"Sećam se da sam mami rekao da se osećam ravno".
„Kao psihopata, koliko godina ste imali kad ste shvatili da ste drugačiji?“, glasilo je pitanje postavljeno na Quora platformi.
Ispostavilo se da ima mnogo onih koji su se osetili p(r)ozvanim, a njihovi odgovori su – da se zalediš. U nastavku pročitajte neke od njih.
„Sigurno oko 8. Sećam se da sam mami rekao da se osećam „ravno“. Opisao sam to kao „Nema ničega – to se nikada ne menja. Kao ravna linija”. Još nisam sasvim siguran šta me je navelo da shvatim svoje emocionalno stanje. Ne znam da li sam počeo da razvijam samosvest i da li sam počeo da se upoređujem sa onim što sam video kod drugih, ili je to nešto što sam nekada imao, ali sam izgubio, i tek sam počeo da primećujem. Teško mi je da poverujem u ovo drugo. Sa 8 godina, nisam siguran da je to nešto što shvataš. Ali možda grešim. Sve što znam je da sam oduvek bio i čini se da ću biti različit. Takođe se čini da sam rođen sa natprosečnim koeficijentom inteligencije. Siguran sam da to ima neke veze sa mojim skoro nepogrešivim osećajem za socijalno-emocionalne veštine, kao i sa tim koliko brzo uočavam obrasce i neslaganja. Oni „nagoveštaji“ koje ponekad vidite? Meni su jasni kao dan. U stvari, nisam sasvim siguran kako mnogi od vas mogu biti toliko nesvesni emocionalne obmane i manipulacije. Kao da nosite poveze na očima za više od polovine sveta oko sebe. Sve što znam je da mogu jasno da vidim emocije koje drugi doživljavaju, ali ih ja nikada ne doživljavam. Osećam se kao da bih mogao da napišem knjigu o svim stvarima kroz koje vi ljudi prolazite, jednostavno zato što ih nikada ne doživljavam – što znači da nema pristrasnosti prema bilo čemu što posmatram. To bi bilo 100% objektivno posmatranje, i pitam se koliko su neurotipici zaista svesni sebe. Pitam se koja bi odvojena zapažanja psihopatske i sociopatske zajednice o neurotipskoj zajednici bila najšokantnija za čuti ili pročitati.“
Pročitajte još:
„U osnovnoj školi, imala sam šest ili sedam godina – išla sam u hrišćansku školu ne zato što su moji bili vernici, već zato što je ta škola bila najbliža našoj kući. Škola je radila mnogo dobrotvornih stvari koje nisam razumela. Osim ako ja nisam izgladnelo dete u Africi, nije me briga. Jednostavno nisam razumela zašto ljudi rade toliko za druge kada od toga ne dobijaju ništa – bukvalna definicija dobrotvornih organizacija. Takođe, kada sam gledala TV, vesti – glavna stvar koju sam primetila je nedostatak simpatije/empatije prema ljudima manje srećnim od mene. Mislila sam da sam samo kasno naučila tu veštinu, ali ispostavilo se da to nije nešto što naučite, već je emocionalni deo ljudi. Na kraju sam to shvatila i primetila sam druge razlike između mene i drugih. Mama moje mame (moja baka) je umrla kada sam imala 11 godina. Moja mama je mesecima bila emocionalno u haosu što me je frustriralo. Porodični prijatelji su izjavljivali saučešće, a jedina stvar o kojoj sam ja mislila bila je „preboli to već jednom“. To je za mene bio veliki pokazatelj.“
„Mislim da postoji razlika u razumevanju da ste različiti i shvatanju kako tačno i posledica. Pretpostavljam da sam oduvek znao da sam drugačiji, ali sam mislio da je to normalno, ako to ima smisla, sve dok nisam postao punoletan. Navešću primere. Imao sam blisku grupu prijatelja u srednjoj školi koji su mi mnogo puta rekli da ne vole da mi govore tajne jer bih ih samo ismevao ili se smejao tome. Mislio sam da su osetljivi i to me nije mučilo, ali kad sada pogledam unazad shvatam da nisam imao empatiju. Uvek sam mislio da problemi ljudi nisu stvarni ili da ih izmišljaju (nekako kao projekcija mog ponašanja). Takođe znam da je bilo stvari koje sam uradio za svoju korist, mnogo sam lagao i izvlačio se. Kao odrasloj osobi, postalo je mnogo jasnije da je način na koji obrađujem emocije veoma različit. Na primer, u vezama ne mislim da sam osećao duboku povezanost. Mislio sam da osećam ljubav, ali uvek sam bio ljubomoran na parove koji se smeju istim stvarima i pričaju jedno drugom sve. Za mene je ljubav