Ženi u Srbiji fali cela sedmica da bi zaradila kao muškarac

U istraživanju koje su organizovale i sprovele Žene u crnom učestvovalo je više od 1.000 žena iz cele Srbije, a ispostavilo se da su im pitanja o radnim pravima teže pala čak i od onih najintimnijih, o abortusu i razlozima za nemanje dece."Iznenadilo me je u kojoj meri su žene oprezne i šture kada govore o svojim radnim pravima i načinima njihovog kršenja. Očekivala sam da budu više uzdržane u odgovorima na vrlo lična pitanja kakva su bila ona povezana sa reproduktivnim pravima, a ispostavilo se da je bilo mnogo manje važećih odgovora među onima koji su se ticali radnih prava, kao i da su žene, generalno uzev, manje upoznate sa svojim radnim pravima", kaže dr Ildiko Erdei, jedna od autorki studije, sa Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu."Ovo oklevanje da otvoreno govore o kršenju radnih prava treba posmatrati u kontekstu loše ekonomske situacije, nesigurnih poslova, te straha da će eventualna kritika (iako je istraživanje bilo anonimno i anketno) doći do poslodavca i imati moguće loše posledice po zaposlene. Iako ovo nije bilo moguće neposredno zaključiti iz našeg istraživanja, pošto takvo pitanje nije bilo postavljeno, mnoga druga istraživanja o odnosima na random mestu uslovima rada, sprovedena tokom poslednjih godina, govore o tome da su uslovi rada veoma loši, da vlada atmosfera straha i zastrašivanja, ucene gubitkom posla, tako da je sasvim razumljiv oprez koji se žene ispoljavale prilikom odgovoranja. Posredno o tome govore i odgovori na pitanje šta su za njih najvažnija radna prava: posle redovne isplate zarade, to su bezbedni uslovi rada i sigurnost na radnom mestu, koja im je važnija čak i od redovne uplate socijalnih davanja za zdravstveno i penziono osiguranje", zaključuje dr Erdei.U ukupnim odgovorima najviše ispitanica, tri četvrtine (75,6%) smatra da je njihovo najvažnije radno pravo redovna isplata zarada. Na drugom mestu su bezbedni uslovi rada i nepostojanje nasilja na radnom mestu (58,6%), pa redovna uplata socijalnog, zdravstvenog i penzionog osiguranja (48,6%); slede jednaka plata za jednak rad muškaraca i žena (36,4%) i osmočasovno radno vreme (29,3%); na dnu lestvice prioriteta je dodatno plaćanje prekovremenog rada (20,9%)."Za mene je iznenađenje i slabo vrednovanje istorijski stečenih prava, pre svega prava na osmočasovni rad, što je tekovina stoleća borbi organizovanog radništva, kao i prava na jednaku zaradu za identični rad", ističe dr Erdei."Pored toga, pokazalo se da ispitanice malo vrednuju dodatno plaćanje prekovremenog rada. Iz njihovih prioriteta, možemo da pročitamo u kojoj meri se sfera rada promenila u proteklih 20 godina, pošto ne samo da se povećala nezaposlenost, već i među onima koji su zaposleni postoji veliki procenat onih (po najnovijim istraživanjima najveći u Evropi, ispred Srbije je jedino Grčka) koji ulaze u kategoriju “ranjive zaposlenosti” – što znači da rade u sferi nesigurnih, povremenih i privremenih, slabije plaćenih poslova. U takvom kontekstu je razumljivo da je najvažnije pitanje imati posao i redovno dobijati platu, bez maltretiranja na radnom mestu, dok su u drugom planu pitanja intenziteta rada, radne iskorišćenosti i pravične nadoknade za rad".U tim promenama u sferi rada, čini se da se žene suočavaju sa još surovijim tretmanom, zaglavljene između očekivanja društva da ostvari svoju "biološku ulogu majke" i potrebe za finansijskom samostalnošću ili karijerom. To izgleda kod nas i dalje ne može da ide zajedno."Žene koje rade ili koje žele da se zaposle se obeshrabruju (aktivno i pasivno) da zasnivaju porodicu i odlučuju da imaju decu, tako što ih prilikom zapošljavanja propituju o životnim i porodičnim planovima, a trudnoća je često razlog za otkaz, neproduženje ugovora, što se nekada dešava i nakon rođenja deteta. Kada ovome dodamo umanjenje socijalnih davanja trudnicama, porodiljama i porodici sa decom, putanja kretanja unazad postaje očigledna, a iskustveno je poznaje svaka žena koja je u random odnosu ili traži posao, ima decu ili tek želi da ih dobije", kaže dr Erdei.Prema rezultatima istraživanja, žene odgovornost za kršenje svojih radnih prava pripisuju i državi i poslodavcima. Čak 70% ispitanica smatra da je država odgovorna da štiti njihova radna prava, dok se u nešto manjem procentu, 67,7% kao odgovorni navode poslodavci. Međutim, ne računaju na zaštitu s te strane. Upitane za to kome bi se obratile za pomoć u slučaju da su im ugrožena radna prava, najveći broj njih (61,2%) opredelio se za traženje besplatne pravne pomoći. Skoro upola manji procenat (37,7%) obratio bi se sindikatu, i približno isti broj njih (36,9%) porodici i prijateljima. Svoj problem bi pokušalo da reši uz pomoć medija 29,3% ispitanica, blizu 25% bi se obratilo nevladinim organizacijama, dok je samo 6,7% onih koji bi pomoć potražile kod lokalnih političara. Toliko o poverenju u institucije. I sa takvom stvarnošću, čini se da je trenutak kad ćemo u Srbiji moći da govorimo o jednakosti polova još daleko."Precizniji izraz je rodna ravnopravnost, a da bi se ona ostvarila u punom kapacitetu morale bi se razmontirati pretpostavke patrijarhata, koji, uprkos svim istorijskim pomacima i napretku u položaju žena – mogućnost obrazovanja, zapošljavanja, učešća u politici, posedovanju imovine, samostalnom odlučivanju o braku, razvodu, porodici…- omogućava da se stare predstave o ženama kao prevashodno lepim, krhkim, neodlučnim, ali i brižnim i odgovornim prema porodici, i danas šire i da im se uticaj ne smanjuje. Tradicionalne uloge žena, kao supruga i majki, kombinuju se sa novim zahtevima za privlačnošću, superiornim vođenjem domaćinstva, karijerom, tako da žena ne uspeva da se izmake od drevnih zahteva u novom izdanju – u tom pogledu, nema mnogo razlike između pouke u ženskim domaćičkim školama s početka 20. veka, saveta u “Knjizi za svaku ženu” iz 1960-ih i nekog od današnjih blogova koji savetuju žene kako da budu lepe i uspešne: na ulici, u kuhinji i u krevetu", kaže dr Erdei."Ali da se vratim na pitanje. Projekat ostvarivanja rodne ravnopravnosti počinje time što dečake i devojčice, od najranijeg uzrasta, ne oblačite u plavo i roze, što im pričate priče u kojima su junaci i junakinje ravnopravni, što ih obrabrujete da se zajedno igraju lutkama i automobilima, da podjednako pokazuju svoje slabosti i snagu, da budu nežni jedni prema drugima, da dozvolite devojčicama i dečacima – podjednako – da idu odrpani u avanturu, a da se zatim lepo oblače, neguju i ukrašavaju; da ih, jedne i druge, ohrabrujete da biraju životne puteve i preokupacije po njihovim sklonostima i željama, a ne po ograničenjima njihovih tesno skrojenih tradicionalnih rodnih uloga… Dug je put do iste plate za isti rad (da podsetimo da taj jaz u platama postoji i u najrazvijenijim demokratijama, npr. u SAD), ali on svakako mora da bude popločan svakodnevnim malim koracima, poput ovih koje sam navela", zaključuje prof. dr Ildiko Erdei.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram