Zamke depresije: „Smeješ se na silu da ne bi ispao slabić“

Zdravlje 19. jun. 202023:41
Podeli:
Depresija
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Samoubistva često izazivaju nevericu okoline, jer kako je osoba koja je "uvek nasmejana" mogla toliko da pati, a da niko ne primeti? Zapravo, osoba koja se bori s depresijom možda ni sama nije svesna toga.

Domaću javnost potresa vest o samoubistvu talentovanog reditelja Igora Vuka Torbice. Nekoliko dana ranije, uspešna doktorka koja je „uvek bila nasmejana“, dvaput je sebi zarila nož u srce. Ovi slučajevi su tek delić mraka koji je dospeo u javnost – posledice pandemije koronavirusa i perioda izolacije na mentalno zdravlje građana već se uveliko osećaju, a volonteri Centra Srce za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistava se svakodnevno direktno suočavaju s njima.

„Neizvesnost, smanjen doživljaj kontrole nad sopstvenim životom doveli su do toga da se poveća osećanje straha i strepnje, kako za sebe tako i za svoje bližnje. Korona je promenila živote svih nas na mnogim nivoima i otpornost na stres je smanjena, mnogi mehanizmi suočavanja sa stresom i emocijama blokirani. Nismo mogli da se viđamo sa ljudima koji su nam podrška, sa stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja, da odlazimo na mesta koja volimo i gde se osećamo sigurno i bezbedno. Isto tako, ovo je bio period velikih gubitaka kako slobode, tako zdravstvenih, novčanih, interpersonalnih i drugih manje uhvatljivih kao što je gubitak plana, fokusa, sigurnosti itd. Teško je nositi se sa velikim gubicima kada se dese, ali isto tako teško je nositi se sa velikim brojem malih gubitaka, pogotovo ako se dese u kratkom vremenskom periodu, što je bio slučaj tokom izolacije“, kaže Damjana Jurošević, psiholog, iz Centra Srce.

Prema njenim rečima, važno je napomenuti da se težak period još nije završio.

„Stanje je nepredvidivo i neizvesno i svako novo prilagođavanje zahteva nove resurse, koji su sada već u velikoj količini potrošeni. Ovo je pogotovo slučaj kod ljudi koji se bore sa suicidalnim mislima i depresijom.“

Nažalost, za neke prekasno saznajemo da su u sebi vodili takve borbe, čak i ako su nam bili jako bliski. Zašto su to krili? Zašto nisu zatražili pomoć?

Damjana Jurošević nam iz svog iskustva daje objašnjenje.

„Odlaganje osećanja“

„Bez obzira na činjenicu da je sveprisutna i simptome može da razvije svako, i dalje je jako teško ljudima koji se ne osećaju dobro da prepoznaju kod sebe simptome depresije. Jedan od razloga je što ti simptomi mogu na početku da budu dosta neupadljivi i da se jave u nekim već teškim momentima u životu, pa možemo da pripišemo teskobu tom događaju. Razvijamo simptome depresije nakon nekog gubitka ili nekog teškog događaja kao što su gubitak posla, dobijanje loše ocene, konflikta sa prijateljem, raskid sa devojkom… Tada se često javlja uverenje ‘Ma proći će me’, ‘Biće bolje’, ‘Vreme leči sve’, ‘To je sada samo trenutno tako, kada prođe ovo, biću i ja bolje’… Ovakvo odlaganje osećanja, a ne bavljenje istim ume da doprinese tome da ne prepoznamo na vreme simptome i ne odreagujemo blagovremeno. Negiramo ozbiljnost i urgentnost vlastitih mentalnih tegoba i tako mala grudva postane lavina emocija i problema“, pojašnjava Jurošević.

„Još jedan od razloga zašto ljudi ne prepoznaju znake depresije i ne razgovaraju o njima jeste upravo neznanje o tome šta sve može biti simptom. Primete kod sebe da im se menjaju neke uobičajne navike, kao što su spavanje, jelo, seksualni nagon ili preferencije ka druženju, alkoholu, poslu itd, ali ih ne umeju prepoznati kao znake depresije i ne pridaju im veliki značaj. Tek kasnije kada stvari uzmu maha, počnu bolje da razumeju kada je to sve počelo i kada su još mogli reagovati“.

Međutim, i kad prepoznaju simptome, postoji problem razumevanja od strane okruženja. Veliku ulogu igraju mitovi, stereotipi i stavovi ljudi prema emocijama i mentalnim problemima.

Pročitajte još:

„Postoji jedan snažan mit kojem nas uče otkad su mali, a to je da moramo biti jaki. Posledično to dovodi do toga da se osećanja gledaju kao slabost i nešto čega treba da se sramimo, a potpuno su prirodna. Ne želimo da budemo pečatirani kao lud, slabić, osetljiv, plačljivko… Poričemo postojanje tih emocija, ispoljavamo ih na druge načine ili počnemo da utapamo emocije alkoholom, narkoticima, prekomernim radom… Ne dozvoljavamo sebi da nam bude loše zbog straha da ćemo pred drugim ljudima izgledati slabo, bespomoćno i da ćemo biti odbačeni, diskriminisani.“

S druge strane, postoji želja da zaštitimo druge od svojih osećanja, jer znamo da će ih uznemiriti. Ne želimo da „opterećujemo“ ljude koji su nam bitni, pa se „smejemo na silu i stavljamo masku, tako da drugi ni ne mogu da prepoznaju znake“.

„Na kraju, razlog zašto ljudi ne dele sa drugima jeste što sami ne veruju da ima smisla deliti sa drugima. Osobe koje se bore sa depresijom imaju kao i svi potrebu da podele sa nekim šta ih tišti i kroz šta prolaze, ali naiđu na prazne savete, minimaliziranje problema ili užurbanog sagovornika koji svaki čas gleda na telefon. Deliti osećanja i najinitmnije brige i teskobe je zastrašujuće za osobu. Ona je u tom momentu ranjiva. Kako bi ljudi delili o depresiji neophodno je da svi razgovaramo o tome. Da imamo znanje o tome šta sve mogu biti simptomi, da umemo da slušamo i zaista čujemo nečije reči, da empatišemo, saosećamo, pružimo rame za plakanje, istinsku podršku, ohrabrenje i toplu reč. Nije samo dovoljno da ljudi sa depresijom pričaju o tome, moramo svi biti spremni o tome da slušamo.“

„Delovala je tako srećno“

U razgovoru za portal Nova.rs, psihološkinja Ana Mirković objasnila je zašto se ubijaju ljudi za koje nam se čini da imaju sve – to što mi gledamo kao „sve“, osobi s depresijom apsolutno ništa ne znači. Ne pomaže ni to što je svesna koliko je ljudi voli. Ali, kako niko od tih ljudi nije uspeo da vidi kroz njenu „masku“ srećnog lica?

„Osobe koje pate od depresije često ispoljavaju ponašanja koje su samo privid sreće i zadovoljstava. Pred drugim ljudima, rodbinom, prijateljima puni su energije, entuzijazma, želje za životom, a kada ostanu sami sa sobom, u svoja četiri zida maska nestaje. U tim trenucima osećaju se očajno, bezvredno, umorno“, objašnjava Jurošević.

„Ponekad bližnji primete neke promene u njihovom ponašanju i navikama, ali kako ih protumače je ono što je važno. Neki pripišu te promene situacionim faktorima (‘Ima jako puno stresa na poslu’), fazama u životu (‘Svi su tinejdžeri takvi u tim godinama’), osobinama ličnosti (‘Ma on je oduvek povučen i ćutljiv’) ili odbace ih kao neznačajne (‘Ma nije to ništa, proći će ga’). Ponekad čak pokušaju da ispitaju i saznaju o čemu se radi i da li je sve u redu, ali baš iz razloga što vrlo često osobe sa depresijom pokušavaju to da sakriju, nailaze na zid negiranja, poricanja i uveravanja da je sve u redu. Što se na kraju ispostavi da nije bilo tako. A ponekad ih, čak i kad su im saopšteni, ne shvataju dovoljno ozbiljno njihovu dubinu i težinu“, objašnjava Jurošević.

Na sajtu Centra Srce istaknut je čitav niz potencijalnih znakova upozorenja, čija kombinacija često upućuje na to da postoji rizik da će osoba izvršiti samoubistvo i da bi joj trebalo pomoći.

„Samoubistvo se shvata kao neuspeh voljenih“

„Kada izgubimo osobu koja je izvršila samoubistvo, postoje mnoge specifičnosti takvog gubitka. Pre svega nasilnost samog čina može biti izuzetno traumatična, zatim kako su tugujući saznali za smrt, medijsko izveštavanje, znatiželja okoline i konstantna okruženost informacijama o detaljima smrt“, kaže Damjana Jurošević, i konstatuje da za razliku od većine načina umiranja, samoubistvo prati stigma u društvu.

Pročitajte još:

„Nečije dizanje ruke na sebe se shvata kao neuspeh roditelja, voljenih i bližnjih. Stavlja se oreol sramote na njih zašto nisu primetili ranije, kako nisu ništa preduzeli i slično. Ovo može biti posebno izazovno, jer sami tugujući mogu osećati krivicu i bespomoćnost koju im okolina zatim učvrsti. Vrlo često iz ovih razloga tugujući u ovoj situaciji dobijaju manje socijalne podrške od drugih. Iz razloga što im se manje i nudi, što su ljudi manje spremni da razgovaraju o tome i što sami tugujući često doživljavaju to kao vlastiti neuspeh i plaše se osude, pa biraju da ne dele sa drugima. Vrlo često i sebi zabranjuju da osećaju tugu za umrlim, osećaju bes prema umrlom i razna druga osećanja u cilju da daju neki smisao tom šta se dogodilo i uvedu u red svoju kombinaciju osećanja neadekvatnosti, krivice, bespomoćnosti, osramoćenosti, zbunjenosti i tuge. Izuzetno je važno ljudima koji su izgubili nekoga samoubistvom ponuditi bezbedno, sigurno okruženje za razgovor gde znaju da neće biti odbačeni, osuđivani i okrivljeni za svoj gubitak. Važno je skinuti oreol stigme i pomoći tugujućima da prebrode svoj gubitak i osećaj krivice.“

KAKO POTRAŽITI POMOĆ

Ako nisi siguran kome da se obratiš za pomoć, a osećaš da ti je potrebna, za početak, imaj na umu da je tvoj lekar opšte prakse u mogućnosti da te uputi stručnjaku za mentalno zdravlje i konsultovanje s njim je prvi korak ka lečenju. Ipak, ukoliko iz nekog razloga ne možeš tim putem, u nastavku su navedena mesta i ljudi koji te mogu uputiti ili koji pružaju dijagnostičke i terapijske usluge za depresiju.

– Stručnjaci za mentalno zdravlje kao što su psihijatri i psiholozi

– Klinike i Centri za mentalno zdravlje

– Klinički socijalni radnik

– Psihijatrijska bolnica sa odeljenjima i ambulantom

– Ambulanta državne bolnice

– Privatne klinike

– Lokalna medicinska i / ili psihijatrijska društva

PRVA POMOĆ

Psihocentrala

Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd

Telefon: 064 2288885

Email: [email protected]

Psihocentrala je psihoedukativna organizacija nastala zalaganjem grupe profesionalaca i entuzijasta okupljenih oko zajedničkog cilja da unaprede mentalno zdravlje nacije. Na sajtu https://www.psihocentrala.com nalazi se spisak institucija u Srbiji koje koje imaju zaposlene lekare specijaliste psihijatrije ili neuropsihijatrije, pomoć pri izboru psihoterapeuta ili psihologa, kao i “prvu pomoć” u borbi s depresijom.

Centar Srce

Telefon: 0800-300-303

Email: [email protected]

Centar “Srce” sa sedištem u Novom Sadu je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva. Radno vreme je 17 do 23, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna. Na sajtu www.centarsrce.org, se može naći dosta informacija i za osobe koje razmišljaju o samobistvu i za one koji žele nekom da pomognu, a postoji i android aplikacija centarsrce koja služi kao podrška, ali sadrži i lični plan podrške.

Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević

Višegradska 26, Beograd

Centrala 011/3636400

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva

Telefon: 011/7777000

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva otvorena je u Klinici za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević. Na telefonski broj 011/7777000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja – psihijatri, psiholozi, socijalni radnici. Svi pozivi su anonimni.

Institut za mentalno zdravlje

Palmotićeva 37, Beograd; telefon: 011/3307 500

Paunova 2; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555

Institut za mentalno zdravlje je visokospecijalizovana ustanova koja obavlja bolničku i vanbolničku delatnost iz oblasti zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja, psihijatrije odraslih, psihijatrije razvojnog doba, psihijatrije starih osoba, bolesti zavisnosti, neuropsihologije, epileptologije, kliničke neurofiziologije i psihofarmakologije. Pravo na lečenje na Institutu za mentalno zdravlje imaju svi građani Republike Srbije, a minimum neophodne dokumentacije koju je potrebno imati je:

– overena zdravstvena knjižica,

– uput za specijalistički pregled od lekara nadležnog Doma zdravlja.

– za pacijente koji nisu iz Beograda, uput mora biti overen od strane nadležne komisije.

Specijalistički konsultativni pregledi bolesnika sprovode se svakog radnog dana, na dve lokacije, u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj 37 i u Paunovoj 2, od 8 do 20, bez prethodnog zakazivanja, ali uz obavezni prethodni uput lekara opšte prakse beogradskih opština ili lekara specijaliste psihijatrije drugih regiona Srbije.

Hospitalno (stacionarno) lečenje bolesnika u Institutu za mentalno zdravlje sprovodi se na kliničkim odeljenjima (Palmotićeva 37) ili u dnevnim bolnicama (Palmotićeva 37 i Paunova 2) uz neophodan uput regionalnog Zdravstvenog fonda o odobrenom bolničkom lečenju.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar