Zašto ste ćutali dok SNS nije šutnuo Kokezu?

Fudbal 19. mar. 202107:57 > 08:10
Podeli:
Foto:Pedja Milosavljevic/Starsport/EPA-EFE/ARMANDO BABANI/EPA-EFE/NIGEL RODDIS/Nemanja Jovanović

Sindrom šutiranja mrtvog konja nije ništa novo u Srbiji, ali je dobio epidemiološke razmere u našem fudbalu tek sada, kada je jasno da Slaviša Kokeza nije toliko voljen tamo gde je to do sada bilo bitno.

PROČITAJTE JOŠ

Nekadašnji golgeter Brodarca je sve svoje snove, igračke i funkcionerske, odavno već ispunio, čini se da je neko rešio da mu oduzme dragu igračku i na surov način ga pusti niz vodu. Baš kao Ukrajina našu reprezentaciju, kada je predsednik FSS-a organizovao konferenciju u Staroj Pazovi, gde je okupio medije da bi rekao – jedno veliko ništa.

„U ime svih nas želim da se izvinim naciji, građanima Srbije zbog debakla koji smo doživeli u Ukrajini i jedne loše utakmice i sramnog poraza. Mislim da je to nedopustivo za reprezentaciju i igrače. Utakmice su se gubile i ranije, biće toga i u budućnosti, ali ono što je sporno je način na koji se izgubila ta utakmica. Dobar deo odgovornosti za taj poraz ima rukovodstvo na čelu sa mnom, kao i stručni štabi i igrači. Samo zalaganje na terenu i borbenost za dres i grb Srbije i način na koji se igralo u Ukrajini ne sme da se ponovi. Svi fudbaleri, a ovi fudbaleri koji su ovde i mali broj igrača koji nije bio na ovom okuplanju je najbolje što Srbija ima. Svi oni kada igraju za reperezentaciju treba da ginu i daju sve od sebe, čak i više i bolje nego u svojim klubovima. Nacionalni dres i grb su svetinja i ne može manje ili više da pružaju u nekom evropskom klubu gde nastupaju“, rekao je tada Kokeza, a ono najvažnije sa te konferencije, bila je činjenica da su nije bilo moguće postaviti pitanje nekada uvaženom sportskom radniku na čelu FSS-a.

To nije bilo omogućeno, Kokeza je vešto birao kada će se i kako, i preko kojih kanala obratiti javnosti, bilo da su u pitanju bravure u fudbalskom dresu, ili u vođenju FSS-a do novog fijaska u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, koje smo poslednji put gledali kada je Dušan Vlahović bio beba.

Ono što jeste tužno, jeste činjenica da problem nisu sasekli oni čije se ime ceni u javnosti, i koji (barem tako deluje) ni u čemu ne moraju da zavise od šema, vlasti, struja, egzistencijalno su odavno obezbeđeni igrajući za evropske velikane.

Foto: Peđa Milosavljevic/Starsport

Tu istinu ogolio je Luka Milivojević, ostaje žal što smo za sve čuli prekasno, a moglo se mnogo toga daleko ranije saseći da je bilo jedinstva u svlačionici, stavu i stajanju iza sopstvenih i rezultata ostvarenih sa Slavoljubom Muslinom.

“Mislim da smo mi igrači najveći krivci za to što se kasnije dešavalo. U to sam ubeđen. Bio je trenutak kada je smenjen selektor Muslin. Kokeza je nakon meča sa Austrijom pričao sa tri najiskusnija igrača o smeni selektora. Mi kao ekipa za to nismo znali. Kada je došlo do smene, ja sam lično zvao Ivanovića i Matića i rekao: Ljudi, hajde da probamo da spasimo trenera! Odlazi nam trener na pravdi boga. Rekli su mi da je već smenjen. Odogovorio sam: Nije smenjen ako mi nešto uradimo. Čovek nas je odveo na Svetsko prvenstvo. Ko nije za selektora?! Svi igrači su bili za selektora. Potpišemo se svi i kažemo: Ako nam oterate selektora, mi nećemo igrati za reprezentaciju. Ali da svako stane iza svog potpisa. Da smo to uradili i istupili kao grupa, oni nam ne bi mogli ništa!”Hoćete da idete na Svetsko prvenstvo? OK, idete bez nas 17 ili 18! Nije realno da nam oterate trenera sa kojim smo živeli dve godine. Kada je bilo najpotrebnije, nismo bili tim. Zato smo ispaštali kasnije. Ja sam najviše ispaštao. Nisam imao javnu podršku svojih saigrača u borbi koju sam vodio. Niko od nas igrača ne veruje da možemo sami da smenimo rukovodstvo. To nije naš deo posla.“

Foto: Stevanovic/Starsport

U ovaj citat Luke Milivojevića, koji je od svih bio najiskreniji prema sebi i javnosti, stala je suština problema i prvog okidača za sve što je posle toga usledilo. Karma je kučka i bila je to prvo na Mundijalu posle Švajcarske, zatim se lanac nastavio sa Ukrajinom i sve je kulminiralo nagrađivanjem Ljubiše Tumbakovića za patriotizam u „minut do 12“ pred meč sa tzv. Kosovom.

Plod toga videli smo protiv Škotske i u izveštaju u kom je i sam bivši selektor priznao da mu ni sami igrači nisu verovali i da je došlo do stvaranja „paralelnog štaba“.

Tek sada, kada je Kokeza zauzet obavezama da „pohvata“ u kojim se nekada dragim režimskim glasilima tereti za neke druge poslove koji baš i nemaju kontakt sa fudbalom, setio se i Slavoljub Muslin da kaže ono što je trebalo jasno i glasno da čujemo direktno od njega 2017. godine.

Najviše i najmanje, istovremeno, o svemu govori ćutanje Branislava Ivanovića. Isto važi i za Nemanju Vidića, koji nam je dao lažnu nadu i naprasno nestao.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Ostaje samo dilema, zašto se u svom pismu Nemanja Matić zalagao za Vidića i molio predsednika Aleksandra Vučića da smeni čoveka koji je za njega krvario, sedeo sa čalmom oko glave i sa gipsom na ruci? Nemanja Vidić je slične probleme imao sa nekim tamo Drogbom i sličnim igračima.

Na kraju, više nije ni bitno. Postavlja se na kraju samo pitanje – momci, zašto ste toliko dugo ćutali? Potcenili ste sopstveno ime i integritet. A mi, kakvi god da smo kao laički fudbalski gledaoci, Srbija će pre verovati igračima Mančester junajteda, Čelsija ili Kristal Palasa, nego Brodarca.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar