0
Nekad se ujutru probudiš, popiješ kafu, ćutiš onih svojih pola sata kad je bolje da te niko ne dira i u trenutku kad počneš da se oblačiš, zakucaš. Sediš pored fioke s čarapama i ne možeš da odlučiš koje da obuješ – kratke ili duge, šarene ili jednobojne, debele ili tanke.
Tako sitna stvar kao što je par čarapa ume da iznervira jer eto, gubiš dragoceno vreme, a već kasniš i kako na poslu da objasniš razlog, a da te ne gledaju kao neodogovornu budalu. Život se sastoji od beskonačnog niza odluka koje donosimo, od onih sasvim sitnih koje zaboravljamo u hodu, do krupnih koje nas plaše i unose nemir, strah, ali i uzbuđenje. Odluke koje nisu lake se po nepisanom pravilu donose u teškim životnim okolnostima. Životne krize prouzrokovane onim što smo uradili sami ili su za to zaslužni drugi ljudi i okolnosti nas i dovode do pitanja „biti il’ ne biti“. To „biti“ podrazumeva da znamo da će odluka koju donesemo promeniti naš život ali i živote ljudi koji su nam bliski.
Često nemamo jasnu sliku o budućnosti, nismo sigurni da li smo dobro sagledali sve važne aspekte u procesu odlučivanja, a posebno nas plaši što nismo sigurni u ishod koji smo zacrtali kao poželjan. Po pravilu, najteže životne odluke vezane su za korenitu promenu ustaljenog načina života i traže mnogo naše energije i vremena za adaptaciju na nove okolnosti.
Pročitajte još:
Psiholog Tatjana Daničić kaže da kada donosimo važnu i veliku odluku prolazimo kroz pet faza. Prva je doživljaj neprijatnosti, teskobe koju treba da savladamo. Zatim osvešćujemo situaciju u kojoj se nalazimo i uviđamo bitne okolnosti. Sledeća je traženje više rešenja i ocenjivanje prednosti i nedostataka svakog mogućeg izbora. Poslednja je prihvatanje jednog rešenja i anticipacija mogućih povoljnih i nepovoljnih ishoda.
Zamolili smo je da izdvoji pet najtežih životnih odluka na koje je naišla u svojoj praksi i da nam navede pitanja koja čoveka tada muče, a ljudi koji su ih doneli su sa nama podelili svoja iskustva.
Razvod
Živimo u lošem braku. Trpimo maltretiranje partnera ili partnerke. Osećamo se loše, imamo čitav niz telesnih tegoba. Javlja se ideja da bi, možda, trebalo napustiti zajednicu. Kada počnemo da razmišljamo o razvodu, pojaviće se niz pitanja na koja treba da nađemo odgovore. Gde živeti, da li imam dovoljno novca, kako teče sudski proces, ko će brinuti o deci, šta ako ja ne dobijem decu, kako će ona prihvatiti razdvajanje, gde da nađem stan…?
Odlazak iz zemlje
Sve više ljudi razmišlja o tome da moraju da preduzmu nešto da bi sebi i članovima porodice obezbedili materijalnu sigurnost i povoljnije uslove za život. Tada često shvataju da je jedini izlaz – odlazak u inostranstvo. Za veliku većinu onih koji odlaze postoji mnogo nepoznatih stvari. Kuda idu, kako da nađu posao, koliko će biti plaćeni, gde će tamo da stanuju, šta će biti sa članovima porodice koji ostaju?
Otkaz
Da li treba da dam otkaz na poslu koji me ne zadovoljava, zbog kog sam nesrećan ili na kom malo zarađujem? Šta ću posle? Od čega ću da živim? Kako da nađem drugi posao?
Potomstvo
Imperativ tradicionalnog društva bilo je sklapanje braka i rađanje dece, to se najčešće podrazumevalo. Danas je drugačije. Pojedinac ili par donosi odluku i iako očekivanja okoline i dalje idu u smeru „pa kad ćeš“, žena i muškarac imaju pravo da reše da ne žele da budu roditelji. Tu odluku nije lako doneti zbog potencijalnog kajanja u kasnijem životnom dobu.
Nastaviti dalje posle smrti voljene sobe
Kako nastaviti život posle smrti bliske osobe? Osećanje gubitka, praznine, beznađa, ogromne tuge parališe. Nismo sposobni ni za kakvu akciju. Pronalaženje smisla u životu nakon značajnog gubitka ne dolazi samo po sebi i svakako je jedna od najtežih odluka koju treba doneti.
Kada se osećamo nelagodno u okolnostima u kojima se nalazimo, najlošije što možemo da uradimo jeste da počnemo da se klackamo i izbegavamo da donesemo odluku koja bi promenila nešto. Ostajanje u neprijatnoj situaciji je, takođe odluka. „Kada niste sigurni šta treba da uradite, potražite pomoć. Razgovarajte sa ljudima koji imaju slična iskustva (razvedenima, ljudima koji rade u inostranstvu…). Potražite pomoć stručnjaka, advokata, lekara, psihologa. Ako odluku treba da donesete sa partnerom i drugim članovima porodice, podelite odgovornost. Osećaćete se lakše. Najlošije je da ne donesete odluku“, kaže Tatjana Daničić.
Prenosimo iskustva petoro ljudi koji su doneli ovakve odluke i pitali ih šta je bilo najteže i kroz šta su prolazili.
Ivan Skenderija (46)
Ivan Skenderija (46) danas ima svoj mali biznis – servis za automobile. Pre odluke da se osamostali i da otkaz na odličnoj poziciji sa visokom platom u Samsungu, prošao je sopstveni dribling i svesno ušao u rizik.
„Bilo mi je zaista teško da dam prvi otkaz u životu. To je bilo u firmi Centar S. Radio sam na poziciji menadžera postprodaje. Stvari nisu išle onako kako sam zamišljao i želeo da se odvijaju, iako je to bio posao koji sam voleo da radim. Dugo sam razmišljao kako da dam otkaz i nadao se da ipak postoji šansa da firma krene putem kojim bih ja voleo. Pošto su mi oni pružili priliku da steknem radno iskustvo i brzo napredujem, osećao sam se kao da ću davanjem otkaza izneveriti direktora koji je verovao u mene i cenio moj rad. S druge strane tamo sam odlazio u 7:30 a vraćao se kući nikad pre 18:30, pa sam se pitao imam li ja ikakav drugi život osim posla. Čekao sam da sve kolege odu kući i rekao sam direktoru da odlazim. Nije bilo reakcije kakvu sam očekivao, on je bio smiren i sve se lepo završilo. Posle sam otišao u drugu firmu.
Posle prvog otkaza, ostali idu kao voda. Samsung mi je poslednja korporacija u kojoj sam radio za nekoga, a ne za sebe i to je druga priča. Imao sam dobru platu, bonuse, regres, ali radno vreme je bilo od osam ujutru do osam uveče. Pritom nisam voleo taj posao i nije mi prijala korejska kultura života koja se inflitrirala među nas. Dok sam radio tamo, rešio sam da počnem svoj posao i da otvorim servis. Zato sam 2,5 godine pripremao teren. Dve i po godine sam posle radnog vremena trčao u garažu i radio kao crv, da bih kada dam otkaz, imao bar neke pare da potkrpim račune.
Najgore u tome je što je porodica mnogo trpela – dan sam provodio na zvaničnom poslu, a noć u garaži-servisu. Iz korporacije sam otišao sa 131 kilogramom, u predinfarktnom stanju. Okolina je bila zapanjena što ostavljam siguran posao. Ženi sam rekao da ću umreti ako ostanem tu gde jesam. Jedva sam disao od težine i nervoze i ona je razumela. Nije me ni zanimalo šta ostali kažu. U firmi sam imao platu 177.000 dinara, a kada sam dao otkaz prvi mesec sam zaradio 29.700, drugi 32.000. Sada je prošlo sedam godina od kada sam se osamostalio. Za tih sedam godina sam samostalno sa 70 automobila došao na 500. Nikada nisam zažalio ni zbog jednog otkaza koji sam dao. Šteta je samo što nisam započeo svoj posao ranije, ali tako se ređaju kockice. Danas radim ono što volim i presrećan sam.“
Jelena Helc Vesković (42)
Jelena Helc Vesković je glumica koja se sa porodicom iz Srbije prvo preselila u Rumuniju, a danas žive u Berlinu.
„Kad se samo setim koliko sam puta donosila odluku da odem iz zemlje. Još kao mlada i ambiciozna studentkinja glume, koja je rešila da upiše postdiplomske u Njujorku pa kasnije, kao revolucionarka koja se spremala za varijantu – šta ako ovo ne uspe, pa uzmu da nas ‘apse do kaobajagi zrele faze kada me je politička i socijalna situacija u državi bacala u nepodnošljivi očaj. Realno, da se izrazim narodnjački, mene su oduvek vukle daljine, oduvek sam žudela da upoznam novo i drugačije, tako smo malo i retko putovali da me je i poseta Segedinu u cilju nabavke vajkrema toliko nepovratno menjala da je bilo nemoguće ne primetiti. Obožavala sam taj osećaj – kada se vratim drugačija i mrzela što živim Kusturičin Andergraund. Ali kada je taj trenutak postao stvaran, ja sam naprosto utrnula. Pretrnula. Jedino što sam osećala je strah. Stres koji kulja svuda po mom telu kao ona loptica u fliperu kada je pikneš stvarno jako, pa leti kao luda, udara gde stigne i nemaš pojma gde će na kraju završiti.
Jednu stvar moram da priznam lajfkoučevima – izlazak iz zone komfora zaista je ozbiljan korak koji praviš u odnosu na samog sebe. Tek kada se sve kockice sklope i dođe trenutak da tu odluku saopštiš ljudima koje voliš i koji te vole, počinje muka. Sve te suze, svi ti pogledi, ćutanja, uzdasi i neizgovorene strepnje… Svi kao žele da odeš, a niko ne može da te pusti. Niti ti možeš njih. Plašila sam se nepoznatog, plašila sam da ću sve i svakoga zauvek i nepovratno izgubiti, da moj život – onakav kakav poznajem – zauvek nestaje. Plašila sam se da pravim kapitalnu životnu grešku. Pokušavala sam da dam šansu novom životu, novim ljudima, novim prilikama, ali sve to zajedno nije bilo dovoljno ubedljivo da utiša i umiri onaj glas u meni koji nije prestajao da kljuca: ŠTA RADIŠ, JELENA, ZNAŠ LI ŠTA RADIŠ, JELENA.
Čak i danas, pet godina kasnije, kada sam definitivno preživela i toliko toga divnog doživela, i dalje ponekad (čitaj – prečesto) uhvatim sebe kako mislim da čovek, zapravo, ne treba da živi predaleko od svoje porodice, svog naroda, kulture i tradicije kojima pripada i jedinog jezika na svetu na kojem ume da se izražava, a da se ne muči. Strašno mi je bilo da pojmim da neću moći da idem na rođendane dece svojih prijatelja, na slave, u kafane, svadbe i sahrane. Strašno mi je bilo da zamislim da ne mogu da se nađem sa mojim prijateljicama na kafi i da izvrnemo svoje živote kao čarape, izbacimo sve što imamo na želucu i nastavimo dan kao da se ništa naročito nije dogodilo. Da je moj brat već tada imao decu ili da mi je mama bila živa – nisam sigurna da bih mogla da odem.
Plašila sam se da će me svi zaboraviti i svi nastaviti svoje živote kao da me nikada nije bilo a ja ću, tamo negde, čamiti sama i depresivna. Negde čak imam i selfi iz taksija ka aerodromu i na njemu mene potpuno izbezumljenu. Lepo se vidi da spolja imam sve – i kapu i jaknu i kofere i torbu, a iznutra imam samo prazan pogled, utrnut i beo baš kao i taj novi, beli list papira – kakav je bio dan i život preda mnom. Srećom, danas je to ozbiljno dobar i uzbudljiv kolaž. Povremeno natapan suzama ali šaren, sadržajan i nadasve uzbudljiv. Moram da kažem – vredelo je. Kao u igrici kad pređeš zeznut nivo.“
Ana B. (38)
Ana B. (38) je pre godinu dana izašla iz disfunkcionalnog braka u kom je više godina trpela psihičke torture.
„Ja sam školski primer kompletnog idiota kod kog nada poslednja umire. Ustvari, kada se saberu ružne stvari koje sam proživljavala skoro svakodnevno (bezrazložna ljubomora, vređanja, svađe, redovni komentari na najbanalnije stvari, nipodaštavanje mene kao majke i žene) ljudima oko mene stvarno nije bilo jasno zbog čega sam još uvek tu, u toj bolesnoj zajednici, pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da sam potpuno nezavisna od njega u svakom pogledu. Čak ja finansiram sve.
Duže vreme sam nalazila izgovor u tome da ne želim da izađem iz zajedničkog stana, jer je sve u njemu moje i bilo mi je muka od pomisli da četvrti put krećem iz početka. U više navrata kada bi stvari bile malo normalnije, mirila sam se sa činjenicom da ćemo trajati dugo, jer nemam izlaz. Dozvolila sam sebi da izgubim svoj identitet zarad mira u kući. A onda, jedna od retkih stvari na kojima sam mu zahvalna je ta kada je izgubio kompas i podigao nivo psihičkog iživljavanja preko svakog maksimuma i „naterao“ me da u jednom od besomučnih urlanja i vređanja izađem iz kola na raskrsnici, uđem u taksi do policije i zatvorim ta vrata zauvek. Ni dan danas, posle godinu dana, ja sebi ne mogu da objasnim samu sebe. A ni da oprostim sebi što sam misleći da radim nešto korisno, barem za drugog, uništavala sebe i svoju decu.
Potpuni šok je bio njegov odgovor na moje pitanje ‘da li si stvarno mislio da ću ja ovo večito da trpim?’ Plakao je i rekao ‘da’. Mislim da niko ne treba da ostaje u disfunkcionalnoj vezi ni zbog čega jer oštećenja koja ostaju kao posledica ne mogu se ničim nadoknaditi. Moj najstariji sin je sada potpuno drugo dete, što mi govori koliko uopšte nisam bila svesna veličine problema, jer oni generalno nisu nikada bili u direktnom sukobu. Ali to očigledno nije bitno, samo bitisanje u takvom okruženju ima teške posledice. Sa najmlađim me čeka još puno toga, pošto je on klasičan produkt dijametralno suprotnih roditelja u svakom pogledu. Sve u svemu sad smo super i prvi put posle dugo vremena živimo kako hoćemo i uživamo u tome.“
Katarina L. (29)
Katarina je zajedno sa suprugom donela odluku da nema decu jer ih ne želi, baš kao ni on.
„Odluka o tome da li ću ili neću imati decu nije bila kao odluka koji fakultet ću studirati. To ne presecaš odjednom, javno, teatralno. Vagaš u sebi, jako dugo. Čini se da ljudi ne mogu ni da zamisle koliko je preispitivanja, svakog dana, nedelje, godine potrebno da se ovakva odluka donese. Ja sam nekako oduvek znala. Znala sam da ja to naprosto ne bih izdržala, ne bih mogla, a ne želim dovoljno da rizikujem svoju psihu i psihu tog nedužnog deteta da bih ipak pokušala. Ljudi često kažu ‘predomislićeš se’, ne shvatajući da sam odavno odlučila da mi je mnogo lakše da sa 60 zažalim što nisam imala dete nego da sa 30 zažalim što sam ga uprkos svemo što osećam ipak rodila i tiho ga krivim što postoji.“
Lena M. (39)
Lena je za osam godina ostala bez cele porodice i najbolje prijateljice. U tom periodu umrli su joj mama, tata, babe, dede i kuma.
„Odjednom oko mene više nije bilo nikoga. Svi oni su činili moje utočište i bili moja zaštita od svega što šiba. Ostali smo sami moj sin i ja. Kada mi je umrla mama, jedna od stvari kojih sam se najviše uplašila bila je kako će moje dete živeti bez nje. Tih dana bio je van kuće da ne bi gledao smrt. Kada se vratio, nje nije bilo. Sačekala sam ga ispred zgrade i nisam ništa rekla. Mokrih očiju samo sam hvatala vazduh kao riba kad škrge prestaju da imaju funkciju. Rekao je: ‘Znao sam’, i produžio u stan.
Celo poslepodne je gledao TV, pričao o najboljem drugu Urošu. Povremeno bi rekao: ‘Nisam tužan, znao sam’, i nastavio da pravi svoj uobičajen dan. Oko 19h je ležao na kauču i tada je počela oluja. Kiša mu je jako padala na lice, vetar je zavijao, a na svaki udah čula se grmljavina gušenja. Onda sam ja uskočila u to olujno nebo, pa smo zajedno zavijali, ranjeni. Odjednom, glasom u rikverc on me je oštro pogledao i jecajući rekao: ‘Ma šta plačeš bre?! Mi sad imamo naš kurs!’
Ta rečenica desetogodišnjaka me je zakucala, osvestila i u svakom sledećem raspadanju sam samu sebe podsećala na nju. On i ja smo morali da pravimo svoj kurs, moralo je sve da funkcioniše, to je odgovornost koju sam imala prema detetu i sebi. I onda, dan po dan. Moraš da ustaneš, da napraviš neku klopu, moraš da se okupaš da ne bi smrdeo, da se vratiš na posao i zaradiš platu, da čistiš kuću pomahnitalo jer fizička aktivnost zaista pomaže, da se igraš s detetom, da kontrolišeš domaće zadatke, da ispuniš dan kao da zaista živiš. Na početku sve nepodnošljivo boli i hoćeš da ckrneš, fale ti dodiri, mirisi, da ti neko otvori vrata, neko tvoj. Tada si kao mašina, funkcionišeš po automatizmu, a onda vremenom nastaviš da živiš, smeješ se, pevaš, kliberiš, budeš i srećan.
Noć me je jedino dugo ubijala u pojam jer sam imala jezive noćne more, ali sam rekla sebi ako ne prođu za godinu dana – idem kod lekara. Prošle su. Ono što danas znam je da moraš naći kurs kada izgubiš nekoga ko ti je ruka, noga, pluća, oko. To duguješ i sebi i njima.“
