Kako zapravo izgleda lečiti se od alkoholizma, najrasprostranjenije bolesti zavisnosti od koje godišnje umre preko tri miliona ljudi u celom svetu? Šta nakon onog prvog, naizgled najtežeg koraka - ostavljanja pića? O tome govori Beograđanin Stevan, lečeni alkoholičar.
„Najzad sam prestao da pijem alkohol. Uz stručnu pomoć uspeo sam da prevladam fizičku zavisnost. Ne osećam potrebu da se, čim se ujutru probudim, mašim za čašu i flašu. Fizički se osećam dobro. Nema jutarnje mučnine, bunila, povraćanja, zadaha i zamagljenosti. Nestao je i ljutiti pogled članova moje porodice, gadljivi pogled komšija i sažaljenje poznanika i prijatelja. Jedino se još kolege čude jer nemaju više koga da ogovaraju i nagovaraju da pije i tone sve dublje i dublje u beznađe“, priča Stevan koji je lečenje od alkoholizma počeo od 2001.
Prošao je kliničko odeljenje, dnevnu bolnicu, grupu tzv. samaca, a od 2004. je u socioterapijskom klubu lečenih alkoholičara u Beogradu, preko kog smo i čuli za njegovu priču.
Kaže kako je čvrsto rešio da pokuša da se zauvek oslobodi zavisnosti od alkohola i preduzeo početne korake u svom lečenju.
„Mislio sam da je dovoljno da prestanem da pijem i da će se sve ostalo rešiti samo. To je bila jedna od mojih početnih iluzija i grešaka, koje ima većina lečenih alkoholičara početnika. Fizičko odvikavanje od alkohola je tek prvi mali korak. Sledi mukotrpan rad i trud koji se nastavlja celog života.”
Jedan od najvećih problema, kako kaže, predstavljao je višak slobodnog vremena. Nije znao kako da ga popuni i iskoristi.
„Sad kad mi je glava bistra i kad nemam zamagljen pogled, ne znam šta da radim tokom dana. Postavljam sebi stotinu pitanja i ubrzano tražim odgovore na njih. Ne shvatam da moram da idem korak po korak, postepeno i da ne treba da brzam. Pokušavam da se setim kako sam živeo pre nego što sam počeo da pijem alkohol, šta sam radio, s kim sam se družio, kako sam provodio vreme. Ne uspeva mi jer se uopšte ne sećam vremena kad sam živeo bez alkohola.”
To spoznanje ga je u potpunosti razmrdalo i ujedno jako razočaralo jer je toliko vremena proživeo bez smisla, potpuno prazno i bezvredno.
„Prvo sam odlučio da napravim plan svojih aktivnosti koje će mi u potpunosti okupirati misli, ali i zaokupiti moje telo. Mislim da je bavljenje nekim sportom za početak bilo preambiciozno, pa sam se odlučio za šetnju. Šetnja svaki dan, uglavnom sam, a ponekad sa članovima porodice. Pošto živim u blizini Savskog keja, šetnja je idealna aktivnost. Nikad nisam voleo da čitam knjige. Mislim da i sada neću postati ljubitelj knjige. Umesto čitanja knjiga svaki dan ću detaljno pročitati jedan dnevni list. Neće to biti čitanje samo sportskih i zabavnih vesti, već čitanje celih novina, od početka do kraja. Druženje sa poznanicima i prijateljima. Svima sam objasnio da se lečim od alkoholizma i da možemo da se družimo, ali da to druženje neće i ne može biti u kafićima, kafanama i na mestima gde se pije alkohol. Neki su to prihvatili, pa idemo porodično na izlete u okolinu Beograda i po Srbiji, igramo društvene igre, pričamo o svakodnevnim problemima, razmenjujemo iskustva. Sa drugima koji to nisu hteli ili mogli da prihvate prestao sam da se družim. Kada je vreme ružno i baš je nepogoda, gledam televizijski program. Na nagovor supruge pokušaću da naučim da radim na kompjuteru.“
Pročitajte još:
Stevan dosta svog vremena posvećuje porodici, pre svega detetu.
„Zajedno supruga i ja pazimo i brinemo se o našoj bebi. Planiramo naše vreme, a onda ja sam, ili zajedno sa njom, sprovodim ono što smo se dogovorili. To su svakodnevne aktivnosti počevši od kupanja bebe, nabavke neophodnih stvari, odlazak i povratak od lekara. Nekome može izgledati da je to prosto i da ne može da ispuni vreme. Verujte mi, nama nedostaje pokoji sat, stalno smo u nekoj žurbi i trci. Najlepše je kada dete zaspi, a mi sednemo i popijemo čaj ili kafu i razgovaramo. Pošto je ovo naše prvo dete, zajedno čitamo razne stručne knjige i upoznajemo se sa rastom i razvojem bebe. Svaki dan saznajemo nešto novo. Ponekad smo iznenađeni i uplašeni, ali zajedno savladavamo zamke roditeljstva.“
Posle svega, on se danas raduje svakom novom danu.
„Nijedan nije isti kao prethodni. Pazimo i mazimo našu bebu, pružamo joj puno ljubavi i pažnje. I pored novih obaveza, zajedno sa suprugom ponekad odem u bioskop ili pozorište. Zbog korone i činjenice da je beba mala, nismo išli kod prijatelja i poznanika niti su oni dolazili kod nas, ali život mi se, slobodno mogu reći, promenio za 180 stepeni.“
Potražite pomoć
U Srbiji ima preko 200.000 registrovanih alkoholičara, a samo dva odsto njih se leči. Lečenje alkoholizma dug je i mukotrpan proces koji može da traje godinama, zvanično, ali u suštini traje do kraja života jer nagon za pijenjem kod alkoholičara ostaje zauvek.
Lečenje alkoholizma u Srbiji podrazumeva prvo bolničko lečenje, koje obuhvata farmakološko i psihološko lečenje alkoholičara u bolnici/ustanovi za lečenje alkoholizma.
Druga faza lečenja alkoholizma je takozvano produženo lečenje, koje obuhvata grupnu terapiju u klubu lečenih alkoholičara, kojih u Srbiji ima nekoliko desetina.
Prvi korak u lečenju alkoholizma ne deluje komplikovano na prvi pogled – dovoljno je kod lekara opšte prakse zatražiti uput za jednu od 10 državnih bolnica i ustanova za lečenje alkoholizma u Srbiji i prijaviti se. Osim ovih državnih postoji i veći broj privatnih ustanova za lečenje alkoholizma u Srbiji. Međutim, najveći problem je to što vrlo mali broj alkoholičara želi sam da pođe na lečenje. Zato je uloga porodice i bližnjih u tome presudna.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
BONUS VIDEO: Trovanje alkoholom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare