Čačanski kajmak, sir, proja i kačamak su nadaleko poznati. Ali sve to ne bi bilo toliko zdravo ni važno da se ovi specijaliteti ne spremaju od organskih namirnica.
O tome kako se pripremaju čuveni srpski specijaliteti za portal Nova govorile su domaćice na Kupusijadi u Mrčajevcima i odale tajnu zašto i kako su pomenuti srpski specijaliteti toliko zdravi.
Mira Minović uzgaja oko hektar kukuruza.
„Ručno ga baremo da ne bi prolazio kroz berače i balirke“, počinje ona priču. Potom se ručnim, takozvanim krunjačima kruni. „Kukuruz stavimo u džakove i odnesemo u Oštru, gde se nalazi jedina vodenica potočara“, kaže Minović.
Prema njenim rečima, posle toga, kada se samelje počinju da se prave slane poslastice po kojima je Čačak nadaleko poznat.
„Spravljamo proje, projarice i kačamak. On se služi i sa sirom, i sa kajmakom, a zimi sa člancima i slaninicom „, veli ova vrsna domaćica. Sve se to radi kod kuće na šporetu na drva. „Bitno je i posuđe, karlice, drvene kašike da bi to bilo što zdravije. Sve to prenosimo na našu decu, unuke kako bi i oni znali postupak pripreme zdrave hrane“, zaključuje Mira Minović, a video o tome možete pogledati na početku teksta.
U ovom delu Srbije se nalazi jedna jedina vodenica potočara u selu Ostra, a nekada je na pritokama Zapadne Morave bilo njih šesnaest. Ona se nalazi u domaćinstvu Milivoja Anđelića već pet generacija.
Kako kaže Mirina komšinica Gordana, koju smo sreli na Kupusijadi, vodenica brašno melje s proleća.
„I ranije je postojao naper koji navodi vodu sa reke Ostrovke. Kada su kišna leta mnogi ljudi donose čitave godine kukuruz na mlenje“, kaže Gordana za Novu.
Napominje da se proja pravi od kukuruza „staklarca“, jer je to stara autohtona sorta. To je Tomišina vodenica koja melje kristalno belo brašno od ove žitarice.
„Othranila je šest generacija ljudi, naročito je bila značajna za vreme ratova. Od Balkanskog do Drugog svetskog rata, ističe Gordana. Vojske su dolazile, tukli ženu koja je bila kući, a ona je krila malo hrane da prehrani meštane i decu, dodaje naša sagovornica. „Prošlog veka, dok je saobraćao voz Ćira do Sarajeva, bačve sa sirom i kajmakom su bile brojnije od putnika iz čačanskog kraja. Bosanci su to kupovali zbog pita i sitnica po kojima su čuveni. Tamo su ga čekali ugostitelji i pekari radi pripreme ćevapa sa kajmakom. S toga je on došao na dobar glas“, ispričala nam je Gordana.
Nažalost, dodaje, sada i sira i kajmaka ima u tragovima.
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare