0
"Gledaš nekog idola kao boga, a onda vidiš običnog čoveka koji ne zna dalje od ’riba’, kola i fudbala. Prebanalno", kaže Ivan Ergić, nekada fudbalski reprezentativac, danas čovek koji uživa u tome što se distancirao od ovog sporta.
Dok mu je najvažnija sporedna stvar na svetu bila igra, u njoj je uživao, a kada je to postala industrija, počela je da ga guši, a kliše „prosečnog fudbalera“ kod saigrača bio je stega u svlačionici.
PROČITAJTE JOŠ:
Za Ivana Ergića fudbalska priča nisu bili ni trofeji, ni puke pobede ili titule. Za njega je to bila igra, ona čista kakvu vidite kad deca razbiju prozor, pa se tresu pred roditeljima, ili kad zabiju gol, pa ih čuje i susedni blok.
On fudbal posmatra i kao umetnost, a umetnosti se, kroz pisanje pesama odao posle karijere. Već deset godina je „penzioner“, koji stvari posmatra drugačije, kritički, sa većim fokusom na društvena kretanja nego samo kroz „amove“ sportista.
Najveći deo fudbalera to ne radi. Što bi? Dobra zarada, brzi automobili, zgodne devojke – mnogi izgaraju da bi došli do pobrojanih stvari, ni ne shvatajući šta im ostaje kad do njih dođu. A ne ostaje im ništa.
Ergić je još kao klinac shvatio da mu samo fudbal nije dovoljan, sebe smatra mislećim čovekom i tvrdi da je pretenciozno nazvati ga pesnikom. Pretenciozno ili ne, objavio je zbirku „Priručnik za čekanje“ i u pripremi je još jedna knjiga.
Zato je i bilo teško sabiti veliki broj tema i pitanja u jednočasovni razgovor, koji traži da se nastavi još nekom prilikom.
Živi na relaciji Švajcarske i Srbije i krajičkom oka je ispratio ono što se dešavalo na terenu sa reprezentacijom Srbije krajem marta kad su „orlovi“ pobedili Irsku i Azerbejdžan i remizirali s Portugalom.
„Nisam gledao, jesam video hajlajtse. Video sam ovo što je postalo sprdnja sa ovim golom i Ronaldom. Neke stvari ne možeš da izbegneš da ne ispratiš, ali nisam baš cele utakmice gledao“.
„Izbegavam da komentarišem nešto u šta nemam dobar uvid, pogotovo kad stvari poznajem samo površno i izdaleka. Pisao sam i kolumne dok sam bio u štosu i poznavao stvari, ali sam se onda distancirao“, priznaje Ergić.
One koji jesu pratili, videli su da je novi selektor Dragan Stojković Piksi doneo neke brzopotezne promene koje su se videle u igri Srbije u napadu. Ergić ga pamti još kao dete i tvrdi da je kao igrač, baš Piksi bio najkompletniji.
„Piksi je neko ko mi je bio idol kada sam bio klinac. Poklopilo se i sa onim Zvezdinim uspehom kada je on doduše igrao za Marsej. Ali, mislim da je ključna bila ona Italija 1990. Ono kad sam osvestio sebe kao nekog ’fudbalerčića’, Piksi mi je bio idol. Tada je to bilo iracionalno, klinački, ali vremenom vidiš da je to, za onoga ko se iole razume u fudbal, naš najkompletniji igrač koji je igrao na ovim prostorima i to držim do dan danas za istinito, onoliko koliko se ja razumem u fudbal. Jeste to stvar ukusa naravno, ali je i racionalna stvar, a ne baš samo subjektivna“, kaže Ergić.
Prisetio se onda i hrvatskog veziste koji već godinama s velikim uspehom igra u Real Madridu i čak je osvojio Zlatnu loptu pre tri godine, prekinuvši dominaciju Kristijana Ronalda i Lionela Mesija.
„Možda uz Modrića sa ovih prostora, ne znam koga bih još spomenuo, stvarno najkompletniji igrač. Imao je dosta pehova s povredama, da ih nije imao, sigurno bi napravio i veću karijeru. Ok, ovi statističari koji se ’lože’ na te stvari, sigurno Piksija neće ubrojati u tih pet najvećih, ili deset. Zavisi kako gledaš fudbal, da li ga vidiš kao neko takmičenje gde ćeš podići pehar ili kao neku umetnost. Onda je tu Piksi za mene bez premca“, uverava Ergić.
Ivan je počeo da igra fudbal nadomak Šibenika, odakle su njegovi roditelji došli u Srbiju kada je počeo rat u Jugoslaviji, a onda odatle i u Australiju.
Tamo „dole“ dobili su sve dobre uslove za trening, ali je Ergić uvek ostao veran uličnom fudbalu.
„Svi smo mi stasali na tom fudbalu. Onda se odjednom nađeš u industrijskom i naravno da se prilagodiš tome, ali što više gubi taj ulični element, to je manje igra po mom mišljenju. Mislim neću da zvučim kao onaj romantičar koji samo narica nad prošlošću i fudbalom kakav je bio, ali je stvarno istina. Fudbal je bio romantičniji i igrači su ga više videli kao igru nego takmičenje“.
Kao dete je navijao za Zvezdu zbog neke vrste tradicije, ne pridajući svom izboru neki nacionalistički značaj, iako je stanovništvo bilo podeljeno na Srbe i Hrvate.
„Ja sam navijao za Zvezdu, čini mi se da je u tom mom selu više Srba navijalo isto, ali je bilo i onih koji su podržavali Hajduk. Neki koji su imali jugoslovenskija osećanja, jer je Hajduk važio za jugoslovenski klub. Meni je to koincidiralo sa Zvezdinim uspehom, iako postoji ta tradicija. U tom okruženju si u manjini, s tim da ja nisam kapirao tad da to ima i neka nacionalna značenja. A onda kada osvestiš i vidiš da se Srbi i Hrvati dele po tome da li navijaju za Zvezdu i za Hajduk“.
Profesionalac je postao sa 19 godina u Pert Gloriju, ali je prilično brzo otišao u Juventus na prelazu između dva milenijuma. I vrlo brzo se susreo sa onim što će kasnije videti na više mesta, pa i u Srbiji.
„Italija je kartelsko-klanski organizovana i ima tu negativnu selekciju izraženiju u mnogo većoj meri, nego na drugim mestima… Mi uvozimo englesku ligu i druge lige dok je naša uništena“, kaže Ergić.
Otud se već dugo postavlja pitanje zloupotreba privatnog kapitala i političara u dva najveća srpska kluba – Zvezdi i Partizanu. Ivan je levičar po uverenju, ali je svestan da i klubovi mogu da budu „omča“ svim građanima kada postanu predmet zloupotreba onih koji vuku poluge moći.
„Imam prijatelja i levičara, ali i onih koji razmišljaju malo više desno, otvoren sam i volim da čujem i drugu stranu. I kad pričamo o statusu Zvezde i Partizana, onda pričamo u kontekstu opšteg stanja i da li je društvena ili državna firma, da li se treba za nju zalagati u okruženju koje je već u nekom ’divljem’ kapitalizmu i kleptokratskoj državi kakva je naša. Da li to ima ikakvog smisla? Kada su kapital i politička moć skoncentrisani u privatnim rukama, od određenog stepena, onda društveno vlasništvo onda postaje kao omča oko vrata jer više služi da se pretače iz nje u privatni kapital koji je dominantan i koji ima uticaj na sve procese. Tako vidim i Zvezdu i Partizan i bilo koji naš klub u državnom vlasništvu. To je jedna strana. Pretakanje, davanje poslova, štetni ugovori, udžbenički primer. To se ne dešava samo kod nas, ali je kod nas ogoljenije“, opisuje Ergić.
Čak ni zapad Evrope i one razvijenije zemlje, pa ni neki daleko slavniji klubovi nisu imuni na ovakve stvari.
„Real Madrid proda državni stadion pa mu se vrati, mislim te stvari se dešavaju svuda. Gledaju da socijalizuju gubitke, a privatizuju dobitke. To se dešava u Zvezdi i Partizanu. Zato su mi uvek bile zanimljive te navijačke razmirice kao koga vlast više favorizuje. A ono i jedne i druge, samo nekog manje nekog više u određenom momentu. Jesu državni projekti. Meni to nikad nije bio problemda kažem, iako navijam za Zvezdu. U tom smislu, privatizacija bi možda čak bila malo bolje rešenje, s tim što ne vidim koji bi investitor bio dovoljno spreman za to.“
„Mislim, ne znam koliko se isplati investirati u klubove kao što su Zvezda i Partizan, da imaš te akcionare, navijače koji prave ogroman pritisak s jedne strane, a s druge strane da moraš da praviš profit jer si privatnik. To mora da bude posloženo jako dobro da bi eventualno imao neki profit, a ako ne prodaješ igrače i ne igraš Evropu svake godine, to je nemoguće. Znam to iz Bazela. Koliko puta kad ne prođemo Evropu ili ne prodamo igrača za dobar novac, da klub dolazi u probleme. Ako postoji neki mecena koji to može da sanira, onda ima smisla. Tako da tu već tržišna logika pada, kad imaš mecene“.
Ergić smatra da je u Srbiji ovakvo stanje neodrživo, tim pre što nema ni govora o depolitizaciji klubova i sporta.
„Ovakvo stanje je stvarno neodrživo. Ne u smislu ekonomske logike, nego u smislu politike. Ne u širem, nego u užem smislu, gde ne znam koliko godina unazad svi obećavaju da će doći do, ne departizacije, nego i do depolitizacije sporta. A vidimo da se to ne dešava i još je veći upliv. Ne znam da li je autentična izjava da ’duh predsednika lebdi nad Marakanom’, ali ako jeste, tu nema šta više da dodaš. I kad čuješ predsednika, koji se predstavlja kao svemoćan, da nema snage dovoljno da se obračuna sa svim onim što se dešava u fudbalu, onda je to kard blanš da se radi šta hoćeš i znak svima drugima da se predaju“.
Baš zbog te sprege politike, interesa i sporta i imamo u svakom sazivu Skupštine klubova ili njihovih upravljačkih struktura i one koji iza sebe imaju stranački pedigre.
Danas su to uglavnom SNS i SPS, sutra će možda biti neka druga stranka ili funkcioneri. Obični ljudi su se sa tim i pomirili.
„Nisam igrao u našoj ligi i malo sam igrao u reprezentaciji i sve sam nekako sa strane pratio. Nisam imao informacije iznutra i onda kad izađu i kažu da ’ima toliko mafije u našem fudbalu’, a onda se pojavi neko iz Saveza koji kaže da nema uvid… Možda nemam legitimitet ali kažem stvari koje su više nego očigledne. Par puta sam se ’istrčao’, ali nemaš ti tu…
„Od kolega dobiješ tapšanje po ramenu, nekoliko dana, neki te pitaju ’šta se petljaš’ i stvarno je tako kad je država bespomoćna ili je i sama u nekim tim šemama, onda šta ti tu možeš. Sami navijači kojima je jedan klub, život, svetinja, da nema pokreta tih navijača. Ili neki ugledni ljudi da kažu da će bojkotovati dok se stanje ne sredi. Ne, deluje mi kao da su svi nekako apatični i pomirili su se sa situacijom kakva jeste. Tako su se pomirili i sa situacijom u društvu“, kaže Ergić.
Naš mentalitet ga podseća na latinoamerički, jer i tamo ima navijačkih grupa koje žive od kluba, ali i onih ljudi koji zaista taj klub podržavaju.
„Imam jednog prijatelja Argentinca i kod nas, kad vidim navijače oni su mi najbliži nekoj Južnoj Americi recimo, što se tiče odnosa navijača, kluba, policije, države. Oni su neka mala država u državi. To je čak i u okruženju. U Hrvatskoj ima toga, ali ne u takvoj meri. Ne znam gde su usred bela dana ubili sekretara Fudbalskog saveza, stvarno kad gledaš možeš da porediš sa Kolumbijom ili Argentinom.
„Argentinci imaju te navijače ’bara bravas’, koji kao žive za klub, ali ustvari od kluba. Oni su fenomen kriminalca/huligana. Kad je neko krimos, on je decentan, ne izlaže se. Mafijaška kultura je totalno drugačija. Ali kod njih postoji taj kriminalac/huligan koji ne krije to što jeste i koji demonstrira svoju moć. To je ostatak nekog kulta žestokog momka, poput onog iz devedesetih koji verovatno samo još kod nas postoji“.
U smeši ljubavi i interesa na tribinama krije se formula koju vidi i kod nas, posebno kad na jednoj strani imamo porodice i roditelje sa decom, a na drugoj huligane koji redom postrojavaju neistomišljenike, a izdaju se za „velike Srbe“.
To je jedan od razloga zašto mu fali ona vrsta „romantike“ koja je, makar po anegdotama, obavijala nekadašnji fudbal.
„Mora se paziti da se ne stave navijači u isti koš sa huliganima. U Švajcarskoj dok sam igrao, trudio sam se da ostanem anti-zvezda i budem ta malo romantična dimenzija gde ti možeš da odeš sa navijačem i na utakmicu, da popiješ pivo. Meni je to u Švajcarskoj odgovaralo jer ovde ne možeš da budeš zvezda sve i da hoćeš, oni imaju neki drugačiji pristup, mada je Bazel atipičan što se tiče Švajcarske. Nisam hteo da otuđena zvezda. Kad neki sad navijač priča o Kevinu Kiganu… ta neka vrsta romantike da ga vidiš u pabu. Vidiš Džordž Besta. Mislim da je to bilo romantičnije vreme i u materijalnom smislu nije bilo baš toliko razlike možda između igrača i navijačkih baza.
„Pogotovo s medijima je to dobilo neku spektakularnu dimenziju i onda igrač koji odrasta u okruženju gde ga svi obožavaju, ne možeš da se čudiš kad počne da se ponaša kao bog. Ne možeš ni da mu zameraš. Ili kad krene da se ponaša kao maneken, kako bismo mi rekli. Tako je odrastao. Gleda Ronalda ceo život i kopira ga do zadnjeg, ne samo kako proslavlja gol, nego i u navikama. To su neke inercije protiv kojih ne možeš da se boriš“.
Činjenica je da se naša deca ugledaju na Ronalda, Mesija ili nekog Mbapea ovog sveta, te da nose njihove dresove pre nego recimo Tadićev, Mitrovićev ili Radonjićev.
Ovako nešto možda i ne čudi s obzirom na reputaciju koju u našoj zemlji ima reprezentacija Srbije svih ovih godina. Ukratko, ona se svodi na dihotomiju „velika očekivanja – još veći pad“.
Ergić je bio deo nacionalnog tima SCG i Srbije i pozvao ga je prvo Ilija Petković. Iako nije imao nikakvo loše iskustvo sa saigračima, jednostavno se nije osećao kao da pripada tu u potpunosti.
„Stvarno nisam imao neko loše iskustvo u reprezentaciji sa tim momcima. Nikad nisam ni pričao o tome, ali nisam imao loša iskustva. Malo sam bio autsajder. Prvo, došao sam sa strane, nisam igrao u našoj ligi, nikog živog ne poznajem. Uvek sam bio malo izdvojen na taj način. A šta mi je smetalo… pa nije to kod nas drugačije nego u nekom klubu. To je taj neki kliše fudbalera, koji nažalost je uglavnom tačan. To je neko okruženje koje ima neka svoja ograničenja, ali baviš se time i prihvatiš ili nađeš neki svoj način da se pozicioniraš prema svemu tome. Ali što se tiče reprezentacije, ne mogu ništa da kažem, ponašanja, rituali.. Imaš svoj neki đir i ako se vidi da si to ti, to mi je ok. Ali nisam se stvarno snašao i onda je pošteno reći da ne mogu u ovom okruženju da dam dovoljno ni igrački ni ljudski i to je to“, veli Ergić.
Zato je posle nekog vremena i osam odigranih utakmica i rekao „kraj“.
„Bilo je više stvari koje su koincidirale i rekao sam da je dosta, nimalo uvređeno, nimalo iznuđeno. Samo treba naći elegantan način kako da se skloniš i da saopštiš, bez da to izazove neku polemiku. Nisam valjda bio toliko relevantan igrač, pa nije bilo problema. Ali moraš da paziš da ne ispadne da ne narušavaš neku atmosferu“.
Posle Juventusa, Bazel ga je prihvatio i pružio mu ruku, zbog čega je Ivan odlučio da ukaže zahvalnost Švajcarcima i ostao je tu devet godina – od 2001. do 2009.
Čitav period tamo se lično dogovarao sa klubom, bez posredovanja menadžera, koji su danas neminovnost.
„Selektori su me zvali jer nisam igrao za veliki klub, ali jesam za onaj koji je svake godine igrao UEFA takmičenja. To je bilo više nego dovoljno i važno. Negde su selektori videli pouzdanog igrača. Ja sam rano izgubio taj neki kompleks velikog kluba i Bazel me je podržao kad mi je bilo teško. Zato mi je bila dužnost da ostanem u tom klubu i nisam ni pregovarao kad su mi produžavali ugovor, bilo je više nego odnos sa poslodavcem. Taj neki autoritaran odnos naših starijh je doprineo da rano raskrstiš i sa njima kad ideš na pregovore i onda sam to rešavaš. Kad vide da si došao otvoreno, da ne taktiziraš i spekulišeš, onda se brzo dogovoriš. Jedino mi je bilo problem kad sam išao u Tursku. Maltene poslednje noći sam potpisao za taj klub. Da nije bilo toga završio bih karijeru tada“.
Bursa je bila poslednja stanica u karijeri srpskog igrača koji je 2021. obeležio već deset godina otkako se, kao tridesetogodišnjak, povukao. Za današnje standarde to je prilično rano.
„Gledali su me malo neobično jer sam došao sam i poveo sam jednog drugara Turčina iz Bazela koji mi je bio kao prevodilac. I onda smo im bili toliko simpatični da smo se dogovorili u poslednjem momentu i jako slučajno. Trener je gledao nekog drugog igrača na kaseti. A ja nisam mogao da nađem klub. Ko god bi pozvao, bilo je ’Ergić je komplikovan, nemojte njega’, i onda on vidi slučajno. Moj drugar Turčin je isto sticajem okolnosti znao kapitena Burse i ovaj ga je kontaktirao. Kaže ’videli smo tog i tog igrača, gledali smo nekog drugog, dođite brzo za Tursku’. I Bursa je ostala kao neverovatno iskustvo. Na snalaženje je išlo, na neku otvorenost. Na kraju valjda budeš simpatičan“.
Ono što se godinama dešavalo u balkanskom fudbalu nije mu bilo baš tako simpatično. Zato se i povukao u medijsku „ilegalu“, dok su se ovde fudbalski moćnici bavili pravno ilegalnim stvarima. Zbog nekih od tih rabota, Zdravko Mamić i njegov brat Zoran su osuđeni.
„U moje vreme se još zakuvavalo da su se razvijale cele te menadžerske agenture koje su kasnije izdvajale svoju neku deonicu i onda oni naravno rade i sa medijima i klubovima, sa drugim menadžerima. Čitava organizacija. Obično imaju i trenera i igrača. Pa se instalira trener, pa onda se tako stvari završavaju. Uvek se neko tali preko samog menadžera. Ovo sa Mamićem je najbolji primer. To mi je neverovatno. To čak ni u Srbiji nema, ono što je Mamić u Hrvatskoj uspeo da uradi“.
„Napravio je čitav monopol. On je bio hrvatski fudbal ustvari. I naravno, koliko je ta fora da se igraču da, privatni ugovor, a istovremeno si u klubu koji mu onda daje 50 posto od transfera, što ne sme da se radi. A onda tih 50 posto koji idu igraču, ti daješ njemu pola od toga, to je klasična šema. Svuda je tako, ali kod nas na Balkanu se to ogoli i tako se završava. I taj onda u klubu ima moć da kaže ’ako ne potpišeš sa mojim menadžerom ili agencijom ili privatni ugovor, jednostavno ne igraš’. Ima tu moć ucenjivanja. Istovremeno ako je trener njegov, ima moć da ne igraš ako on nije u talu i to tako funkcioniše“.
Žrtvu na kraju takvom poslovanju plaćaju obični ljudi, navijači koji vole da vide uspeh, jer ne vide cenu koja se iza njega plaća. A velika je.
„Navijač, kad njega izmanipulišeš… A mi padamo na taj ’patos’, uspeh. Navijač ne kapira da je on i više nego duplo platio za to i da ide iz njegovog džepa i da svaki uspeh daje legitimitet tim ljudima, ali ne samo njima, nego i politici jer je sve to u sprezi. Sad je kod nas tu Vučić. Ja sam se smejao recimo Tuđmanu, jer ne znam ko je toliko direktno imao uticaja na sam tim, a kamoli na klub kao takav. To je stvarno fenomen. Znaš šta, sa strane koliko mogu da vidim… Ne znam koliko je autentično to da zove nekog igrača direktno, ali ako jeste, stvarno ima ogroman neposredan uticaj.
„Mogu da se setim kad je Ćiro pričao. Ja sam razgovarao sa njim još u Švajcarskoj i Tuđman je stvarno sastavljao tim, pa ako ne stavi Ladića na gol, ovaj šizi. Meni je to smešno, kažem, malo karikiram ali eto dokle to ide od ljudi koji su pričali o departizaciji i depolitizaciji sporta. Taj populizam kroz sport prolazi baš u ovakvim zemljama i navijač pada na to. Imam prijatelja koji razmišljaju tako da žele da sve bude transparentno i da Zvezda i Partizan ne budu rupe bez dna. Zato se ni navijači ne mogu svi staviti u isti koš“, objašnjava Ergić.
Spominje da neke segmente, poput sporta u mlađim kategorijama treba humanizovati, te da tu treba napraviti zdravu bazu za starije kategorije.
Fudbalski savez na čelu sa Slavišom Kokezom to nije radio, pa su i rezultati izostajali posle 2013. i 2015. godine.
Međutim, ni promene selektora uoči Mundijala, pa onda neuspesi u Rusiji nisu smenili Kokezu dok nisu stigle direktive ili pritisci sa viših instanci, jer se zna da i „iznad popa ima pop“.
„Nemam pojma da li to ima neki politički bekgraund. To sam pričao isto i nekim ljudima ovde, da je bivši telohranitelj predsednik Fudbalskog saveza, to nisam čuo nigde. Što se tiče direktnog uticaja politike na sport, iako to UEFA najstrože zabranjuje. Njegova ostavka je isto politički motivisana, ali ko zna zašto se to dešava. Pretpostavljam da je politički razlog i da nema veze sa sportskim rezonima“, kaže Ergić.
U poslednje vreme se spekulisalo ko bi mogao da bude naslednik, pričalo se i o Nemanji Vidiću posle njegovog pisma, pa pitamo Ivana da li bi on mogao da zamisli sebe u toj ulozi?
„Stvarno nisam razmišljao o tome, jer ne pratim dovoljno. Čini mi se da u poslednjih dvadesetak godina da su predsednici, a i sami treneri postajali ljudi koji su nezrelo i prebrzo dolazili na ta mesta. Bez prethodnog iskustva. Imali su dovoljno tog nekog kapitala na konto imidža. Neki su bili dobri fudbaleri, neki su imali drugi etos sa sobom i čini mi se da su u određenom momentu prebrzo došli na to mesto.
„Kad krenu da spekulišu sa nekim igračima koji nemaju iskustva pre toga, mislim da je pogrešno. Uvek zamišljam nekoga ko… Mislim da ima dovoljnih igrača koji su dovoljno pametni da budu na toj funkciji. Ja mislim da ne bih. Ako sam za nešto imao osećaja, to je za realnost. Smatram da je to previše odgovoran posao da bih ja mogao da ga radim, bilo na mestu predsednika, sekretara, trenera ili nekom drugom“.
Iako društveno svestan i kritički nastrojen, Ergić ipak ne bi kao pesnik mogao da obradi temu Saveza i fudbala u našoj zemlji.
„Ne, ne, ne… Postoji šaljiva poezija, ali mi naš fudbal baš nije inspirativan da se sprdam. Umem ja da budem i sarkastičan, ali toliko sam voleo taj fudbal i Zvezda mi je bila… I onda što je gore, to me više pukne na cinizam, a ne na ravnodušnost. Baš sad da pišem o tome, malo bi mi bilo previše. Duboko sam razočaran čak i nekim ljudima koje sam idolizirao. To ti je ono kao, očekuješ boga, a onda ih doživiš kao neke sasvim obične, banalne ljude.
„Kad vidiš da ti ljudi ne mogu da pričaju dalje od žena, kola i fudbala. U ograničenoj si sredini, treba ti malo više i neki titan koga si idolizirao, imao postere, skupljao Panini sličice, da je neki bezveznjak koji u svojoj 65. godini i dalje priča o tome kako je jurio neke klinke, kako mu je neko na račun države sredio neko putovanje. Prebanalno. Možda si razočaran samo kad si očaran, ali nije drugačije mnogo ni u drugim zemljama“.
Materijalna dobra su nekako pronašla njega u fudbalu, dok je on mimo fudbala našao ona duhovna. Zato ljude koji streme isključivo novcu ili banalnostima ne odavno ne idolizira, a razlikuje siromaštvo i bedu.
„Čovek koji se oseća koliko, toliko ostvarenim, nema tu vrstu refleksa, zavisti od ne znam čega. Tu je razlika između onoga što ja zovem siromaštvom i bedom. Moji su bili siromašni, ali nikad nisam video tu duhovnu bedu kod njih. Gledaš sebe, gledaš napred. Nije bilo ’e vidi ga ovaj, vidi ga onaj’, nego ono, zadnje pare su se davale za školu i trening, a ne da imaš najnoviji ’er maks’ ili da letuješ svake godine u Sutomoru ili šta je već bilo atraktivno. Ali ok, možda to vuče jedno drugo, što su ljudi materijalno siromašniji, to isto stvara neku vrstu duhovne bede, tako je kako je. Što je najčudnije stvarno ne zameram nikom na tome“.
Nema ni zašto, dugo je vremena prošlo od 2011. i pronašao je svoj neki mir, pa u šali kažemo da je sada kao dekica sa štapom i dugom bradom, koji ima volje za pisanjem, ali ne i za fudbalom.
„Da, malo izgubiš osećaj za vreme, jer je drugačije strukturirano nego dok igraš. Teče drugačije i sad gledaš ’eeej deset godina je prošlo’. Imam jednog druga što brani za Pert. S njim sam bio u Kanberi u internatu i još uvek brani, moje godište. Gledam ljude koji još uvek igraju, moje su godište, a ja sam pre deset godina završio. Deset kila viška, neki penzos koji piše neke pesme i gleda kako ljudi igraju i dalje. Ne znam odakle im volja i motivacija. Ali ne vidim se u fudbalu u nekoj funkciji i nemam dovoljno motivacije za tako nešto“, zaključio je Ivan Ergić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
