39
Dolazi vikend, a meni kao da neko sedi na ramenima. Znam da će ponedeljak doći u tren oka, a sa njim i novi nalet stresa. Zapravo, stres nikada nije ni otišao, već je i dalje tu, spreman da mi upropasti i dragoceni slobodan dan. Da, to je trenutak u kojem sam pomislila - pa ja doživljavam sindrom "izgaranja".
Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati spavanja. Tako je u savremenom kapitalizmu osmišljen ljudski život. Međutim, čak i kada odradite svojih osam, a neretko i devet, deset sati rada, često vaš mozak ostaje zarobljen na poslu. To se dogodilo i meni, i što je jako razočaravajuće, upravo na prvom zahtevnijem poslu koji sam dobila – na kojem čak retko kada radim prekovremeno.
Pročitajte još:
Mogu samo da zamislim kako je ljudima koji se bave profesijama od kojih zavise životi ljudi – zato će mi možda reći da nisam iskusila pravi sindrom burn out-a, već samo preveliki umor. Međutim, bez obzira na to čime se bavite, i vama se lako može dogoditi da „izgorite“.
Sindrom „burn out“-a, odnosno izgaranja na poslu, neminovno je za mnoge sastavni deo karijere, koja je odavno imperativ i važno merilo ispunjenosti i smislenosti nečijeg života. Ukoliko ostanete „zarobljeni“ na nekom posliću i ne postignete neki veći uspeh, ukoliko vaša karijera ne ide uzlaznom putanjom, vrlo je verovatno da će vas percipirati kao gubitnika. Bez obzira na to što vama možda posao ne znači ništa osim neizbežnog načina da zaradite novac.
Postoje osobe koje se upravo zbog toga pretvore u posao koji u međuvremenu pojede sve ostale aspekte njihovih života. Nisam jedna od takvih, ali me je „burn out“ ipak sustigao. Došla sam na novi posao, daleko teži od svega što sam do tada radila, a naravno, postojala je jaka želja da sve najbrže moguće naučim i da radim što kvalitetnije. Baš zbog toga, stres me je brzo i lako preplavio.
Htela sam da pružim mnogo, odjednom i odmah. Sve vreme pratile su me misli da ću, ukoliko se svojski ne potrudim, brzo biti „razotkrivena“ kao neko kome apsolutno nije mesto na takvom poslu. Ali to je već drugi problem, koji je samo doprineo gomilanju stresa. Baš zbog tog povećenja obima posla koje sam sama sebi nametnula, kao i rastuće nervoze, dogodio se niz negativnih pojava koje su, kotradiktorno, dovele do većih problema na poslu, umesto do većeg uspeha.
Pre svega, osobe koje iskuse „burn out“ su uprkos tome što mnogo rade, sve više nezadovoljne samim poslom. I meni je odjednom sve postalo jako teško i pre svega besmisleno. Inače mi je zaista stalo do tema kojima se u novinarstvu bavim, ali ovoga puta sam osećala gotovo bes pri dolasku svakog novog zadatka, ma koliko mi inače zanimljiv bio. Zatim, usledile su paranoične misli koje te vode u vrtlog još negativnijih emocija, gde misliš da se sve slama na tebi. Sve vreme se osećaš zarobljeno, bespomoćno, bezvredno, jednostavno jako loše.
To se svakako odrazilo na moje ponašanje prema kolegama – postala sam jako razdražljiva, što bi se kod nas najjednostavnije reklo „terala inat“ i bila sam izrazito osetljiva na svaku moguću kritiku. A što je najgore, takvo ponašanje se nastavljalo i posle radnog vremena – mojim najbližim nije bilo lako sa mnom, jer sam bila spremna da se posvađam i za najmanju sitnicu. Na svakom druženju, ili kada legnem uveče u krevet, u mislima bi mi bio samo posao, posao, posao. Šta ću sutra, šta ću prekosutra, šta ću dan iza toga. I tako u nedogled.
A što je najgore – nije kao da je to opsesivno razmišljanje o poslu donelo neku ludačku energiju i kreativnost – zapravo baš suprotno, došlo je do neke vrste blokade.
Sve dok nisam ušla u konfliktnu situaciju koja je na neki način bila i malo otrežnjenje. A pre svega, imala sam podršku ljudi kojima je zaista stalo do mene i koji su mi iskreno rekli šta su primetili i dali mi dobre savete da se sa tim izborim. Ukoliko ste toliko srećni da imate sigurni krug ljudi oko sebe, onda shvatite (da, napisaću ovaj kliše) – da je to zapravo najvredniji „uspeh“.
Iz mog iskustva sam zaključila da ovakvo osećanje gušenja malo ima veze sa samim poslom ili ljudima na poslu već je više izviralo iz nekih mojih osobina, preozbiljnog i opreznog pogleda na svet. Međutim, nije svima tako – postoje osobe koje su zaista zatrpane odgovornostima, svojim previsokim očekivanjima i velikom ambicijom da budu najbolji. Toliko da sve ostalo oko njih izbledi, pa i oni sami.
Pročitajte još:
Ukoliko primetite da želite da vrištite kad vas ujutru probudi alarm, nešto svakako nije u redu. Morate osluškivati sebe, jer ako se toliko dajete na poslu, pa onda nastavite sa poslom i kad dođete kući, to je siguran put ka tome da ga zamrzite i da subotom i nedeljom budete na ivici nerava.
Naravno, ako situacija izmiče kontroli u svakom smislu, najbolje je da se obratite stručnjaku. Psihološkinja Irina Radanović iz savetovališta „Mozaik“ nudi i sledeće savete.
Usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan sa relaksirajućim ritualima – polako popite čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte…
Povedite računa o svojim potrebama – da li imate dovoljno ljubavi, razumevanja, podrške, pohvale, brige od strane značajnih drugih, dovoljno spontanosti i radosti u svakodnevici.
Obogatite svoj emotivni i socijalni život, intenzivirajte odnose sa partnerom, porodicom i prijateljima. Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Odustanite od definisanja sebe kroz posao, ne vrednujte se kroz novac i uspeh napravite selekciju obaveza i listu prioriteta.
Odmorite se od tehnologije -isključite mobilni telefon, ugasite laptop. Odvojite vreme za sebe i bavljenje aktivnostima koje vam prijaju. Ne odričite se slobodnih dana, vikenda, godišnjeg odmora. I najvažnije – obratite se na vreme psihologu.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
