Ne smemo da prestano da pričamo o ovome.
„Prvi put sam naglas izgovorila šta mi se desilo na porođaju šest meseci nakon svega – rekla sam svojoj mami i ona je počela da plače. E, tek tad sam se i ja prvi put ispalakala na tu temu. I bila sam nekako šokirana sama sa sobom što sam pola godine potpuno potiskivala te scene i reči, kao da mi se nisu desile i kao da me to ništa nije dotaklo. A onda sam shvatila da i te kako jeste i znala sam da nisam jedina, da je mnogo, mnogo žena doživelo nešto slično i da su verovatno slično reagovale i potisnule sve kao ja“, priča mi Dragana Pandurević Jovović, moja urednica, osam meseci nakon objavljivanja njene ispovesti koja je pokrenula lavinu.
Pročitajte još:
I ja se dobro sećam dana kada sam čula šta se dogodilo Dragani i njenoj bebi na porođaju u bolnici „Dragiša Mišović“. Ona je imala jako težak porođaj, njen sin je jedva preživeo, a dok je prolazila kroz sve to, babica joj je rekla: „Ugušila se dabogda“ – što je bio samo vrhunac nehumanog, nedostojanstvenog tretmana koji je dobila.
U stomaku sam osetila grč, posebno jer je u to vreme još žena progovorilo o sličnim, jezivim iskustvima. Nisam znala koliko je strašna situacija u bolnicama.
Ispovest o akušerskom nasilju otvorila je Pandorinu kutiju horora za koje smo znali da postoje, ali smo ih gurali pod tepih. Sve dok žene poput Dragane nisu odlučile da progovore.
Dragani je u Beogradu upravo uručeno priznanje feminističkog festivala Befem za borbu protiv akušerskog nasilja, a evo kako je Draganino hrabro istupanje uticalo na nju samu – ali i na sve ljude oko nje.
Draganin cilj, dok je pisala o svojoj traumi, bio je jasan: želela je da svim ženama koje su prošle kroz slični užas da glas, da se poveže sa njima i da im pomogne da se i one isplaču.
„U danu kad sam pisala taj tekst o svom porođaju, adrenalin me je ludački vozio gore-dole, imala sam i tremu i razarajući strah i uzbuđenje i olakšanje i sreću, iskreno, bila sam baš srećna jer sam se prvi put posle svega osetila snažnom, kao da sam iznad te situacije, da sam pobedila osećaj bezvrednosti koji mi je ostao posle porođaja. Konačno više nisam bila sićušna u sebi i to me je okrepilo“, priča mi.
Ono što je meni lično bilo jako poražavajuće u Draganinoj ispovesti je činjenica da ju je, u najranjivijem trenutku života, izvređala – žena.
„Ne želim nikad više da je sretnem, a bojim se da bih se i danas skamenila. U međuvremenu su mi se javile žene koje su imale loše iskustvo sa njom, ali i neke koje su imale divno iskustvo. Dakle, sve je pitanje sreće, a ne sme da bude. Ljudi koji nisu sposobni da svoj posao obavljaju etički svakog dana, ne treba da rade u zdravstvu“, smatra Dragana.
Nakon što je njena ispovest objavljena, bila je šokirana lavinom reakcija i brojem žena koje su mi se javile sa sličnim iskustvima.
„Danima sam plakala čitajući njihove priče. Mnogo je tužno, mnogo. Nemam ni reči za to. U situaciji u kojoj rađaš novi život, gde si najranjivija, prestravljena, pod stravičnim bolovima, suočena sa nečim najvećim nepoznatim na svetu, tebe ponižavaju, obezvređuju, povređuju. To je toliko duboko nemoralno da mi nije jasno kako odavno sve zajedno nismo izašle na ulicu i zapalile ovu državu“, kaže Dragana.
Nakon objavljene ispovesti, Dragana je sa pokretom „Kreni-promeni“ organizovala peticiju „STOP AKUŠERSKOM NASILJU!“ koju je do danas potpisalo nešto više od 89.000 ljudi. Takođe, u Ginekološko-akušerskoj klinici KBC-a Zemun odlučeno je da će na porođaju biti omogućeno ne samo prisustvo oca, već i obuka oba roditelja o važnosti dojenja i nege bebe tokom prvih dana života.
Ipak, uprkos tim pobedama, nismo čuli da su državne institucije preduzele išta povodom akušerskoj nasilja. Metod “ćuti i pravi se mrtav dok ne odustanu” postao je isprobana formula koju sistem u Srbiji koristi za sve živo sada, pa tako i za ovo, primećuje Dragana.
„Ali ja zaista verujem da će biti bolje, inače se ne bih upustila u ovu borbu. Znam da to ne može preko noći, ne može ni za godinu dana, jer ovde mora iz korena da se menja svest ljudi da bi se desio bilo kakav pomak“, kaže mi.
Postoje zemlje poput Australije koje su odličan primer da je promena moguća – samo mora da postoji volja države da se određeni problem reši. Tamo se pre 10 godina krenulo u temeljnu reformu sistema u ginekološko-akušerskim klinikama, nakon što je veliki nacionalni izveštaj o stanju u porodilištima pokazao katastrofalnu situaciju na terenu, sličnu ovome što prećutno vlada kod nas.
I onda se jedna grupa savesnih pojedinaca, lekara iz tog sistema, sastala i rekla “pa ne sme ovako, ljudi, mi ovo moramo da menjamo”, priča dalje Dragana.
„Danas su oni jedna od zemalja u kojima vlada nulta tolerancija na akušersko nasilje. Mi u Srbiji ni ne znamo kakva je stvarno situacija, jer Ministarstvo zdravlja nikad nije sprovelo detaljno istraživanje i analizu stanja u porodilištima. Sve se zasniva na tome da medicinski radnici s vremena na vreme izađu u medije i kažu da oni nisu u praksi videli da se neko loše ponaša prema pacijentkinjama ili ako su videli, onda je to bio rezultat adrenalina i stresa. Načini na koje su oni u stanju da relativizuju nasilje i opravdaju svoje postupke su jezivi“, dodaje.
Još jedan „slon u sobi“ je činjenica da naše zdravstvo ne prezire samo porodilje, prezire sve pacijente i pacijentkinje, uviđa Dragana.
„Razumem da im je teško, da su im male plate, da nema dovoljno ljudi, da trpe nezamisliv stres i rade u očajnim uslovima, ali zato je zdravstvo poziv a ne profesija i radi se iz strasti i ljubavi. Ovde se kao pacijent ili pacijentkinja uglavnom osećaš kao da si ti njima nešto skrivio jer si se razboleo“, kaže mi.
Posle svega, kao mlada žena koja želi da jednog dana postane majka, osećam se rastrzano između straha od tretmana koji će me sačekati – i nade da će biti bolje zbog žena kao što je Dragana. A ona ima jasnu poruku za sve žene koje se sada spremaju da odu u porodilište.
„Draga moja, postaješ mama, to je najlepša i najteža stvar koja će ti se u životu desiti“.
***
BONUS VIDEO: Tata na porođaju u GAK Zemun
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare