Svakog dana malo pre 17 sati pred Brankovim mostom u pravcu grada napravi se saobraćajni kolaps, nervozni vozači trube do iznemoglosti, psuju, izleću na ulicu da se svađaju; na stanicama tužne, iscrpljene face ljudi već pomirenih s tim da suviše vremena provode čekajući autobus; a sunce tone tamo negde iza Geneksa i ja nabacim najveći smešak i pevušim dok biciklom idem u suprotnom pravcu od celog tog haosa. Zadovoljna što ne moram da prelazim most.