0
Aleksandaru Mitroviću je bilo dovoljno tek nešto više od četiri meseca da od tragićara pređe put do junaka i zacementira mesto u istoriji srpskog fudbala.
Sve je počelo tog za srpski fudbal tragičnog meča protiv Škotske 12. novembra 2020. godine, kada je Aleksandar Mitrović loše izveo penal, Dejvid Maršal „pročitao“ njegovu nameru, a Srbija nakon „penal ruleta“ ostala bez mesta na smotri najboljih selekcija Evrope.
I posle toga Mitrović kao da je pao u zamku beznađa, što se najbolje vidi po minutaži u ekipi Fulama. U periodu od 9. septembra 2020. godine i drugog kola protiv Lidsa, kada je postigao dva gola i nosio kapitensku traku, pa sve do 7. novembra iste godine i utakmice protiv Vest Hema, Mitrović je na terenu na sedam utakmica odigrao svih 90 minuta.
Prvi meč posle Škotske njegov Fulam je odigrao protiv Evertona 22. novembra, a popularni Mitrogol dobio šansu od 32 minuta. Potom je više vremena proveo na klupi, na narednih 13 mečeva samo tri puta je bio starter, dva puta odigrao svih 90 minuta, pa su mnogi postavili pitanje da li je uopšte, pored Dušana Vlahovića koji igra sjajno u Fjorentini i Luke Jovića, koji je pokazao da nije zaboravio da daje golove u Ajntrahtu, bilo potrebe za pozivanjem Mitrovića.
PROČITAJTE JOŠ...
Pogotovo jer je poslednji gol u Premijer ligi postigao još u septembru, a od tada mu se učinak svodi na tri asistencije.
A onda je došla utakmica sa Irskom, tokom koje je sa dva gola, od čega su oba prava fudbalska remek dela, pokazao da ipak ima još uvek nečega u njegovim nogama.
Zatim je protiv Portugala stavio glavu gde pojedini ne bi ni nogu i poslao loptu u mrežu za rekord po broju pogodaka u reprezentaciji Srbije, a „šlag na torti“ je došao protiv Azerbejdžana.
Prvo pogodak za prednost, i za kraj – evrogol vredan pobede. Epilog nakon tri meča za reprezentaciju – sedam bodova, sedam golova, od toga pet Aleksandra Mitrovića, učinak koji bi veoma rado prihvatili i napadači o kojima iz dana u dan mediji i navijači širom sveta pišu bajke.
Kako je Mitrović došao do toga da je, umesto plakanja zbog propuštene prilike protiv Škotske, eksplodirao baš sada? Tajna Mitrovićevog fudbalskog savršenstva kom smo prisustvovali prethodnih nedelja nije ni u osećaju za gol, ni u nekakvoj posebnoj pripremi, ponajmanje u nezadovoljstvu zbog statusa u Fulamu. Naprotiv, Mitrović je mesto u istoriji srpskog fudbala zacementirao zahvaljujući samo i isključivo jednoj stvari – snazi volje.
Nakratko ćemo napustiti fudbal i prebaciti se u svet Harija Potera. Kada je onaj udarac protiv Iraca, onaj savršeni lob koji će dečaci u decenijama koje slede pokušavati da prekopiraju, autoru ovih redova se u glavi iz nekog razloga pojavila scena iz knjige „Hari Poter i Dvorana tajni“. Mlađani Hari, tada učenik drugog razreda škole za čarobnjake Hogvorts je došao kod Albusa Dambldora, direktora, u trenutku kada je njegova ptica, Fokes, izgorela.
„Profesore, nisam ništa uspeo da uradim, vaša ptica je samo izgorela“, rekao je Poter, na šta je Dambldor odgovorio:
„On je feniks. Feniksi, kad dođe trenutak da odu, izgore u plamenu, nakon čega se ponovo rode iz sopstvenog pepela“, rekao je čuveni čarobnjak.
I zaista, ta mitska ptica bez ikakvog problema može da bude upotrebljena kako bi bilo opisano Mitrovićevo „vaskrsnuće“ u dresu reprezentacije. Poznat kao ekstremno temperamentan, nekadašnji napadač Partizana je doživeo emotivno pražnjenje protiv Škotske koje nije bilo moguće izmeriti. Surovi svet profesionalizma nastavio je da teče dalje, ali je čak i onima koji ne prate engleski fudbal bilo jasno da se sa „devetkom“ Fulama i nacionalne selekcije Srbije nešto dešava.
PROČITAJTE JOŠ...
A onda je Dragan Stojković Piksi Mitroviću pružio reči ohrabrenja i poverenja, i tako potpalio taj žar iz kog je Mitroviću bilo potrebno tek šest minuta da se ponovo uzdigne i započne seriju golova koja ga je dovela do čela liste strelaca kvalifikacija.
Mit o feniksu je odradio svoje, Mitrović je ponovo „poleteo“ i tako, uz svesrdnu pomoć kapitena Dušana Tadića, počeo da krči put ka Mundijalu. Da li će tako nastaviti videćemo tek u septembru i narednom kvalifikacionom prozoru, kada reprezentaciju Srbije očekuju dueli sa Luksemburgom i ponovo Irskom. Ono što je, pak, i sada kristalno jasno, jeste da reprezentacija Srbije na mestu prvog napadača ima momka koji ne samo ume da postiže golove, već i da, u situacijama kada svi živi sumnjaju u njega, pruži i više od maksimuma.
Kako mu je tek 26 godina, jedino pitanje koje je moguće postaviti u ovom trenutku jeste – gde je granica?
Odgovor se sam nameće. Ovakve veštine uz sada već potvrđen karakter šampiona kakav smo viđali kod velikana nekih drugih sportova, poput Aleksandra Saše Đorđevića u košarci, Vladimira Vujasinovića u vaterpolu… dovoljan su razlog da on glasi – granice, bar kada je Aleksandar Mitrović i dres reprezentacije Srbije u pitanju, ne postoje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
