Ženi u Srbiji fali cela sedmica da bi zaradila kao muškarac

Lifestyle 19. okt. 202009:05
Podeli:
prenošenje korone
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

"Razlika u zaradama između žena i muškaraca se povećala sa 8,7 odsto 2014. godine na 11 odsto danas. Po tim podacima, žene u Srbiji danas bi morale da rade dodatnih 40 sati, dakle jednu celu zakonsku radnu nedelju, da bi zaradile istu platu kao muškarac", ukazuje za portal Nova.rs prof. dr Ildiko Erdei, jedna od autorki nedavnog Istraživanja o reproduktivnim i radnim pravima žena u Srbiji.

U istraživanju koje su organizovale i sprovele Žene u crnom učestvovalo je više od 1.000 žena iz cele Srbije, a ispostavilo se da su im pitanja o radnim pravima teže pala čak i od onih najintimnijih, o abortusu i razlozima za nemanje dece.

„Iznenadilo me je u kojoj meri su žene oprezne i šture kada govore o svojim radnim pravima i načinima njihovog kršenja. Očekivala sam da budu više uzdržane u odgovorima na vrlo lična pitanja kakva su bila ona povezana sa reproduktivnim pravima, a ispostavilo se da je bilo mnogo manje važećih odgovora među onima koji su se ticali radnih prava, kao i da su žene, generalno uzev, manje upoznate sa svojim radnim pravima“, kaže dr Ildiko Erdei, jedna od autorki studije, sa Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Pročitajte još:

„Ovo oklevanje da otvoreno govore o kršenju radnih prava treba posmatrati u kontekstu loše ekonomske situacije, nesigurnih poslova, te straha da će eventualna kritika (iako je istraživanje bilo anonimno i anketno) doći do poslodavca i imati moguće loše posledice po zaposlene. Iako ovo nije bilo moguće neposredno zaključiti iz našeg istraživanja, pošto takvo pitanje nije bilo postavljeno, mnoga druga istraživanja o odnosima na random mestu uslovima rada, sprovedena tokom poslednjih godina, govore o tome da su uslovi rada veoma loši, da vlada atmosfera straha i zastrašivanja, ucene gubitkom posla, tako da je sasvim razumljiv oprez koji se žene ispoljavale prilikom odgovoranja. Posredno o tome govore i odgovori na pitanje šta su za njih najvažnija radna prava: posle redovne isplate zarade, to su bezbedni uslovi rada i sigurnost na radnom mestu, koja im je važnija čak i od redovne uplate socijalnih davanja za zdravstveno i penziono osiguranje“, zaključuje dr Erdei.

U ukupnim odgovorima najviše ispitanica, tri četvrtine (75,6%) smatra da je njihovo najvažnije radno pravo redovna isplata zarada. Na drugom mestu su bezbedni uslovi rada i nepostojanje nasilja na radnom mestu (58,6%), pa redovna uplata socijalnog, zdravstvenog i penzionog osiguranja (48,6%); slede jednaka plata za jednak rad muškaraca i žena (36,4%) i osmočasovno radno vreme (29,3%); na dnu lestvice prioriteta je dodatno plaćanje prekovremenog rada (20,9%).

„Za mene je iznenađenje i slabo vrednovanje istorijski stečenih prava, pre svega prava na osmočasovni rad, što je tekovina stoleća borbi organizovanog radništva, kao i prava na jednaku zaradu za identični rad“, ističe dr Erdei.

„Pored toga, pokazalo se da ispitanice malo vrednuju dodatno plaćanje prekovremenog rada. Iz njihovih prioriteta, možemo da pročitamo u kojoj meri se sfera rada promenila u proteklih 20 godina, pošto ne samo da se povećala nezaposlenost, već i među onima koji su zaposleni postoji veliki procenat onih (po najnovijim istraživanjima najveći u Evropi, ispred Srbije je jedino Grčka) koji ulaze u kategoriju “ranjive zaposlenosti” – što znači da rade u sferi nesigurnih, povremenih i privremenih, slabije plaćenih poslova. U takvom kontekstu je razumljivo da je najvažnije pitanje imati posao i redovno dobijati platu, bez maltretiranja na radnom mestu, dok su u drugom planu pitanja intenziteta rada, radne iskorišćenosti i pravične nadoknade za rad“.