značila da imam kontrolu, ta osoba me je obožavala, a ja sam držao gard. Nikada nisam namerno povređivao ljude, i sam sam mnogo bio povređivan. Shvatio sam da kada me neko ostavi, ne želi ili umre (to je priča za neki drugi put), sve što osećam je slepi bes. Bes je toliko intenzivan i štetan, sve ću reći i učiniti da ih vratim, ne zato što ih volim i trebam, već da smirim taj bes koji me proždire. A kada se to desi, ja sam iznad njih, ne mogu da ih poštujem, vraćam se na neutralno tlo. Nikada nisam osetio bol ili slomljeno srce jer je neko činio moj život boljim, uvek se osećam veoma samodovoljno i jednostavno ne volim kada stvari ne idu kako treba.“
„Moj prvi dan u predškolskom. Sećam se da me je majka ostavila i primetila sam da neka deca plaču. „Šta plaču ova deca?“, pitala sam se, „jesu li toliko glupi da misle da će ih roditelji zauvek ostaviti ovde?“. Nervirali su me. Vrlo brzo sam naučila da sam drugačija od druge dece i da moram da se pretvaram da se ponašam i osećam na određene načine. Naučila sam kada je prikladno da se smejem, da plačem, i naučila sam da postoje neke stvari koje ne mogu da kažem ili uradim. Niste pitali, ali evo i mala dodatna informacija – prvi put sam shvatila da postoji reč za ono što doživljavam, „psihopata“, kada sam imala oko 13 godina. Pročitala sam definiciju u knjizi o serijskim ubicama.“
Pročitajte još:
„Otprilike 5-6 godina. Smešno je jer sam bio stvarno zbunjen klinac. Ja sam jedino dete i mrzeo sam da se igram sam kad sam bio dete – osećao sam se glupo kada sam pričao sam sa sobom koristeći lutke ili bilo šta drugo. Umesto toga, voleo sam da stvaram haotične situacije i teram ljude da se bore jedni protiv drugih. Mnogo sam lagao – gotovo kompulzivno – jer sam bio svestan da je sve što sam uradio pogrešno i da ću verovatno biti kažnjen svojim postupcima. Isto sam radio i svojim drugarima u školi i dosta puta sam upadao u nevolje, ali sam nekako uvek izokrenuo celu situaciju i naterao sve da veruju da sam ja prava žrtva. (Naravno da su me druga deca mrzela zbog toga) To je dovelo do toga da sam promenio mnogo škola, jer očigledno – to sam govorio svojoj majci svaki put – svi su me mrzeli bez razloga i maltretirali su me. Smešno je što zaista nisam bio svestan da je celo moje ponašanje bilo loše. Mislio da je to prirodno i nisam baš razumeo što me ljudi ne vole. Mislio sam: Zašto to shvataju lično? To je samo zabava! I razumem da je ovo kontradiktorno onome što sam ranije rekao, ali istina je da sam duboko u sebi znao da su moji postupci loši, iako u isto vreme nisam razumeo taj koncept „lošeg“. Nekada sam namerno povređivao životinje i ljude – fizički i emocionalno – i nikada ništa nisam osećao. Jedini razlog što sam to radio je zato što sam želeo da vidim „šta ako…?“ „Kako bi ova osoba reagovala da ovo uradim…?“, a istina je da nisam imao potpunu svest o tome koliko ovo užasno zvuči do svojih 20-ih. Proveo sam ceo život ne znajući da to uopšte nije moralno/etičko. Ono što me je učinilo potpuno svesnim sebe je kada je moj prijatelj izvršio samoubistvo. Nekada sam se bavio ljudima i učinio da se osećaju voljeno i cenjeno kako bih razumeo njihove slabosti i veoma lične osobine, a onda bih ih ostavio bez objašnjenja. Jednom sam ovo uradio sa dečakom koji je bio stvarno depresivan i on mi je priznao da je hteo da se ubije i zaista se ne sećam šta sam mu rekao, ali sam mu rekao da sačeka do jednog određenog datuma – i dao sam mu razloga da se sačeka taj dan. Nedelju dana kasnije, dosadio mi je i potpuno sam zaboravio na njega i ono što sam mu rekao dok nije došao „datum“ i on je okončao svoj život. Tada sam se setio šta sam mu rekao i postao sam svestan svojih postupaka i posledica. Shvatio sam da bi normalna osoba rekla nekome o depresiji i da bi pokušala da mu pomogne umesto da ga samo manipuliše da vidi dokle može da ga natera da ode. To je bio tačan trenutak kada sam stao u svom životu da analiziram sebe i zaista razumem zašto se ovako ponašam.“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar