Fudbalska reprezentacija Srbije još jednom je razočarala, ovog puta u prijateljskom meču sa Rusijom, pošto je izgubila sa 4:0 u Moskvi.
Selektor Dragan Stojković Piksi posle meča je istakao da nema prostora i razloga za paniku, to je „samo prijateljski meč“, ali sve se to negde pamti i beleži, a Srbija sigurno nije izašla na teren da izgubi tako ubedljivo.
Rusija od 2021. godine nije igrala takmičarsku utakmicu, za rivale u prijateljskim imala je uglavnom rivale poput Kenije, Kube, U23 selekcije Egipta, Iraka, Irana, Uzbekistana i slično. Onda je došla Srbija, primila golove kao na traci, kao da odbrana ne postoji, a jedino je Kuba doživela poraz teži od „orlova“ u mečevima sa Rusijom od 2021. godine.
PROČITAJTE JOŠ:
To nam ipak govori nešto o trenutnom stanju u našoj reprezentaciji.
Prijateljski meč nije samo prijateljski, već i pripremni (baz za Srbiju) za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj, koje se održava od 14. juna do 14. jula. Srbija na Evru nije bila od 2000. godine, Piksi i njegovi izabranici jesu napravili uspeh, ali ne takav da bi trebalo da im se divimo.
Naravno, to jeste rezultat na kom treba da im čestitamo, mnogi pre njih to nisu uspeli, ali dometi ovog tima ne treba da budu samo plasmani na velika takmičenja, već i nešto više.
Ako je suditi po igri „orlova“ u Moskvi, opet nam se na piše dobro, ali po tom pitanju nećemo prerano donositi zaključke i ponovo ćemo biti optimisti.
Ipak, analiziraćemo trenutno stanje, čisto da vidimo gde je Srbija na evropskoj i svetskoj fudbalskoj mapi, šta je to realna situacija, a šta puste želje navijača i prazne priče.
Da li se sećate koji je to poslednji meč koji je Srbija od početka do kraja odigrala kvalitetno i upisala dobar rezultat?
Neki bi verovatno rekli onaj u Portugalu (1:2), kada smo se plasirali na Mundijal u Kataru, gde smo brzo vraćeni na zemlju.
I posle tog Portugala bilo je uspešnih utakmica za Srbiju. Na primer, pobeđena je Norveška sa 0:2 u gostima za prolaz u A diviziju Lige nacija. Ali to je bilo sada već davne 2022. godine u septembru.
Posle toga smo samo na mahove gledali Srbiju u blistavom izdanju. Od tada, Crna Gora je bila najbolja reprezentacija koju smo pobedili. Jednom u gostima sa 0:2 uz mnogo muke, drugi put na domaćem terenu sa 3:1, takođe ne baš glatko.
Osim tih trijumfa, u zvaničnim mečevima upisane su još dve pobede protiv Litvanije, dok smo protiv Bugarske dvaput remizirali. Rekao bih, slabo je to i razočaravajuće.
U kvalifikacijama za Evro, Mađarska nas je dvaput porazila, a u prijateljskoj utakmici izgubili smo i od Belgije (1:0) u novembru prošle godine.
Posle Mundijala u Kataru, pobeđivali smo jedva selekcije SAD (1:2) i Jordana (3:2) u prijateljskim utakmicama.
Ono što brine možda i više od svih ovih rezultata i (ne)uspeha jeste sama igra, koja više nije ubedljiva, nije napadačka, nije dovoljno kvalitetna da bi napravili neki ozbiljan uspeh na evropskoj i svetskoj sceni.
PROČITAJTE JOŠ:
U redu, igraćemo na Evru i u A diviziji Lige nacija, ali valjda i tamo treba da se „pobijemo“ za nešto, a ne samo da kažemo da smo bili, videli i to je to.
Nema sumnje da Piksi i njegovi izabranici žele da naprave nešto veliko, ali sada se već postavlja pitanje da li imaju individualni i timski kvalitet za tako nešto.
Da krenemo od golmana. Srbija u ovom trenutku ima i više od tri veoma kvalitetna golmana, prava je borba ko će biti prvi čuvar mreže, ali džabe to kada je odbrana ispred njih bušna.
„Orlovi“ nisu uspeli da sačuvaju mrežu od duela sa Crnom Gorom u martu prošle godine.
Od dolaska Piksija na klupu Srbije (a verovatno i pre toga), bilo je jasno da Srbija baš nema timski kvalitetnu odbranu, bar za onaj najviši nivo u Evropi i svetu. Jednostavno, nešto tu ne štima.
Naravno da su za lošu odbranu krivi svi igrači na terenu, ne samo oni u zadnjoj liniji, ali oni snose najveću odgovornost. Setimo se samo Katara i golova koje smo primali od Kameruna i Švajcarske. Rupe u odbrani su bile na sve strane, ofsajd zamka je bila kao naučna fanatstika u nekim trenucima, a protiv Rusije su rane opet otvorene, iako je Piksi čak promenio i sistem.
Sa sistema sa trojicom u zadnjoj liniji, Piksi je protiv Rusije igrao sa četvoricom, a formacija je bila 4-3-3 ili 4-2-3-1.
Istina je da je mnogo toga poremetio crveni karton Milana Gajića već u 21. minutu, ali to ne može da bude izgovor za debakl u Moskvi.
I u narednom periodu očekuje se da Piksi nastavi sa igra sa četvoricom u zadnjoj liniji, ali bekovi su već godinama problem u srpskom fudbalu, što se i te kako odražava u reprezentaciji.
Jednostavno, ovakva odbrana Srbije ni individualno ni timski nije spremna da se takmiči sa najboljima u Evropi. Ipak, Piksi ima vremena da dotera šta se doterati može, ali deluje da smo u ovom trenutku poprilično ograničeni bar na tom delu terena, a i selektor kao da ostaje bez ideja i rešenja u nekim situacijama.
U veznom redu imamo Sergeja Milinković-Savića, Sašu Lukića, ispred njh igraju Dušan Tadić, Lazar Samardžić, po krilima su tu Filip Kostić, Andrija Živković… Teško je zaista nabrojati sva imena na koja Piksi može da se osloni u veznom redu i po krilima.
Na papiru sve to izgleda moćno, ali u praksi baš i nije tako ubedljivo na terenu. Fali tu balansa na sredini, ali ostavićemo pravim stručnjacima da se bave time. Za sada, u teoriji, kvalitet je tu, u praksi – to mora mnogo bolje.
Za napadače zaista ne možemo imati zamerke. Aleksandar Mitrović je uvek tu za reprezentaciju, igrao je i povređen, skoro nikad ne propušta okupljanja, a i u Al Hilalu ima sezonu za pamćenje, pa ga s pravom mnogi i smatraju najboljim srpskim fudbalerom u ovom trenutku.
Tu je i Dušan Vlahović, koji ima povrede i oscilacije, ali golove postiže skoro pa redovno, tako da i na njega možemo da se oslonimo. Sa klupe su tu još i Luka Jović, Petar Ratkov, možda čak i Dejan Joveljić i Samed Baždar.
Zaključak je sledeći – Srbija na papiru, po imenima, ima moćan sastav, koji je kadar možda čak i da se dobro „pobije“ sa najboljima. U praksi – nismo ni blizu te prve klase evropskog fudbala, a Portugal treba da je odavno arhiviran, iako će taj meč uvek biti u lepom sećanju svim Srbima.
Pitanje je da li Srbija uopšte može ravnopravno da se nosi i sa reprezentacijama koje spadaju u tu drugu klasu evropskog i svetskog fudbala, kao što su na primer Rusija, Mađarska i Danska, koja će nam biti rival na Evru. Eto prave prilike da Piksi i „orlovi“ pokažu šta i koliko mogu, pa posle Evra da se podvuče i neka crta.
I da, ne može se Srbija konstantno oslanjati i nadati da će nas spasiti neki heroj. Neće nas spasiti ni Piksi, ni Mitrović, ni Tadić, ni mladi talenti, ni neko tamo peti, spasiće nas samo dobar i kvalitetan sistem, a pitanje je da li za njega znaju u Fudbalskom savezu Srbije.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare