Zašto su žene veće žrtve pandemije koronavirusa

Zašto ovo nenormalno ne sme da postane "novo normalno"?Pandemija je opasna stvar. I takva, opasna, ne sme da postane redovno stanje. To redovno stanje znači da društvo funkcioniše na način koji podrazumeva slobodu kretanja, mišljenja, rada, ispunjenje osnovnih ljudskih prava, pravo na čist vazduh, pravo na rad, pravo na slobodno izražavanje mišljenja i, naročito, pravo na kritičko mišljenje bez straha da će ono biti povod za osudu ili kaznu. Dakle redovno stanje je stanje bez straha. Ja ne mogu da prihvatim da, sveprisutna, sintagma "nova normalnost" koja opisuje život u doba korone, opravdava ili čak afirmiše vanredno stanje. Jedna sagovornica u dokumentarnom filmu kaže da "sve što je vanredno mora da se završi, da prođe, a ako ne prolazi onda postaje redovno, normalno" i, onda optimistično poručuje da "pandemija mora da prođe". I proći će. A da ne bi "nova normalnost" ostala, jer je ozbiljno kontaminirala društveno biće, mora, uz sve ostale oblike otpora, da bude nazvana pravim imenom, nenormalnost. Ako hoćete da idem u detalje, to dalje znači da bi trebalo, posle vanrednog stanja, da se vratimo fizičkoj bliskosti, rukovanju, grlenju, poljupcima, ali i intelektualnoj higijeni, koja podrazumeva znanje o stvarima o kojima govorimo.

Šta je vama lično palo najteže u suočenju sa svime što je doneo koronavirus?Neizvesnost, ograničeno polje rada, pogrešni odgovori na prava pitanja, sveprisutna sklonost ka laganju, suočavanje sa društvenim anomalijama koje su u vreme vanrednog stanja i sve vreme pandemije, osvojile javni prostor (a naročito virtualni) i čini se da će tu ostati. Teško mi pada što su svuda na mestima odlučivanja u javnom sektoru stvarno "loši đaci" pa je njihovo upravljanje krizom diletantsko. Mi smo, ovde na Balkanu, iskusili vanredna stanja, naročito devedesetih. Moja generacija, oni rođeni šezdeset i neke, mogli bi da napišu priručnike o preživljavanju… I stoga mi je teško prihvatljiva činjenica da mnogi nisu ništa naučili iz tih iskustava.Koje je bilo centralno pitanje s kojim ste se upustili u ovaj projekat?Više centralnih pitanja: od toga koja je bila prva misao i reakcija na vest o koroni i vanredom stanju do pitanja upućenih stručnjacima za zdravstvo, strategije u sferi bezbednosti, filozofima, viktimolozima, građanskim aktivistima o tome šta bi trebalo činiti i sada i ubuduće. A sasvim lično, upućeno svakom sagovorniku i vama sada, jeste, da li vas je strah? Jer to je ključna tačka od koje zavisi otpornost pojedinca i društva – pobediti strah. U ovom slučaju ne samo strah od bolesti već i od drugih pretnji, a brojne su. Ipak, po građane, najopasnije je kada se boje da se bore.Sagovornici u filmu su, između ostalih, general-major dr Uglješa Jovičić, načelnik Uprave za vojno zdravstvo, Svetlana Janković, potpukovnica u penziji, ekspertkinja za politiku bezbednosti i rodne studije, dr Vesna Nikolić Ristanović, viktimološkinja, Zdravko Janković, ekološki aktivista, dr Zoran Radovanović, epidemiolog, Jelka Jovanović, novinarka... Kako ste ih birali?Slobodno. U skladu sa temom i željom da dobijem različite stavove i mišljenja od različitih a relevantnih sagovornika. Kako je film i deo jednog višegodišnjeg programa posvećenog ženama i ličnoj sigurnosti ukonfliktnim i kriznim situacijama (globalna agenda Žene, mir, bezbednost), pojedini sagovornici i sagovornice su i iz sektora bezbednosti.

Zašto su žene veće žrtve kovida?Danas se, što zbog obeležavanja 20 godina od donošenja rezolucije UN, 1325, Žene, mir, bezbednost, što zbog ponovnog kreiranja politika rodne ravnopravnosti, jer dosadašnje nisuostvarile projektovani rezultat, veoma glasno govori o položaju žena i kod nas i svuda u svetu. Posebne i brojne studije o statusu žena u političkoj i javnoj sferi govore da je ravnopravnost samo kvantitativna, odnosno površna, deklarativna, služi za demonstraciju političke korektnosti. Danas je položaj žena nažalost, sasvim u skladu sa površnošću koju je nametnuo neoliberalni pristup ekonomiji, politici, društvu: brojke, procenti, kvote su kamuflirale stvarne rodne odnose. I zato, nažalost, u našem društvu, naročito danas, suočavamo se sa nasiljem nad ženama koje je tokom pandemije, dobilo drastične forme. Nasilje ima mnoga lica. Žene su u svim javnim delatnostima, ne samo u vreme vanrednog stanja "na prvoj liniji fronta": u zdravstvu, u trgovini, u sferi socijalne brige, održavanju higijene javnih prostora, u kulturi, u obrazovanju, u medijima! Izložene su, stavljene su u prve redove, da kao nekave moderne amazonke "pobede koronu". Njihova požrtvovanost ni sada, kao i uvek, nije upitna. I zato stradaju.Šta je ostalo kao glavni utisak nakon razgovora koje pratimo u filmu? Ima li nekog zaključka, poruke?Utisak? Nezadovoljstvo strah i zabrinutost. Čak i ljutnja. Različite su to osobe, različite su i njihove impresije. Ali da, svi žele da se vrati normalnost. Pogledajte rezultate istraživanja javnog mnenja koje je radio sociolog Srećko Mihajlović (Demostat), nedavno prezentovane: najveći strah jeste od korone ali od pada standarda i gubitka posla je odmah zatim, posledice pandemije su ono što brine. Jer, kako je pokazalo istraživanje, koronavirus nije samo medicinski već (mnogo više) politički fenomen. I o tome je naš dokumentarac.https://www.youtube.com/watch?v=p2mGyEbs_uo&feature=youtu.be***Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=nHGMntcmTco***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram