primera radi, Aci Obradoviću, Milošu Milutinoviću, Dragoslavu Šekulacu, Veliboru Vasoviću… Bilo je i afera o kojima se takođe pisalo u medijima, a koje su „provučene“ kroz knjigu, na nezadovoljstvo komunista.
Za Nova.rs, Ivanović je ispričao svoju priču o romanu za koji nije ni slutio šta će napraviti. U svojoj 85. godini, više ništa ni ne očekuje, osim dobrog zdravlja. Što se fudbala tiče, ne prati ga, ali vidi šta se dešava danas i ne čudi ga – seme toga posejano je još u doba Tita i komunista.
„Nisam je pisao da bude zabranjena, da se razumemo. Jednostavno, pisao sam roman, što rade i drugi. Mnogo je okolnosti trebalo da se skupi, prvo, ta je knjiga pisana iz ugla 1968. Ja sam već bio profesor, ali sam već bio svim srcem uz studente, bio sam profesor u Kuršumliji u Toplici. Jeste to kritika sistema, ali, iz ugle studentske borbe. Nije mi padalo na pamet da pišem knjigu o fudbalu, niti sam u fudbalu, niti sam ga igrao, niti znam taj svet, svi su podaci apsolutno iz štampe. Izmišljen je junak, knjiga je štampana u vreme liberalizma, ne bi bila zabranjena da komunisti nisu apsolutnu promenili smer. To je 1972. godina, čuveno Titovo pismo, vraćanje na rani komunizam, dogmatizam. Kada nekog kritikujete, steknete velike neprijatelje, to je najnormalnije. Ja sam ih imao bar tri. Prvo, fudbalski klubovi. Njima nije pravo, išlo je na njihov račun, došli su na udar. Tada su sve radnje bile zakamuflirane i sve se radilo u ime samoupravljanja. Sve se radilo u ime socijalizma. Ovo što se sada dešava, tada je posejano seme. To je to. S time što je u međuvremenu šljam nabujao i izrastao, a onda je bio u začetku i korenu. Ja sam svakako poranio sa tom kritikom, ali kritika je apsolutno na nivou marksizma, jer 1968. je bila u suštini markstistička, Univerzitet se zvao jedno nedelju dana Crveni univerzitet Karla Marksa. Naravno da je to bilo raspadanje komunizma. Zašto fudbal? Tu se sve najbolje vidi, a nije moglo sve da se vidi šta se radi u zakulisnim centralnim komitetima, to su bile stroge tajne, to niko nije smeo da dirne. Ja sam u toj buni 1968. praktično bio na liniji, ako smem tako da kažem, na njihovoj liniji. Međutim, oni su promenili politiku. Sticajem okolnosti, predsednik Crvene zvezde je bio jedan moj zemljak iz Kuršumlije, zvao se Radovan Pantović, sada je pokojni. Bio je predsednik Zvezde i bio je zadužen za bezbednost, potpredsednik države. Druga grupa koja je stala protiv mene je Toplica, zašto? Otac mi je prvo bio četnik, komandant, i to je njima bilo dovoljno. Pušteni su 1970. godine sa lanca borci, sve te konzervativne snage. Da su ostali liberali, ne bi knjiga bila zabranjena. To je bio njihov obračun, a ja sam bio običan povod. Sa druge strane, svaka provincija je morala da ima svog neprijatelja, ja sam bio najpogodniji. Drugi se nisu bavili ničim, idu na čas, predaju, gledaju svoja posla, ćutiš, primaš platu. Bio sam od onih… Nisam politički delovao, jesam kroz literaturu“, kaže Ivanović.
Posebna simbolika je u naslovu koji je knjiga ponela, a koji je takođe pogrešno shvaćen.
„Simbol ‘crveni kralj“… Simbol studentske revolucije je borba protiv crvene buržoazije. Znači, komunisti su izneverili sami sebe i to je istina. To se istorijski pokazalo. Sve za šta su se borili, bacili su pod noge. Ako postoji crvena buržoazija, ona mora da ima svog kralja. Više puta sam to ponovio, nisam mislio na Tita. Mislio sam na taj sloj društva, koji su bili fudbaleri. To mi je bilo najzgodnije, fudbal sam znao, gledao sam kao student. O fudbalu se i dosta pisalo. Druga je varijanta bila estrada, ali sam to mnogo manje znao. Ali to su dve grupacije koje su se potpuno otele, kao sada ovi kriminalci, oni imaju podršku države, takođe su i ovi imali podršku države. Velike zvezde su pevale Titu, drugi zabavljali… Fudbal je magija, mase idu. Dakle, fudbalska mafija, toplička mafija, i treći su bili loši pisci. Moj uspeh je njima strašno zasmetao. Kada se sve to spoji, onda je kraj. Posledice su bile ogromne.“
Da li su Vaši đaci uopšte znali šta se dešavalo?
„Ma koji đaci, nisu se ništa ni pitali, ali nisu čak ni znali da sam napisao roman. Tek kasnije sam imao podršku, i to usmenu, kao Vi sada što sa mnom razgovarate. A ja sam imao neke đake koji su postali studenti i koji su učestvovali, lično nisam mogao da učestvujem jer sam bio u službi. Ja sam idejno, emotivno bio uz studente. Još uvek sam verovao da taj socijalizam može da bude drugačiji, bolji, da su potrebne velike reforme, ali da je to nada čovečanstva. Sada kada me neko pita, pre bih bio za levicu nego za desnicu, ali svejedno. To je sve propalo, to više ne funkcioniše.“
Koliko ste pratili fudbal i da li ste imali privrženost nekom klubu?
„Nisam bio ja neki navijač, ali kada se knjiga pojavila, to je bila bomba. Prvo, tematski. Do tada nije apsolutno postojalo u literaturi. Drugo, ta pobuna… To je ispovest jednog fudbalera koji je tu igrao, ja sam menjao imena, ali je sve to bilo prepoznatljivo, to je spoljni okvir, šta god da pišete, mora da ima nešto gde se radnja dešava. Ono što je unutra, to je taj moj levičarski stav. Jedino je Dragan Jeremić, tada uvaženi kritičar, napisao da ne može da se načudi što komunisti gone svog pisca. Jer moji stavovi se nisu recimo razlikovali od stavova Latinke Perović koja drži na primer Kongres. Možeš li da zamisliš šta je Kongres cele države. Tito je de fakto ubio samog sebe, zaustavio je razvoj samoupravljanja te 1972. Tako prolazi svaki diktator, zato hoću ove knjige o diktakturi da kupim. Ima tamo o Titu, piše lekar iz psihoanalitičke perspektive. Ja to ne znam, ali me zanima. To su bile okolnosti, biti zabranjen ovde, značilo je biti zabranjen svuda.“
Dragoslav Mihailović je svojevremeno pravio peticiju među piscima da Ivanović ne ide u zatvor, a velikim pismom se javnosti obratio i Borislav Pekić. On je napisao pismo Petru Džadžiću, koji je bio direktor „Prosvete“ i predsednik Udruženja književnika Srbije. Ostali, partijski poslušnici, napali su ga kao kerberi vlasti.
„Imao sam veliku podršku velikih pisaca, ovih malih ne. Tada je Udruženje književnika nešto značilo, danas ništa. I na jednoj skupštini, ustaje neki koji se zove Mališa Vukićević. To je Ćosićev junak iz Daleko je sunce. Onda, polupismen, nepismen, ali bio je koristan i ubacili su ga u lektiru. Međutim, došli su malo pametniji ljudi, ne može u lektiri da bude svašta, kao što je on bio. To što je kao dete učestvovao u revoluciji, svaka mu čast, ali nije dobro da deca to čitaju. Javlja se da napadne Ćosića, umesto da bude za njega. Ta grupa se zalagala za napad na knjigu ‘Crveni kralj’. Ta grupa malih pisaca se bavila dojavama i dostavama nečeg što je stvorilo atmosferu iz koje nisam mogao da se izvučem nikako. Branili su me svi značajniji pisci, ne samo oni, već i političari.“
Doživeo je jedno iznenađenje Ivanović.
„Na primer, veliku ulogu imao je tadašnji ministar kulture Vladimir Jovičić, onda je to bila velika funkcija. On se svim silama zalaže da se pokaže da je to umetničko delo, a ne politički pamflet. U stvari, kad ovako sad gledam… Sad se bavim Makijavelijem, on je republikanac i samo daje savete vladaru kakav da bude ako hoće da vlada. On karikira diktaturu, a diktatura ne može da bude drugačija. Ovo je isto. To što se u knjizi govorio nema veze sa mnom, to nisam ja. Sem što sam izmislio lika. Ta dva lika, on i ja smo suprotni, ja sam studirao svetsku književnost, na ideji sam humanizma… Ovo je negativna slika, negativan junak, a sudovi su odlučili da je to pozitivan junak. Zoran Jugović, njegove ideje su ispale moje, a suprotno je. To se nekako dokazalo vremenom, ali ostao sam na marginama. Ostao sam van literature praktično i dan danas. Evo, ti si se javio, bar poslednjih pet godina mene skoro niko nije zvao.“
Posebno se ističe figura Velibora Vasovića, i on se spominje u knjizi. Da li Vam je bio posebno inspirativan?
„I Vasović je tu, on je jedan od onih pametnijih, advokat i bundžija. Ja sam spojio njih pet ili šest. Nemirnih, nisu bili ovce, tek kasnije dolaze ovce. Ali ti su buntovnici bili Šekularac, Zoran Miladinović čini mi se, pa onda Miloš Milutinović. Kad sam ih sve spojio, iskonstruisao sam junaka. Ukrstili su se razni interesi, ja sam to plaćao.“
Svojevremeno se rodila ideja da se snimi i film o Zoki Kingu, po uzoru na knjigu, Dragan Nikolić je trebalo da bude u glavnoj ulozi. Da li se javio neko iz sveta fudbala barem kao podrška?
„Niko iz sveta fudbala se nije javljao, pokušali su da naprave film, nije uspelo. Problem jeste u tome, ja to znam, moj roman je antifudbalski, nije fudbalski. Fudbaleri su plaćali novinare da ih veličaju, ovo nije iz tog sveta, naprotiv. Raznorazni dripci i polukriminalci i danas vode glavnu reč.“
Da li ste zbog svega prestali da pratite fudbal?
„Pratio sam fudbal, od tad više nisam ni išao na utakmice. Simpatičniji mi je bio Partizan, iz jednog prostog razloga, pošto sam ja sa sela, kada sam prvi put otišao u Beograd, ja sam otišao na ekskurziju, pa su nas odveli na jednu utakmicu koju je igrao Partizan. U tom periodu su igrali veliki igrači poput Bobeka… Draga mi je bila i Crvena zvezda, ali nikada nisam bio navijač u ovom smislu reči, danas je reč navijač strašno kompromitovana. Ravno kriminalcu. Onda se više nisam interesovao, došle su druge teme, bio sam prinuđen, ostao bez posla. Radio sam druge stvari, a u romanu Jugovac sam zakačio malo i estradu. Došlo je i vreme za četničko pitanje, u Braći Jugovićima. U Arizanima kažu da sam najdalje otišao, ali Jugovac mi je najbolje po mom mišljenju, mada moje mišljenje nije bitno. Tu sam opisao selo, sa sela sam i to sam mogao levom rukom da pišem. Onda sam pisao istorijske romane i to me uništilo jer za to treba mnogo učenja. Toplički ustanak… Crna Ruka… Moja literatura se razlikuje od te koja je upotrebljiva, korisna. Moja literatura je nekorisna. Recimo, Domanović je bio proganjan kao niko. A danas je pojam velikog satiričnog pisca. Nije bilo za upotrebu, trenutno živimo u vremenu gde se ceni samo ono što može da se upotrebi. Ja lično ne volim ovu temu, meni je dosta progona, dosta suđenja, ja sam pola veka proveo po sudovima zbog Crvenog kralja, za rehabilitaciju nisu hteli da plate, pa sam i za to morao da tužim. Dok sam ja isterao ciklus, skoro 40 godina se mlatim po sudovima. Sa druge strane, nisam značajan pisac, dešavalo mi se nešto što nisam hteo. Ako sam napisao dobru knjigu, onda je to bitno. Moje skromno mišljenje je da je ‘Crveni kralj’ otvorio ogromne probleme. Sa sudbinom Zorana Jugovića je pukao komunizam. Više to nema veze sa idealima, on je negativna ličnost jer su svi negativni.“
Nije teško napraviti paralelu sa današnjim dešavanjima, koja su još gora.
„Sve se to dešava danas, samo mnogo vidljivije, došlo je do kraja. Došlo je do pucanja, ali tada je počelo, sve počinje od Tita. Mnogi vršnjaci moji smatraju da je u Titovo vreme bilo bolje. Zato što je njima bilo bolje i jer su bili mladi. Titovo vreme je bilo užasno vreme. Sad ima nekih prividnih sloboda, ali eto, šta znam, ne dolaze ti direktno da te hapse, ali ti šalju nekog da te prebije. Kod Tita je bilo sve po nekim normama, ali su svi zakoni bili takvi da nema slobode. Samo postoji jedna istorija, jedan pravac, to je ono što rade komunisti.“
Kuriozitet je što je Ivanović oštro, čak i oštrije, pisao o Americi, nego o dešavanjima u Jugoslaviji. Ipak, komunistima to nije bilo dovoljno.
„Postoji jedan esej gde je jedan autor naveo da sam prvi pisac koji je postavio problem Amerike. Jer ja o Americi nemam dobro mišljenje, da se razumemo. Ali nemam ni o Rusiji. Ali nije bitno moje političko mišljenje, bitno je da li sam napravio čoveka, jer taj Zoran Jugović čovek, to nije propaganda. Ali ušao sam preduboko i to istorija potvrđuje, ta knjiga više ne postoji. Poslednji režim je uspeo da ubije sve što je umetnost, sve što je kritika, da li će biti neka vremena, šta ja znam, možda i neće. Seme ovog danas je tada posejano. Kasnije su novinari pisali da je sve napravio Radovan Pantović. On je sigurno to pokrivao, ali atmosfera je bila takva. On je gledao sebe da zaštiti. Tu se govorilo i o malverzacijama u Crvenoj zvezdi, on je štitio sebe. On jeste bio stožer oko kog se skupljaju, ali Titovo pismo je bilo suština zaustavljanja jugoslovenskog puta. Kad sam ja bio student, i studenti su bili levičari. To sada svi pričaju da su od malena bili nešto drugo… Ma svi smo nosili crvene marame, svi smo išli na mitinge. To je bio trend, to se tražilo. Svaki drugi dan ideš iz gimnazije da protestuješ protiv Italije. Granični sporovi kad su bili.“
Dragan Nikolić je glumio o tada kontroverznom filmu „Mlad i zdrav kao ruža“ iz 1971. godine, ali je propala prilika da bude i deo „Crvenog kralja“.
„Bili su već napravili scenario i podelili uloge. Ne znam kakav bi bio film, mogao je da bude kao Let iznad kukavičjeg gnezda. Tema je veličanstvena. Ali kad ti dođe UDBA, zaboravi na sve. Evo, ti si došao da pričamo, a ja ne znam ko si. Zainteresovao si se i nešto radiš. Ali postoji čovek koji je bio tvojih godina i samo gleda da me prati ceo život jer me doživljava kao neprijatelja. To ja sad znam, tada nisam znao. Meni nije bilo potrebe da prisluškuju razgovore, jer sam govorio ono što tebi sada govorim. Ja nemam drugu ideologiju. Komunistima sam bio najveći problem zbog slobode izražavanja i umetnosti. Osuđivali su me posle i desničari, pa sam se zalagao za višestranački sistem… Koji je došao i bez mene. Šta znam, ne verujem da sam umetnički tu najjači, verujem da sam bolji u ovim ‘ravnim’ romanima. Ali kad se sve sabere, to jeste omiljeno delo, a ima ih mnogo.“
Bilo je još knjiga sa sportskom tematikom?
„‘Crveni kralj je o pojedincu’, ‘Vreme sporta i razonode’, najmanje sam možda na tome radio. Nisam bio u prilici da mogu da radim, bilo je teško ostati bez posla. Objavljivao sam ga u nastavcima i kada je štampano, samo je skupljeno. Ali to je priča o toj generaciji. Njoj je bilo sve zabranjeno, bila je sloboda samo da odeš na stadion i dereš se kao budala, ali isprazniš se. Nije bilo nasilja, još nema podzemlja kao sada. Navijači danas, to su često izgubljeni ljudi, Zvezda i Partizan su mu život. Nije bilo nasilja, ali to je to što je bilo dozvoljeno. Mi imamo druga Tita, dok je Tita, niko nam ništa ne može, jači smo od smrti.“
Napravio je malu digresiju Ivanović ipak zbog legendarnog Đorđa Balaševića, koji je bio deo elite koja je pevala Titu.
„Mene je sad malo i zadivilo ovo oko Đorđa Balaševića, ja sam, šta znam, njega doživljavao kroz to što je pevao Titu. Međutim, zadivilo me je ovo. Ipak postoji još nešto. Dosta spontano. Ljudi ne mogu toliko da se organizuju. Menjali su se režimi, niko mi nije pomogao, ja sam sudski morao da dođem do istine. Niko me nije pozvao da se izvini i kaže da je ova država nanela meni veliko zlo. Ti si naš. Ti si naš građanin, podanik, ne.“
Ivanoviću je koronavirus sprečio jednu priliku da barem koliko-toliko dođe do pravde u široj javnosti.
„Iscedio sam iz sebe sve što mogu, više od toga ne mogu, nije mi dao Bog. Meni je dao toliko. Ona priča, o Kanjošu Macedonoviću, ja kakav sam, jedva do vas dođoh. Bolji odoše boljima. Južna Srbija nema pisca mog ranga, s tim što je u istoriji Bora Stanković. Ali malo ko je radio koliko ja. To jeste jedan hendikep, jedno ponižavanje, nisam mogao da se izborim za bolji tretman. Trebalo je i da se održi jedan simpozijum o meni, što je sprečila korona. Ne bi to ne znam šta donelo, ali bi moglo da promeni sliku. Uz to, menjaju se i direktori tog simpozijuma koji su želeli da se time bave.“
Poseban je fenomen arhitekta Slobodan Mašić, koji je bio izdavački gerilac komunističkog vremena. Vlast mu je uručila četiri zabrane knjiga, jedna je „Crveni kralj“.
„To je tek priča za sebe, on je posvetio svoj život izdavanju knjiga, možeš da zamisliš koji je to posao. Ogroman, izdati knjigu. On je čitavog života izdavao knjige. Arhitekta koji nije imao posao, nisu mu davali, bio je na crnom spisku šezdesetosmaša. Bio je aktivan, odličan govornik, imao je harizmu. Odigrao je ogromnu ulogu, kad ti ne daju da projektuješ Beograđanku, onda izdaješ knjige. Govorili su mi, što ne nastaviš ‘Crvenog kralja’. Sve bih upropastio. Gogolj je upropastio ‘Mrtve duše’ kad je radio drugi deo, literatura izađe bukvalno iz čoveka odjednom. Što se mene tiče, to ću da dam kao zaključak, iz života, moj roman je Arizani, zato što sam ja dete sela, sve što se tamo dešava, meni je bilo mnogo lako da pišem. ‘Crveni kralj’ nije izašao iz mene, nego iz društvenih okolnosti. To je mogao da napiše svako, ali nije niko. Neki estetičari visokomudri su mi zamerili što sam mnogo uprostio stvari. Ustvari to je najveća vrednost što je uprošćeno. To je ugao fudbalera, on ne može biti drugačija ličnost. Arizane sam opisao kroz seljaka koji priča onim divnim, ‘najkvarnijim’, a ustvari književnim jezikom.“
Napravio je paralelu Ivanović i sa disidentima koji su otišli „preko“.
„Imam sreću što sedim sada sa tobom ovde, ipak imam 85 godina, to su veoma pozne godine, ali ovi što su emigrirali, ne vidim da su nešto postigli. Zapad nije hteo Titove neprijatelje, naprotiv. Dosta su mu Rusi. Mnogi ti ruski emigrantski pisci nisu veliki pisci, ali su bili dragoceni za Zapad da se napadne SSSR.“
Za kraj, Ivanović je skenirao odnos Zapada prema Titu i podsetio na 2000. godinu, koja je mnogima dala lažnu nadu.
„Тito je bio prijatelj Zapada, ne srcem, ali formalno da, umeo je da igra sa njima. Mnogo su loše prošli jugoslovenski disidenti. Ovde napadan, tamo nije podržan. U Rusiji obrnuto, ali sada vidim šta radi Putin, Hruščov nije ubijao. Jeste da je Pasternak morao da se odrekne Nobelove nagrade, ali sad ubijaju. Ali i demokratija je doživela veliki poraz, Makijaveli je potpuno u pravu. U njegovom pravcu se istorija kreće, nažalost. Bez obzira na to što je on bio republikanac. Sad kad uzmeš moju poziciju, sve što sam voleo, cenio, apsolutno se ništa nije ostvarilo, od onog što sam u sebi nosio. Sve je otišlo drugim smerom. Dva su moguća zaključka, ili ja nisam umeo da mislim, ili život se razvija nezavisno od ljudske misli. I kako se čovek sad oseća, jedino ostaje da čuvam zdravlje, pišem u tom ‘Tabloidu’, više da održim formu. Pišem o drugima, nađem ugao. U dva tri navrata, najbolje sam se osećao te 1968. Onda sam pomno navijao za studente i čini se da sam bio sa samim sobom. Poraz tada je bio pre svega moj poraz, bez obzira što nisam bio tada na fakultetu, sticajem okolnosti. Očekivao sam od te ekipe, Latinke Perović i Marka Nikezića, to je taj evrokomunizam, i to je Tito sasekao, i to brutalno. I oni su imali težak život, biti oteran iz politike je strašno. Ali njima su bar ostavili egzistenciju, meni ni to. I 2000. sam znao da nema promene, više nisam imao iluzija, znao sam da će se cela ta demokratska opcija izvrgnuti u svoju suprotnost. To se desilo, sad sam miran u tom smislu što me niko ne dira, ali imam veliku prednost i što ništa više ne očekujem, nikakvo iznenađenje. Ne nudim se, nikog ništa nikada nisam molio. To je šta je, ćuti i trpi, taj fatalizam južnjak. Primamo život takav kakav je. Zadovoljni smo ako ga imamo, istorija.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
