0
Laura je imala 6 godina kad je sa starijim bratom došla u Svratište za decu, bilo je to 2010. godine. Nije imala mamu. Nije imala nikakve papire, čak ni matični broj. Nije imala datum rođenja. Konačno, nakon komplikovanog procesa koji je trajao godinama trebalo bi uskoro da kompletira dokumentaciju sa svojim imenom i prezimenom, a mi pred sobom imamo 16-godišnjakinju velikih, sjajnih očiju koja nam sa smeškom priča kako joj je super u srednjoj školi.
„Prva sam godina, upisala sam za frizera. Pored toga praksiram u kafiću Kafe bar 16. Lepo je tamo, učimo da pravimo kafe i koktele“, priča Laura, koja danas ima 16 godina.
Na pitanje kako je kod kuće sleže ramenima uz kratko „dobro je“, a usput saznajemo da živi s ocem i maćehom, te da je u međuvremenu dobila još jednog brata i sestru. I oni dolaze u Svratište, a kako odnosi u porodici nisu baš najbolji, Laura je potpuno preuzela brigu o njima. Iako i sama dete, postala im je „druga mama“.
„Sestra sad ima 7 godina, brat 8, najstariji brat ima 18 godina, ukupno nas je četvoro. Brat radi sa tatom na Kvantašu, a klinci dolaze ovde. Naučili su dosta toga. Učim ih i ja kod kuće. Meni je bitno da oni kad budu odrasli budu pismeni, da znaju da računaju, da čitaju. Mnogi ne znaju to. Želim da oni jednog dana budu svoji ljudi“, kaže Laura.
Zaposleni u Svratištu prvo će se nje setiti kao svetlog primera deteta s ulice koje se izborilo za svoju budućnost. Priznaju da mnogi njihovi štićenici posustanu, ali s ponosom ističu da je u poslednje vreme sve više onih koji žele da upišu srednju školu i koji uspevaju da se osamostale. Jer to su deca koja na startu nemaju ništa.
Svratište je napravljeno za decu najsiromašnijih porodica, koja žive na ulici i većinom su pravno nevidljiva. Koliko su jezivi uslovi u kojima žive, zamišljamo kad čujemo da često ne znaju da koriste WC i plaše se fena.
„To su deca koja žive u ekstremnom siromaštvu u neformalnim, nehigijenskim naseljima. Najčešće su to deca koju viđate na raskrsnicama, sa brisačima na semaforima, deca koja sakupljaju po kantama, kako oni to žargonski kažu, preprodaju sekundarne sirovine i od toga žive“, priča za portal Nova.rs Ivana Popović iz Centra za integraciju mladih.
Prema njenim rečima, na početku rada Centra terenski radnici su ih upravo na tim mestima pronalazili.
„Sada za Svratište zna svako drugo dete iz naselja i često se dešava da jedno dete dovede drugo. Onda tim Svratišta zajedno sa nekim od stručnih zaposlenih ode na teren, proveri uslove u kojima porodica živi i pravi procenu da li to dete indikovano za prijem u program. Na osnovu te procene i uz pristanak roditelja mi primamo dete u Svratište“, objašnjava nam proceduru. „Sva deca koja dolaze moraju da budu prijavljena, njihovi roditelji moraju da daju saglasnost, a mi moramo da napravimo procenu da li su ta deca kategorija s kojom mi radimo. Dete koje uđe u program, postaje vidljivo, unosi se u sistem, vodimo kompletnu dokumentaciju. Svratište ne znači samo tom detetu, već i celoj njegovoj porodici, mi radimo široko s njima, gledamo da te porodice povežemo s institucijama, da im obezbedimo papire koji im fale da bi postali pravno vidljivi, pribavljanje socijalne pomoći, saradnja sa centrom, saradnja sa školama, sa zdravstvenim ustanovama…“
Pročitajte još:
Saglasnost roditelja je obavezna i sve se radi u interesu deteta, podvlači. Ranije je bilo mnogo više slučajeva zlostavljanja i zanemarivanja, priseća se s uzdahom, a i sada su uvek na oprezu – ukoliko postoji bilo kakva sumnja, to se prijavljuje Centru za socijalni rad ili policiji i dalje prati.
Svratište okuplja decu od 5 do 15 godina, a Centar za integraciju mladih im i kasnije nudi podršku.
„Ako su i dalje uključeni u školski obrazovni sistem, žele da nastave sa srednjom školom, pratimo ih i dalje. Bez obzira na to što je starosna granica 15, to dete i dalje može da dolazi u Svratište, radimo s njim i pomažemo. Ako ne želi ili ne može da ide dalje u školu, u tom slučaju je opcija Kafe bar 16 koji radi s decom preko 15 godina, obrazuje ih da se snađu u ugostiteljstvu, da završe kurs za barmena, šankera, da rade u nekom restoranu… Imamo decu koja su iz jako teške priče uspela da isplivaju tako da danas sami sebi plaćaju stan, zarađuju, rade, na primer, u restoranu Narodnog muzeja. Baš se trudimo da to budu neka dobra mesta, gde oni mogu da imaju dobar tretman i priliku da se dokažu“, ističe Ivana Popović.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
