0
I dalje zvuči neverovatno i neprihvatljivo činjenica da Milan Kosanović više nije među nama. Za sportske radnike i fudbalere bio je više od saradnika, za sportske novinare više od sagovornika.
PROČITAJTE JOŠ
Već prvi susret, pre prvog od tri velika intervjua koje smo radili, pokazao je ko je Milan Kosanović.
„Jedna kafa sa emocijama“, glasila je njegova narudžbina u lokalu blizu Marakane.
Taj dodatak nije tražio samo od drugih u kafi, videli smo ga u fudbalu, u svakoj izgovorenoj reči, pripremi meča, šali, motivaciji igrača.
Taj razgovor smo upriličili kada je Crvene zvezda igrala sa Suduvom, ali smo se dotakli i meča Legija – Spartak Trnava.
Već tada, pre nego što smo uključili diktafon i počeli priču koja je bila za „zvanično“ objavljivanje, izdeklamovao je čak i drugi tim Trnave, uz detalje nekoliko njihovih utakmica i kadrovske probleme.
Prognozirao je da Trnavu više vidi kao rivala Zvezde i nije pogrešio, kao što nije pogrešio kada je govorio o Račiću, Vlahoviću i mnogim drugim momcima o kojima je sada lako pričati i pisati.
Nije pogrešio ni kada je u Trnavi u kameru: Nije kraj, Liga šampiona.
I bi tako. I baš u Trnavi, na tribini na kojoj su bile smeštene Delije, bila je zastava sa likom Nebojše Glogovca. Pojavio se samo na toj utakmici, kao da poručuje: Znaš li kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže… i pobediš!
Upravo slika Glogovca bila je i profilna fotografija Milana Kosanovića na „whatsapp“ aplikaciji, uz sledeći tekst: Ja ću tebe Nebojša pamtiti po ovoj rečenici: Znaš li kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže… i pobediš!
Koliko god ovaj citat bio previše upotrebljavan, do granice kada upada u zamku da izgubi smisao, svojom jednostavnošću kristalno jasno govori o filozofiji koja je vodila Kosanovića kroz rad sa Veljkom Paunovićem i Vladanom Milojevićem.
Govori o njegovom „ribanju“ igrača Zvezde koji su tražili dresove Nejmara ili Sona posle debakla, nepriznavanju jačem da je bolji.
Jer, Kosanov put bio je putokaz svima koji misle da u fudbalu mogu odmah doći do Reala.
„Ja sam bio u šestoj ligi, u Indeksu počeo, pa sam išao do pete, treće, druge, da ne nabrajam dalje. Prošao sam ceo taj put i mogu na predavanjima i licencama da pričam sve. Kad neko kaže da u četvrtoj ligi nema loptu, sve sam to prošao, pa mogu da kažem da se svi trudimo da stignemo gore. A kad stigneš gore, nije strašno da siđeš dole. Vidite da su Sari i Alegri bili u četvrtoj i petoj ligi. Njihov derbi je bio 2005, a onda igraju jedan protiv drugog u Seriji A. To je teško zamisliti u Srbiji“, bio je ovo poslednji deo njegovog citata iz našeg martovskog intervjua.
Sa velikom radošću dočekao sam njegov povratak u Vojvodinu, kao priliku da se konačno vidimo posle dužeg vremena, da „iz prve ruke“ prenese utiske iz Saudijske Arabije, gde je shvatio da najveći elan ipak izaziva lansiranje novih zvezda fudbala.
Krajem marta smo dogovorili intervju u Novom Sadu u SC „Vujadin Boškov“, šeretski se javio dok je gledao prenos meča klinaca Srbije i Rumunije i pratio svaki potez Vošinih klinaca u dresu Orlova.
„Sutra te čekam, 12 časova, vidimo se.“
Neke momke je u tom intervjuu „bacio u vatru“ rečima da od njih mnogo očekuje, što je posle intervjua i gašenja snimanja objasnio: Hoću da im malo nabijem pritiska i da vide da se od njih nešto ozbiljno očekuje.
„Nemam problem i da kažem nešto pompezno o mladom igraču ako verujem da će uspeti, po cenu toga i da mi se smeju. Tako sam pričao i za Vlahovića i za Račića, kog su svi osporavali“, znao je da kaže u onim pričama koje ne odu u javnost. Kakvo je pamćenje imao, svedoči i onaj deo priče o Vlahoviću koji jeste bio deo intervjua.
„Znate kako, vrednost trenera je kad igrača prepozna pre publike. Kad publika prepozna, onda je već kasno. Imao sam sreću da sam radio sa generacijom 1998, kada sam je preuzimao, kada se pravila ekipa, vezni red su bili Veljko Nikolić, Njegoš Petrović, Uroš Račić, Joca Nišić. Jedan igrač koji je posebno odskakao bio je Dušan Vlahović, tada dve godine mlađi. Mnogi su se pitali, šta i kako, otkud on i to sve. Već tad se video izraziti talenat, kada trener radi sa njim ili ga pusti individualno, onda vidite kakav je to biser. Igrali smo sa generacijom Francuza gde je bio Upamekano kao jedan od sada najskupljih defanzivaca. Bio je tu Konate, Kone, svi ti igrači, a u tom momentu, bila je utakmica gde smo pobedili 2:1 na turniru Ćele Vilotić u Vrbasu, gde je Duci, dve godine mlađi od Upamekana, pretrčao ga i dao gol. Tu se video taj talenat, drčnost, hrabrost. Opet, priča srpskog fudbala, otišao je prerano, ali sada kada daje golove, svi pričaju ‘e, on je Dušan Vlahović’. On je Dušan Vlahović bio i pre, dao je i Primaveri sve radom i trudom, tu se treba izboriti da igrate u Seriji A, gde je prosek godina mnogo veći. Riberi i Vlahović, on ga je gledao na televiziji, sada mu asistira. Vlahović je prototip mladog napadača kog Srbija nije imala. Igrač koji može da dobije loptu u prostor, koji je vrlo pokretljiv, mislim da je izašao podatak da je u četiri igrača svog godišta po broju golova u top pet liga. Brojke ne lažu, možemo da pričamo šta se kome sviđa, ali brojke moraju da se poštuju. Da je Holan naš igrač i da je igrao tako protiv Norveške, mi bismo ga pljuvali, kakav Holan, kakvi bakrači. Ne može u fudbalu da se mnogo očekuje od jedne utakmice, ali ni da se igrač sputava. Račić je kod mene debitovao u reprezentaciji, igrao je za OFK Beograd tada, pa je otišao u Zvezdu, bio je model igrača kog Evropa traži. Sad mogu da ga poredim sa Sergejem po figuri i još nekim stvarima, pokazao je da može da bude perspektivan igrač, kada smo ga stavljali u Zvezdi, svi su osporavali, pričali, samo da ode. Bio je igrač koji je igrao protiv Arsenala, kalio se kroz Evropu, imate momenata kada je igrao protiv Krasnodara i igrao zadnjih 20 minuta. Stvarno, teška utakmica, Račić je to sve prošao, sećam se i prve utakmice u Evropi, desilo se da Le Talek napravi karton, pa pauzira. Sve to su situacije gde se učio, pravio greške, onda su svi rekli kada je otišao, to je dobro, samo da je otišao. Sada kada je u Valensiji, ti isti pričaju, što je pušten. Imao je period adaptacije u Alavesu, pa Famalikao, tu je igrao veliki broj mečeva, i sada Valensija i reprezentacija, zaslužuje, budućnost je srpskog fudbala“, rekao je Kosanović, koji se do detalja sećao svakog poteza golobradog Vlahovića protiv Francuza, a pitanje je da li je igde snimak tih momenata zabeležen i dokumentovan.
Kosan je bio majstor suočavanja sa realnošću srpskog fudbala, ali bez kukanja i opsesivnog poređenja sa Čelsijem, Realom ili Barsom. Bio je neko ko će zasući rukave i napraviti lepšu realnost, stvoriti neke nove klince. Neko čije će zajebancije nedostajati, poput dobacivanja Boaćiju „da je sve prokockao u Kini“, Slavku Braliću „da ga žena ne pušta da potpiše novi ugovor sa Vošom“.
Bio je neko ko je napravio veliku simboliku od te Trnave. Deli sudbinu Glogovca, obojicu smo izgubili prerano, surovo i nepravedno, a imali su još toliko toga da nam pruže.
Ali živeće večno, jer su kultni citat sprovodili u delo.
Počivaj u miru.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