U tim promenama u sferi rada, čini se da se žene suočavaju sa još surovijim tretmanom, zaglavljene između očekivanja društva da ostvari svoju „biološku ulogu majke“ i potrebe za finansijskom samostalnošću ili karijerom. To izgleda kod nas i dalje ne može da ide zajedno.

„Žene koje rade ili koje žele da se zaposle se obeshrabruju (aktivno i pasivno) da zasnivaju porodicu i odlučuju da imaju decu, tako što ih prilikom zapošljavanja propituju o životnim i porodičnim planovima, a trudnoća je često razlog za otkaz, neproduženje ugovora, što se nekada dešava i nakon rođenja deteta. Kada ovome dodamo umanjenje socijalnih davanja trudnicama, porodiljama i porodici sa decom, putanja kretanja unazad postaje očigledna, a iskustveno je poznaje svaka žena koja je u random odnosu ili traži posao, ima decu ili tek želi da ih dobije“, kaže dr Erdei.

Prema rezultatima istraživanja, žene odgovornost za kršenje svojih radnih prava pripisuju i državi i poslodavcima. Čak 70% ispitanica smatra da je država odgovorna da štiti njihova radna prava, dok se u nešto manjem procentu, 67,7% kao odgovorni navode poslodavci. Međutim, ne računaju na zaštitu s te strane. Upitane za to kome bi se obratile za pomoć u slučaju da su im ugrožena radna prava, najveći broj njih (61,2%) opredelio se za traženje besplatne pravne pomoći. Skoro upola manji procenat (37,7%) obratio bi se sindikatu, i približno isti broj njih (36,9%) porodici i prijateljima. Svoj problem bi pokušalo da reši uz pomoć medija 29,3% ispitanica, blizu 25% bi se obratilo nevladinim organizacijama, dok je samo 6,7% onih koji bi pomoć potražile kod lokalnih političara. Toliko o poverenju u institucije. I sa takvom stvarnošću, čini se da je trenutak kad ćemo u Srbiji moći da govorimo o jednakosti polova još daleko.

Pročitajte još:

„Precizniji izraz je rodna ravnopravnost, a da bi se ona ostvarila u punom kapacitetu morale bi se razmontirati pretpostavke patrijarhata, koji, uprkos svim istorijskim pomacima i napretku u položaju žena – mogućnost obrazovanja, zapošljavanja, učešća u politici, posedovanju imovine, samostalnom odlučivanju o braku, razvodu, porodici…- omogućava da se stare predstave o ženama kao prevashodno lepim, krhkim, neodlučnim, ali i brižnim i odgovornim prema porodici, i danas šire i da im se uticaj ne smanjuje. Tradicionalne uloge žena, kao supruga i majki, kombinuju se sa novim zahtevima za privlačnošću, superiornim vođenjem domaćinstva, karijerom, tako da žena ne uspeva da se izmake od drevnih zahteva u novom izdanju – u tom pogledu, nema mnogo razlike između pouke u ženskim domaćičkim školama s početka 20. veka, saveta u “Knjizi za svaku ženu” iz 1960-ih i nekog od današnjih blogova koji savetuju žene kako da budu lepe i uspešne: na ulici, u kuhinji i u krevetu“, kaže dr Erdei.

„Ali da se vratim na pitanje. Projekat ostvarivanja rodne ravnopravnosti počinje time što dečake i devojčice, od najranijeg uzrasta, ne oblačite u plavo i roze, što im pričate priče u kojima su junaci i junakinje ravnopravni, što ih obrabrujete da se zajedno igraju lutkama i automobilima, da podjednako pokazuju svoje slabosti i snagu, da budu nežni jedni prema drugima, da dozvolite devojčicama i dečacima – podjednako – da idu odrpani u avanturu, a da se zatim lepo oblače, neguju i ukrašavaju; da ih, jedne i druge, ohrabrujete da biraju životne puteve i preokupacije po njihovim sklonostima i željama, a ne po ograničenjima njihovih tesno skrojenih tradicionalnih rodnih uloga… Dug je put do iste plate za isti rad (da podsetimo da taj jaz u platama postoji i u najrazvijenijim demokratijama, npr. u SAD), ali on svakako mora da bude popločan svakodnevnim malim koracima, poput ovih koje sam navela“, zaključuje prof. dr Ildiko Erdei.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar