Đinđićeve pouke za izbornu kampanju u zarobljenoj državi

Rezolucija o Srebrenici je bura u čaši vode - naravno da niko neće označiti Srbe kao genocidni narod; od hapšenja ove vrste u Srbiji daleko smo bar četiri godine od trenutka pada Vučićevog režima (koji je u magli); ovo za Ohridski sporazum znali smo još po njegovom potpisivanju, vest je, zapravo, da je to sada i RTS "priznao"; Vladu naravno formira Vučić, tako da je tu izlišno išta komentarisati. 'Ajmo, zato, dalje.

Tema o kojoj bih ja najradije pisao: izborni plan i program Zorana Đinđića pred septembar 2000. i izbore na kojima je srušen Milošević. Ideju mi je dao kolega Sloba Georgiev, koji je u podkastu "Ova stiuacija" primetio kako opozicija ni tada, pred ono što će se ispostaviti kao odsudna bitka protiv Miloševićevog režima, nije imala dugotrajnu, eksplozivnu, medijski bogatu kampanju. Naprotiv.

Da to potvrdi, evo i Đinđićevih reči iz avgusta 2000, iz intervjua koji je dao nedeljniku "Vreme". Najpre, na pitanje zašto ovako kasno kreću u kampanju, Đinđić odgovara:

"Ne, nema govora o kašnjenju. U nekim ranijim prilikama bismo se "izduvali" pre vremena i tada je samo bilo pitanje da li će miting u Beogradu, na primer, biti veći od mitinga u Nišu ili Novom Sadu. Sada naglasak predizborne kampanje stavljamo na finale čitave priče, a prvih dvadeset dana koristimo za pripremu mreže po Srbiji kako bismo organizaciono sve pripremili što bolje. Kad se pravi kuća, temelji su najvažniji", kaže menadžer DOS-ove kampanje.

Pa onda, i ovo:

"Naš zadatak nije da stvaramo neke nove izvore kampanje, nego da aktiviramo postojeće. Reč je pre svega o članovima, aktivistima na terenu i simpatizerima, organizacijama koje imamo na terenu, potom su tu naši kandidati i, konačno, naš predsednički kandidat čiji je potencijal u tom smislu znatan. Naravno, u jednom društvu u kome stranačke strukture postoje samo kao fasada jedne centralizovane vlasti teško je voditi predizbornu kampanju."

Šta još kaže Đinđić za "Vreme"? Najpre, stranačka infrastruktura opozicije je i tada, kao i danas, bila više bazirana na ličnom požrtvovanju pojedinaca - negde njih hiljadu, negde tek nekolicine - nego na ozbiljnom, kompanijskom upravljanju strankama, kakvo je imao SPS a danas (mnogo bolje) SNS. Mediji su, zanimljivo, za Đinđića u drugom planu. Strah ga je, kaže, da ne dosadi ljudima (šta bi rekao danas za nastupe predsednika?). Umesto medija, kaže, lični kontakt je nužan.

"Naša ideja je da stotinak hiljada aktivista obiđe dva i po miliona ljudi tokom ovih mesec dana. Isto smo primenili i pre četiri godine pred drugi krug lokalnih izbora i zato smo tada dobro prošli", kaže on.

Organizovani "trust mozgova" koji bi vodio kampanju idejno nemaju, bilbordi i publikacije druge vrste (među kojima je jedna koja neodoljiva podseća na Ugovor sa narodom, ako ga se sećate uopšte) su mu sekundarne. Mitinga će biti, ali na njima će, kaže Đinđić, govornici imati drugačiji pristup:

"Čerčil je imao dobar slogan:"Don't complain, don't explain" ili "Nemoj da se žališ i nemoj da objašnjavaš" - reci ko si, šta si i šta hoćeš. To je ono što mi želimo da uradimo u predizbornoj kampanji. Protivkandidat - ne interesuje nas!", objašnjava.

Ako opozicija uđe u kampanju za lokalne izbore, ovo je jedini pristup koji joj ostaje. Jer, ubedljiva većina medija je protiv njih, stranke su im na lokalu ili u procesu nastajanja ili u procesu političke diferencijacije (dobro de, cepanja), a bilbordi su leta gospodnjeg 2024. godine zaista sekundarni. Bilbordi, to su danas Fejsbuk i Instagram, koji em menjaju svoju politiku oko političkog kontenta, em se pale na dugme, odnosno pare. Para, naravno, SNS ima više.

Suštinska razlika je, međutim, u tome što opozicija danas nema Đinđića.