Skandal u udžbenicima iz istorije: Stradanje đaka u Kragujevcu uči se sramotno malo, a istoričarka Dubravka Stojanović objašnjava zašto

Istoričarka Dubravka Stojanović je svoje izučavanje promena u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije od 1913. do 2021. godine zaokružila knjigom "Prošlost dolazi", a gostujući u jednom podcastu nedavno je prokomentarisala da je streljanje u Kragujevcu, o kojem su generacije učile kao o najvećoj tragediji Drugog svetskog rata, u međuvremenu svedeno na jednu rečenicu u udžbeniku.

Taj podatak zapanjio je sve koji se i decenijama nakon škole naježe na stihove "Krvave bajke", a rečenicu „Pucajte, ja i sada držim čas“ citiraju podrazumevajući da svi moraju da znaju kontekst.

"Da, streljanje u Kragujevcu je u prvim udžbenicima objavljenim posle političke promene 2000. bilo svedeno samo na jednu jedinu rečenicu! Od tada je prostor donekle povećan, ali i dalje sasvim nedovoljno za takvu tragediju", potvrđuje Dubravka Stojanović u razgovoru za Nova.rs i daje nam objašnjenje.

"Streljani Kragujevčani više nisu potrebni"

"Za to ima više razloga. Mislim da je prvi u tome što danas nije popularno govoriti o tome da su nedićevci i ljotićevci učestovovali u hapšenju Kragujevčana, upravo zbog revizionizma", kaže Stojanović, referišući na sveprisutnu tendenciju ka izjednačavanju četnika i partizana koja je nedavno kulminirala u predlogu Aleksandra Šapića da se izmesti Titov grob i postavi spomenik Draži Mihailoviću.

"A drugi razlog je što postoji jasna hijerarhija žrtava. U vreme socijalizma na prvom mestu među žrtvama nalazili su se borci, partizani, zbog čega se nije govorilo o civilnim žrtvama. Zatim su, u udžbenicima iz devedesetih, na prvo mesto došle srpske žrtve u NDH, pa su zbog toga borci bili potisnuti. Kasnije su dodate i žrtve partizana iz 1944-1945. godine. Tako postavljene hirjerarhije pokazuju da je selektivnost tu i kada su žrtve u pitanju, i da različiti režimi biraju one žrtve koje su im politički potrebne. Građani Kragujevca i đaci koji su streljani 1941. godine više nisu potrebni. I tu najbolje vidite surovost mahinacija sa istorijom, koje vas na kraju dovode do potpunog pomanjkanja empatije, rekla bih i same humanosti", objašnjava istoričarka.