Oktobar se kao Mеđunаrоdni mеsеc bоrbе prоtiv rаkа dојke оbеlеžаvа u mnоgim zеmljаmа širоm svеtа, s ciljem da se skrene pаžnjа nа rаsprоstrаnjеnоst оvе bоlеsti. Kao i da bi se pоdiglа svеst о znаčајu prеvеnciје, rаnоg оtkrivаnjа i prаvоvrеmеnоg zаpоčinjаnjа lеčеnjа žena оbоlеlih оd kаrcinоmа. Zorica Kubiček je na redovnom pregledu otkrila da ima rak dojke, te pomislila na sve svoje poznanike koji su uspeli da se izbore sa ovom bolesti i rekla sebi: „Kada su mogli oni, mogu i ja.“
Zorica Kubiček je do odlaska invalidsku penziju radila kao novinar-urednik emisije Romano Them u Radio Beogradu 1, a godinama je pratila dobroćudne „čvoriće“ u dojkama koji su se javili još u mladosti. Ipak na redovnom ultrazvučnom pregledu u martu 2015. godine promena je i dalje bila benigna, ali je lekar ipak preporučio i mamografiju koju je, zbog obaveza, odlagala do januara naredne godine u svojoj 52. godini.
„Da je taj nalaz mamografije loš, bilo mi je jasno odmah na snimanju kada je tehničar tražio da ponovimo snimak. Doktorka radiologije je samo potvrdila moje sumnje, bukvalno me uzela pod ruku i odvela do šaltera da mi zakaže pregled kod onkologa”, prisetila se Zorica za Nova.rs.
Rаk dојkе sе nažalost kоd znаtnоg brоја žеnа u Srbiјi оtkrivа kаsnо. Prema navodima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, studiје su pоkаzаlе dа је u Srbiјi kоd mаnjе оd trеćinе žеnа (28,4%) diјаgnоstiкоvаn mаligni tumоr kојi је mаnji оd 2 cm i lоkаlizоvаn је nа tkivu dојkе. Studiје su pокаzаlе dа је kоd skоrо 50% žеnа njеgоvа vеličinа bilа prеко 2 cm, sа vеć pоstојеćim bližim ili udаljеnim mеtаstаzаmа, štо mоžе prеdstаvljаti јеdаn оd rаzlоgа vеliке smrtnоsti žеnа оbоlеlih оd rаkа dојkе u Srbiјi.
S tim na umu, sigurno da nije lako pogledati se oči u oči sa ovim kancerom.
„Da sam imala vremena da se uplašim, ja bih verovatno odmah umrla od straha! Jer, suočila sam se sa bolešću od koje je najveća stopa smrtnosti žena u Srbiji. Imala sam, međutim, sreću da je prvi pristup lekara bio jako dobar. Onkolog koji me je pregledao je smireno izustio reči koje ću pamtiti: „Ovo je ružno, tome nije mesto tu i mora napolje“, a onda mi je umirijućim tonom objasnio šta me sve čeka tokom lečenja.”
Uprkos tome, nije bilo lako. Konzilijum je bio zakazan na njen rođendan i lekari na Institutu za onkologiju i radiologiju su samo potvrdili sve što sam već čula. Sledi operacija, hemioterapije, zračenje. Uprkos strahu, sumnjama, pa i ponekoj suzi u najvećoj tajnosti, nije se predavala i radila je do trenutka kada je primila poziv za operaciju.
„To mi je pomagalo da zaboravim da je preda mnom teška bitka. Nisam dozvolila da me savlada osećaj samosažaljenja ili panike. Porodica, prijatelji i kolege su dodatno izgradili odbrambeni štit oko mene koji me prati i danas.”
Nije sve, međutim, bilo bajka. Uvek bi se našao neki dušebrižnik koji pokuša da ubaci crva sumnje rečima: „moja sestra ti poručuje da spremiš kovertu jer bez toga nema ništa“, „nemoj da primaš hemioterapiju jer će ona da te uništiti kao što je ubila moju babu, tetku…“, „ma šta se tripuješ, kako bi bilo da te udari auto sada kada izađeš iz Radija“. Njena majka je uvek smatrala da je tvrdoglava i da ne sluša nikoga, pa je ova osobina izgleda odigrala presudnu ulogu u prevazilaženju ovakvih „saveta“.
„Veliki šok za mene je, međutim, bio posle poštedne operacije kada su stigli HP nalazi tumora. Oni su ukazali da se radi o vrsti karcinoma koji nema baš najbolje prognoze i za koji u to vreme, a ni danas u našoj zemlji, nisu postojale adekvatne terapije. Ali ona rečenica: „Kada su mogli oni…“ pratila me je kao eho. Otišla sam pravo u Savetovalište Instituta za onkologiju i radiologiju, dobila korisne informacije i krenula u rat. Jednu borbu sam dobila, ali svesna sam da nastavak rata još preti.”
Nekada je teško ostati pozitivan, posebno u periodu hemoterapije koja dosta na nas utiče kako fizički, tako i psihički. Imala je podršku porodice, prijatelja i odustajanje nije bilo opcija.
„A, kada bi postajalo teško, pribegavala sam triku da zažmurim i zamislim da sam na nekom omiljenom mestu, plaži, šumskom proplanku, da putujem i ispijam kafe sa prijateljicama… Verujte, to je pomagalo.”
PROČITAJTJE JOŠ:
Terapije joj nisu teško padale, jer kako kaže „što se mora – nije teško”. Ipak, te dane koje je provodila u bolnici smatra najtežim.
„Videla sam mnogo razlitičih sudbina. Upoznala sam žene koje su partneri ostavljali kada su se razbolele, samohrane majke koje nisu imale sredstava da prehrane decu, mlade žene koje su mala deca sa žudnjom isčekivala da se vrate kući.”
Veliku ulogu tokom lečenja imale su članice iz Udruženja žena obolelih i lečenih od raka dojke „Budimo zajedno“. Njih je srela na Institutu odmah posle operacije i odlučila da im se priključi. Zahvaljujući Udruženju slušala jepredavanja stručnjaka iz oblasti onkologije i drugih grana medicine. Naučila je mnogo novih stvari koje može da prenese ostalim ženama koje su istoj situaciji kao i ona. Članice su joj ličnim primerom pokazale da i te kako može da se živi sa rakom dojke. Jer u Udruženju se ne govori samo o bolesti – ume tamo i da se zaigra, zapeva, čita poezija, gledaju filmovi i organizuju različite edukacije.
„Život ne da se okrene naglavačke i naopačke, nego vas još i dobro protrese na 1.200 obrtaja. U jednom danu vam se bukvalno sve promeni. Volim da mislim da je ovo neki treći život koji živim. Jedan je ostao u Smederevu da bude zauvek mlad, drugi je sazreo u Beogradu, a treći živim punim plućima.”
Kaže da joj se pogled na život bukvalno promenio. Pre je uvek negde žurila, nije imala vremena da pogleda oko sebe, dok se danas ponaša kao turista u svom gradu.
„Sa zadovoljstvom zastajem, podignem pogled visoko, posmatram stare zgrade i zapažam detalje koje nikada ranije nisam videla. Da, suština života ipak jeste u malim stvarima.”
PROČITAJTJE JOŠ:
Danas je i članica veslačkog Dragon Boat kluba Beodragons. Dragon bout je jedan od najmasovnijih veslačkih sportova u svetu, a vesla se u stilizovanim čamcima u obliku zmaja dok ritam zaveslaja daje bubnjar. Poslednjih godina u mnogim zemljama je trend da se ovim sportom bave žene koje su operisale rak dojke da bi sprečile pojavu oticanja ruke koji nastaje nakon odstranjivanja limfnih čvorova pazuha.
„U okviru kluba i u saradnji sa Udruženjem “Budimo zajedno” žene koje su operisane od raka dojke već tri godine ravnopravno veslaju, druže se, takmiče i rade na unapređenju svog zdravlja sa ostalim članovima ekipe. Roze dame imaju mogućnost da besplatno treniraju četiri puta nedeljno na Savskom jezeru uz podršku svih članova kluba. Osim fizičke aktivnosti koja je onkološkim pacijentima neophodna, ovaj sport nam daje osećaj zajedništva i ohrabruje da vodimo aktivan život.”
Kako se ona rešila dobročiniteljskih saveta, tako predlaže i svojim saborcima. Okružite se pozitivnim ljudima i potražite pomoć u udruženjima. A, kako ima savet za saborce, tako ima i poruku za sve zdrave žene: „Stavite sebe na prvo mesto jer, koliko god vam to izgleda sebično, kada dođete u ovakvu situaciju shvatite da, ako vi niste dobro, vaši najdraži pate. Meni je taj savet jednom dala prijateljica koja je prolazila kroz sličnu situaciju, ali ja nisam na vreme shvatila dragocenost poruke. Osluškujte svoje telo, pokušajte da razumete šta vam govori, kakve vam to signale šalje. Obavezno idite na redovne preventivne preglede i budite uporni u tome, čak i kada u zdravstvenim ustanovama naiđete na nerazumevanje. Vaše je pravo i obaveza zbog vaših bližnjih da brinete o sebi.”
***
Bonus video: Joga za bolove tokom ciklusa
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare