U kakvom to svetu živimo?
Pandorina kutija je otvorena. To govori sve više ljudi oko nas nakon strašnog masakra u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu. Uzrok je i dalje nepoznat, ali danima provejava priča o vršnjačkom nasilju i zlostavljanju. I dok smo svi još u šoku zbog svega što se desilo, krenuo je talas strašnih ispovesti onih koji su zlostavljanje preživeli.
Bilo je dovoljno da jedan korisnik domaćeg Tvitera postavi pitanje da li je neko bio žrtva zlostavljanja bilo koje vrste, pa da pokulja lavina trauma.
„Fizičko nasilje u osnovnoj, a naročito srednjoj. Valjda zato što sam bio drugačiji. Posebno pamtim ‘mašinu’, dvostruka drvena vrata na ulazu u učionicu, spolja ih drže da ne mogu da se otvore, a ti ostaneš sam unutra u mraku sa najvećim siledžijama u odeljenju. I ubiju boga u tebi.“
„Osnovna škola, 8. razred, nazovi drug je ugrejao upaljač, prišao i iz sve snage ga pritisnuo na moju ruku. Izgoreo mi kožu, probio par cm, skoro do koske… I danas imam ožiljak na ruci. Razlog – ja sam imao patike koje on nije, a hteo je. Nije znao, kaže šalio se…“
„U osnovnoj sam bila toliko krvnički pretučena da sam imala potres mozga i prekid ciklusa, pa mi na pamet nije palo ni da joj vratim udarac, a ne da nekog drugog povredim.“
„Skoro celu osnovnu školu, pa i kasnije. Vezivali, tukli, pretili, pljuvali, omalovažavali na osnovu toga što nemam jednog roditelja, a kasnije i seksualno zlostavljana.“
„O da. Celu osnovnu školu sam bila žrtva bulinga kao devojčica sa viškom kilograma. Udarali su me, bacali mi stvari kroz prozor, zaključavali u svlačionicu….svakodnevno.“
„Bila sam siromašnija od druge dece, govorili su mi kako im se gadi moj hleb (domaći), nisu dolazili na moje rođendane, uvek sam bila izopštena iz soba za ekskurziju, plesnih tačaka, osim kad je moralo… To je trajalo dok se moja mama nije udala za ‚bogatijeg‘.“
„Od oca. Spasli su me moji školski drugari i njihovi roditelji. Bez njih ne bih bila ono što jesam. Da sam danas u istoj situaciji sa ovakvim sistemom vrednosti, pisali bi o meni.“
„Da, rezultat toga? Koriguje te u lošu osobu, lošu verziju sebe, onu mračniju, da ne dopuštaš više pristup nikome, hladan, bez empatije. A i dovede te do jednog simpatičnog stanja koje se kod mene zove hronična depresija propraćena anksioznošću i paničnim napadima.“
„Nasilje u porodici, a sin vršnjačko nasilje u školi i naselju. Preživeli, laže ko kaže da nema posledica.“
„Psihičko nasilje… i dan-danas imam posledica… i dan-danas sam anksiozna i imam problema da se uklopim u bilo koje društvo.“
Pročitajte još:
„Toliko je ozbiljno bilo da je moja razredna rekla mom ćaletu da je ona bila na njegovom mestu, tužila bi i školu i roditelje svih đaka. Problem je što je to rekla kad sam imao 25 godina. Još je dodala je iznenađena da sam ostao ‚normalan‘. Ignorisala je dok je trajalo.“
„Skoro celu osnovnu školu tukli su me, otimali mi užinu i pare – moja majka mislila da možda nemaju, pa mi pravila 2, 3 sendviča da dam i drugima. Šutirali mi ranac, govorili da sam klempava i šta sve ne. Sve sam pričala roditeljima, zaštitili su me koliko su mogli.“
„Nažalost.. maltretirali su me psihički više, i to jer sam za njih debela krava i ‚retardirana‘ i zato što nisam imala sve petice, pa su smatrali da sam glupa. Mogu da kažem da sam u srednjoj procvetala. Bolje društvo, odlične ocene, prijatelji za ceo život.“
„Jesam više puta. U osnovnoj školi zato što sam stala u zaštitu drugarici iz razreda koju su stalno maltretirali, jer je imala velike grudi još u pubertetu. Dve godine je trajalo. Sad smo nas dve kume, a neki od njih propali narkomani kud koji. I kasnije na poslu…“
„Kroz celu osnovnu. Nemam hrabrosti da pišem šta sam proživljavala, samo ću reći da sam sa 12 upala u tešku depresiju sa kojom se još uvek borim (20). Mojima sam kao mala govorila, a kasnije shvatila da nema vajde i skrivala rane od majke.“
Sva ova jeziva iskustva sada su ogolila surovu realnost u kojoj živimo, a da možda nismo ni svesni toga. Pokazuju koliko je zapravo među nama onih koji u sebi drže mračne traume, koji se možda nikad nikom nisu požalili na ono što im se desilo, koji su možda sad prvi put olakšali sebi i progovorili. I zbog svega toga treba dobro da se zapitamo u kom svetu živimo, kako nas taj svet oblikuje već decenijama i koje su zaista moguće posledice.
Na kraju, možemo samo da se ponadamo da će iz svega ovoga izaći i nešto dobro, da ćemo zaista poslušati šta kažu oni oko nas kad pitamo – kako si.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare