Živko je posle 80 godina saznao ko je: Majka mu je pre smrti dala pločicu sa ugraviranim brojem 1128 iza koje se krije najmračnija priča na ovim prostorima

Broj 1128, to je sve što je Živko znao o svom pravom identitetu 80 godina. Ko je, odakle je, kako se preziva, ko su mu roditelji, koliko tačno godina ima – to nije upamtio. A imao je pet kada je iz logora odveden u Zavod za odgoj gluvoneme dece u zagrebačkoj Ilici. Usvojen je 1942. godine. Mato i Marija Zelenbrz iz Zagreba postali su njegovi novi roditelji.

Posle osam decenija traženja i neuspešnog čuvanja uspomena iz detinjstva, Živkov pravi identitet krio je spisak Diane Budisavljević.

Spisak za koji se mislilo da je uništen ili izgubljen otkriven je posle 80 godina i sada se nalazi u Muzeju žrtava genocida.

"Naravno da sam sretan, konačno sam saznao istinu, ali nije sad to neko ushićenje da skočiš do plafona. Vremenom sve to ogugla. Neko me pita hoćeš li prezime menjati? Ne mogu. To je cela peripetija. Ja ostajem. Debelo sam zaglibio, smatram se Zagrepčaninom. Ne?", kaže Živko.

Direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić objašnjava da je Diana, sa svojim saradnicima, kao početnu identifikaciju Živku stavila kožnu kragnu na vrat i metalni krug sa njegovim brojem.

"Njegov broj je bio 1128. Dugo smo razgovarali i onda smo mu rekli da imamo ovaj dokument i da postoji mogućnost da se podaci o njemu nalaze na ovom dokumentu. Bio je to dirljiv trenutak. Živko je konačno saznao istinu. Vi ste svedok istorije. Neko ko ima više od 80 godina prvi put saznaje kako su mu se zvali roditelji, odakle su, kako se prezivao, iz kog logora je spasen, kada je spasen", ističe Ristić.

Iza broja 1128 krije se dečak Živko Ivančević. Od oca Ljubivoja iz Krišćina i majke Smilje iz Voćina. Prošao je kroz logore Stara Gradiška i Sisak.

Živkovo ime upisano je među nekoliko hiljada imena srpskih mališana, koje je Diana Budisavljević spasila iz ustaških logora u NDH. Ne seća se gotovo ničega do pete godine. Jedva i toga – da je po njega u Zavod došla Marija Zelenbrz, koja je bila u braku tri godine i nije imala dece.

"Sve je išlo brzo, mogao je doći ko hoće. Odveli su je u veliku sobu. Puno dece je ležalo ali svi su bili tihi, jedino je jedan balio u dečijem krevetiću, a to sam bio ja. To je bio okidač. I pita me zašto plačeš? A ja velim, a već sam se toliko isplakao, teta me istukla. Ona gleda, a zašto te istukla? Ja velim zato što sam se upišao. I pita mene je li bi ti išao sa mnom? Ja kažem bi, ako u kući imaš mesa", priča Živko.

I otišao je. U dokumentima je zapisano da se dozvoljava preuzimanje deteta Živko br. 1288, kako se navodi, na dalji odgoj i uzdržavanje. Da mu se određuje rimokatolička vera.

Za datum rođenja država mu je odredila 10. april – dan osnivanja Nezavisne Države Hrvatske. Tako je Živko Ivančević, potom Živko br. 1128, postao Živko Zelenbrz.

"Ja se tog detalja uopšte ne sećam i ja se tog transfera uopšte ne sećam. Kao da me neko spustio sa padobranom i ja sam se našao u velikoj sobi. Loš nameštaj, tek su se oženili. Tu sam počeo i jako sam se brzo adaptirao", seća se Živko.

Spasavanje najmlađih iz ustaških logora – najveća humanitarna akcija tokom Drugog svetskog rata

U logore Nezavisne države Hrvatske zatvarane su porodice sa decom. Najviše mališana dovedeno je u leto 1942. godine. Među njima, najverovatnije, i Živko. Procenjuje se da je tada u Jasenovac sprovedeno oko 70.000 muškaraca, žena i dece.

"Upravo te 1942. godine, posle veličanstvene bitke na Kozari i, nažalost, beskrajne tragične epopeje – kozaračke epopeje, u leto 1942. godine, najveći broj dece upravo je stigao sa tog šireg kraja Kozare – Potkozarja i iz Bosanske Krajine, ali bilo je dece iz Zapadne Slavonije, Srednje Slavonije, Banije, Like i Korduna", navodi Ristić.

Deca su ostavljena sama, prepuštena bolesti, gladi i smrti. Zato je Austrijanka Diana Budisavljević pokrenula najveću humanitarnu akciju tokom Drugog svetskog rata – spasavanje nekoliko hiljada najmlađih iz ustaških logora.

Sudbina te dece, bila je različita. Pojedini su ubrzo preminuli, druge je preuzeo "Karitas", a treći su dati hrvatskim porodicama na usvajanje.

Sve to zapisano je u dokumentu. Čitljivom i posle osam decenija. Tu su imena i prezimena dece, njihovih roditelja, datum i naziv logora iz kojeg su spasena, kao i dob i identitet hrvatskih usvojilaca.

"Dokument je nastao u drugoj polovini 1942. godine. Od njega je napravila svoju biblioteku Diana Budisavljević. Njena kartoteka je sekundarni izvor. Uspeli smo da dođemo do primarnog izvora. Ovaj spisak predstavlja ne samo istoriografsku korist, već i spisak podataka koji nam po prvi put omogućava da svi zainteresovani, pre svega nekadašnja deca, konačno dođu do spoznaje svog pravog identiteta, onog stečenog rođenjem, a ne identiteta nametnutog sticajem okolnosti Drugog svetskog rata. Stoga je ta poslednja kolona dragocena. To su podaci koji su se zapravo skrivali svih ovih decenija", objašnjava Ristić.

Od Živka nisu krili da je rođen kao Srbin i da je bio u logoru – to je sve što su znali

Zahvaljujući poslednjoj koloni, osamdesetšestogodišnji Živko je utvrdio svoje poreklo 2023. godine. Dat je porodici Zelenbrz, Matu i Mariji, ulica Grobnička 20. Od njega nisu krili da je rođen kao Srbin i da je bio u logoru, ali to je sve što su znali.

Godinama su ga ohrabrivali da nađe pravu porodicu. Nije uspevao. Živko svedoči da se ničega ne seća, ali i da su neki kasniji događaji, najverovatnije, bili okidač za ono što je čuvala podsvest.

"Ja sam imao deset godina. To su prvi naši ratni filmovi i idemo u kino. Ja gledam film i kada sam izašao vani, ja sam se tresao. Dečki pričaju uzbudljiv je film, ali ja sam nešto drugo video kada sam se uzbudio. Ima jedna scena kada je neko povikao da idu Njemci i ustaše i vidite u krupnom planu po prašnjavoj cesti jure. To je selo i ima kao neki trg, neuredno, nije ledina sa travom nego zemlja i najedanput vidim gde matere trče za svojom decom, hvataju ih i beže sa njima", seća se Živko filma.

Tokom i posle rata pojavljivali su se i roditelji koji su pokušali da pronađu svoju decu. Pa i dečaka broj 1128. Dve žene verovale su da je baš on njihov sin. Jedna je njegovoj pomajci napisala pismo sa opisom svog sina i belega koji je imao. Ispostavilo se da to nije Živko.

"Ona to čita i kaže to ti mama piše, doći će po tebe. Ja sam se njoj zgrabio za skute i počeo plakati. Nikad nisam plakao, znači u podsvesti sam ipak mamu nosio", uveren je Živko.

Ko mu je mama decenijama je ostalo sakriveno u rukopisima. Završetkom Drugog svetskog rata, po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske, oduzeti su od Diane Budisavljević. Verovalo se da su zapaljeni ili nestali.

Do sada nepoznati javnosti, spiskovi otkrivaju podatke za više od 5.600 dece. Po abecedi, po početnom slovu prezimena svakog deteta.

"Spisak je autentičan, prošao je sve neophodne ekspertize i pre nego što smo objavili da ga imamo. Pre svega, ovaj dokument, kao i mnogi drugi, nije jedini, ali je od najveće važnosti za našu nacionalnu istoriju, za evropsku istoriju Drugog svetskog rata. Na još jedan način, možda najtragičniji, najbolniji, na emotivni način, svedoči i dokazuje genocid koji je hrvatska država izvršila nad pripadnicima srpskog naroda u Drugom svetskom ratu na celoj svojoj teritoriji. I to je element tog genocida koji je izvršen nad decom. I moguće je da u tom saznanju možemo tražiti i odgovor na pitanje zašto je 80 godina ljubomorno čuvan van naše teritorije", ističe Ristić.

Metalnu pločicu sa brojem 1128 Živku je dala majka pre nego što je umrla

Želja Diane Budisavljević da deca koju je spasavala od strahota u logorima NDH jednoga dana saznaju svoje pravo poreklo, ime i prezime, pojedincima se sada ispunjava. Onima koji to žele i onima koji su tragali za svojim poreklom. Otkako se zna za spisak, u Muzeju žrtava genocida telefoni ne prestaju da zvone.

"Kada pronađu osobu koju traže, stavljaju fotografiju ispred dokumenta. Možete videti ljude kako tiho jecaju i plaču. I to je trenutak kada konačno imaju materijalne dokaze. Ne samo dokaz, već i saznanje. Zamislite da u 80 i nekoj godini čujete ime svoje majke i oca. Za većinu nas to je apsolutno nezamislivo", napominje Ristić.

I za Živka Zelenbrza bilo je nezamislivo. U njegovih poslednjih osam decenija staje da je završio školu, u međuvremenu dobio i sestru, da se oženio i ima sina i ćerku.

"Ja smatram da mi je otac rođeni, majka isto. Ovi su mi uvek mama i tata. Strašno me interesuje, ne znam zašto, kako su završili otac i majka i da li možda ipak braće imam. Ništa od toga ne možeš kapitalizirati, ne u materijalnom, ali to bih voleo da znam", ističe Živko.

U dokumentu, gledajući kombinaciju imena, nije pronađeno da Živko ima braće ili sestara, ali ima još Ivančevića – bliskih rođaka.

"Kada otvorite arhivsku kutiju, vidite hiljade i hiljade sudbina. Imate ključ da otključate te sudbine posle toliko decenija i omogućavate ljudima da konačno dođu do tih saznanja", naglašava Ristić.

Dokument je digitalizovan, ali praksa ovakvih građa u svetu je da nisu potpuno javne na internetu. Onaj ko želi da sazna svoj pravi identitet, može da se najavi i lično dođe u Muzej žrtava genocida.

"Niti je Jad Vašem stavila Šindlerovu listu na svoju internet stranicu, niti je kuća Ane Frank stavila dnevnik Ane Frank na svoju stranicu. Bila je stavljena na jednu ili dve stranice. Ono što je važno u ovom slučaju, moramo poštovati naše zakone i međunarodne norme. Lista sadrži lične podatke. Gde god na toj listi postoji i jedna živa osoba, mi ne možemo te lične podatke bez saglasnosti tih ljudi i njihovih srodnika koristiti da ih učinimo javno dostupnim globalno", objašnjava Ristić.

Metalnu pločicu sa ugraviranim brojem 1128 Živku je dala majka pre nego što je umrla. Od tada ovaj broj često nosi. Na pitanje zašto, svoj odgovor pojašnjava onime što je rekao Primo Levi, Jevrejin, italijanski hemičar i pisac koji je preživeo Holokaust.

"On je ugravirao na ruci i pitali su ga zašto to ne skine, a on je rekao: ‘To je deo mene i malo nas je u svetu koji nosimo ovo.’ Rekao je: ‘Ne sramim se toga niti se divim, ali to je deo mene.’ Naprosto nešto u meni govori, ja ga nosim povremeno, ne stalno, ali ga nosim", kaže Živko, broj 1128.

(RTS)