"Već 15 godina vodim ćerke na odmor u Albaniju - ovo je najveće blago te zemlje"

"Bilo nas je četvoro - moj muž i ja i naše ćerke od 20 i nešto godina. Dovodim ih ovde već 15 godina, ali sada putovanja po Albaniji cvetaju. Posle 50 godina izolacije pod komunističkim režimom, Albanija dočekuje svet raširenih ruku. Albanci imaju prelepu frazu – „blagoslovene noge što su te dovele ovamo“. Dakle, brzo dođite do Albanije dok je dobrodošlica slatka i autentična, a gozba za četvoro košta nešto više od ture u pabu u Velikoj Britaniji", piše za Daily Mail Betani Hjuz.

U nastavku deli svoje glavne utiske, kao "najveća blaga Albanije", koji svakako idu dalje od prelepih plaža koje postaju sve atraktivnije stranim turistima.

Kolači

Divim se albanskom odnosu prema kolačima. Odlični su za one koji vole slatkiše ujutru, često sveže pečeni sa pomorandžama ili kumkvatima i hrskavi sa semenkama bundeve. Srećom, postoje planinske šetnje da se izborite sa neizbežnim efektima.

Bektaši

Iznad zamka Kroje, 40 minuta od glavnog grada Tirane, nalazi se u steni isklesano svetilište koje pripada sekti Bektaši (kombinacija muslimanskih, hrišćanskih i drevnih verovanja) koje urušava vreme. Nekih 3000 stopa visine, sa svećama, hodočasnici dolaze ovde da prinose meso i mirisna ulja.

Bektaši baba – sa dugom belom bradom na kojoj bi Noa pozavideo – poverio mi je da su jedino što Bektašije ne vole gola kolena i zečevi. Jedna starija žena mi je prodala sveže ubrane cvetove podbele za čaj i ružino ulje za kosu.

Planine

Lako je zamisliti zašto je Bajron toliko voleo ovo mesto. Podsetilo ga je na udaljeno gorje Škotske. Krećući se južno od Tirane do grada Berata sa kojeg se pruža pogled na planine, sa svetom planinom Tomor koja je ujutru sijala crvenom bojom, a na njenim padinama žive medvedi, orlovi i crni lešinari, ovaj grad „od hiljadu prozora“ bio je trgovačka stanica na starim putevima svile.

Albanska rivijera

Pošto je ostrvo Krf vidljivo po vedrim danima i Italija udaljena samo četiri sata vožnje trajektom, albanska rivijera počinje da cveta. Moj omiljeni albanski kapetan, na jonskoj obali oko grada Valone, zove se Baci i organizuje izlete po narudžbi u nenaseljeni rezervat prirode Karaburuni, gde u zalivu Grama još postoje drevni natpisi, stari oko 23 veka, koji se nalaze na liticama.

Nakon istraživanja ukletih, Homera dostojnih morskih pećina, pored pristaništa nas čekaju stolovi sa svežom ribom, ulovljenom i prženom pred nama, zlatni čips i trikolori salata bolja od bilo koje koju sam jela u Italiji.

Još južnije, oko tri sata vožnje, Butrint – za koji se kaže da ga je osnovao heroj Trojanskog rata, Enej – mesto je gde ostaci drevnih Grka proviruju kroz rimske lukove, vizantijske mozaike i ostatke venecijanskih laguna.

Mi smo samo prošli tuda, ali Dua Lipa i druge zvezde iznajmljuju vile u obližnjem Kep Merli.

Reke Albanije

Divlji vodni put reke Vojuša pretvoren je u nacionalni park, koji se uliva u Jadran sa planine Pind u Grčkoj.

Čaj od kamilice je sa livada, pekmez od trešanja od divljih trešanja. Oko grada-tvrđave Tepelene, Vojuša nabuja i nudi rafting.

Vredi pratiti i reku Osum i njene pritoke, okružene između grada Berata i malog sela Rošnik tezgama sa svežim maslinama i kajsijama.

Cene

Naše ćerke Sorel i Mej su insistirale da nas časte obrokom zahvalnosti. Meštani su nam rekli da pronađemo mesto koje se zove Alpeta. Naš sto je brzo bio zatrpan začinjenim kozjim sirom, vrčevima crnog i belog vina, kukuruznim hlebom, pitama od tikvica. Jeli smo dok više nismo mogli. Mogla sam da vidim devojke kako nervozno proveravaju svoje račune. Trošak? 36 funti za nas četvoro.