0
S njim možeš sve; Niko pre ni posle nije tako zvučao u Jugoslaviji; Svetsko, a naše… Ovo su samo neki od hvalospeva koje su prijatelji, saradnici i poštovaoci izrekli o velikom slovenačkom pevaču i kantautoru Zoranu Predinu u dokumentarnom filmu "Praslovan".
Slovenački film reditelja Slobodana Maksimovića, ta emotivna i uzbudljiva biografska drama o Predinovom životu i karijeri, otvorio je deveto izdanje beogradskog Dok’n’Ritam festivala, koji se završava 3. oktobra.
Sve počinje od klinačkih dana Zorana Predina u Mariboru preko revolucije koju je napravio s bendom Lačni Franz u bivšoj Jugoslaviji, do impresivne solo karijere u kojoj je pokazao da zaista može sve kad je muzika posredi. Ali, tu su i svi oni lični, intimni, ne samo usponi, već i padovi muzičara, ali i književnika… Ne govori o muzičkim i ostalim uzletima samo Predin, kao što ni o turbulentnim događajima ne svedoče samo članovi Zoranove porodice, već i značajne ličnosti s čitavog prostora bivše Jugoslavije. Među njima su: Đorđe Balašević, Branko Đurić, Miljenko Jergović, Gabi Novak, Peca Popović, Petar Janjatović, Ante Tomić, Dejan Cukić, Aleksandar Stanković, Matija Dedić, Magnifiko, Nikola Čuturilo, Anja Rupel, Elvis J. Kurtović, Karpo Godina, Hrvoje Horvat…
Svetska premijera dokumentarca „Praslovan“, kojeg je podržao Slovenački filmski centar, desila se letos na 30. Sarajevo film festivalu. Kad se prvo prikazivanje desi na tako značajnom festivalu autorima to, kako kaže za Nova.rs reditelj Slobodan Maksimović, može samo da imponuje:
– Sarajevo film festival je ono na šta smo i ciljali. Zoran je svejugoslovenski umetnik, tako da je Sarajevo, koje podupire regionalno stvaralaštvo, bilo pun pogodak za nas – iskren je Maksimović.
U jednom od emotivnijih delova dokumentarca prikazan je dolazak Zorana Predina u Sarajevo, nakon rata i opsade devedesetih, uz scene maltene junaštva kantautora. No, bivši frontmen Lačnog Franza je skroman, ne želeći da svoj čin dolaska u razrušen grad okarakteriše za Nova.rs tim rečima:
– Preterano je reći junaštvo, ali emotivno je bilo gledati ponovo te scene baš u Sarajevu. Uspomene su gorke, ali i lepe. Teško je objasniti zašto lepe… Jer, mi smo tada iz kauča, s kojeg smo na televiziji pratili rat u Bosni, došli u kraj rata uživo, i bili smo totalno šokirani. Ali, optimizam ljudi koji su nas pozvali, dočekali, s kojima smo izveli koncerte u Sarajevu promenio nas je do kraja života.
Prisećajući se šta ga je toliko fasciniralo u liku i opusu Zorana Predina da je poželeo da napravi dokumentarni film Slobodan Maksimović priča da je kao tinejdžer slušao kantautora i bend Lačni Franz.
– Bila mi je strašno zanimljiva ta muzika, i iako nisam razumeo slovenački jezik, bio je to sasvim novi zvuk. Ali, nakon što sam se preselio u Sloveniju, gde i danas živim, naučio jezik, upoznao Predina i video kakav fascinantan opus ima – nije se uopšte bilo teško odlučiti za stvaranje dokumentarca kog je Zoran vredan.
Zanimljivo je da je Predin bio taj koji je zamolio Maksimovića da bude reditelj filma. Želeo je, kako se seća muzičar za Nova.rs, nekog za koga je bio siguran da poznaje onaj deo njegove karijere iz „bivše nam države“:
– Bilo mi je to značajno, ali i da je srodna duša. I da ima sličan smisao za humor, koji meni mnogo znači. Bio sam presrećan kad je pristao da napravi dokumentarac. Ali, tada još nije znao šta ga čeka… (smeh)
A na logično pitanje šta ga je čekalo, Maksimović odgovara:
– Čekalo nas je pet godina zajedničkog rada, osam meseci u montaži, ali nije to ništa u poređenju s onim što je Zoran uradio u karijeri i koliko je značajan, ne samo za mene, već i generacije koje su odrastale u tom periodu. Mislim da je Zoran Predin definitivno svetionik i ovog vremena. Nažalost, sve je više talasa, loših vetrova, magle… Sve to zamagljuje te svetionike, međutim, Zoran još uvek sija i mislim da je vredno slušati njegove misli, tekstove, čitati njegove knjige i sebe dobro restartovati. Dakle, da se „vratimo“ na fabričke postavke – da smo normalni ljudi koji ne prihvataju podele i gluposti kojima smo se bavili u periodima kvazidemokratizacije država nastalih nakon raspada Jugoslavije. Definitivno mislim da je vredno pogledati ovaj film, ne zbog toga što sam ga ja napravio, već zato što ćete upoznati Zorana kroz pravu vizuru.
A upravo kroz tu divnu vizuru vide ga i sva ona velika imena koja svedoče u filmu.
– Svi su oni bili kamenčići u mozaiku stvaranja te priče. Da samo Zoran Predin govori o sebi, bilo bi to nezahvalno i narcisoidno. Sve Zoranove izjave smo pokušali da svedemo na minimum ili ih imamo u onoj meri u kojoj sam osetio da ih niko na bolji način ne može ispričati od njega.
Na moju opasku da se, zahvaljujući filmu, mogu otkriti mnogi nepoznati detalji o Predinu, reditelj kroz smeh kaže da je i sam Zoran prošao kroz to otkrovenje, a junak dokumentarca dodaje:
– Ne bih sad o tome šta sam otkrio o sebi (smeh). Ovaj film je poseban, jer je sam svoj žanr. Nije ni dokumentarni, ni igrani, već kombinacija, netipičan film tokom kojeg publika tapše usred projekcije, smeje se i izađe bolje raspoložena!
Impresivan je broj ličnosti iz čitave bivše Jugoslavije koje svedoče o Predinu, a niko od njih nije ništa zamerio Predinu niti o muzičaru rekao bilo koju lošu reč.
– U vreme bujanja rokenrola na ovom tlu i jugoslovenskog sistema postojali su ljudi koji su kreirali muzičku kulturu, a nisu bili ograničavani. Misli se danas da je u komunizmu sve bilo zabranjeno. A nije! Oni su znali kako da proture slobodnu misao. I svi ti ljudi, ne samo da su voleli i cenili ono što je Zoran stvorio, nego su znali na najbolji način da sve to proguraju, da se infiltriraju u sistem i time kod ljudi stvaraju nezavisnu misao o slobodi, boljem društvu. To je jako bitno – smatra reditelj, dodajući da je svakog od onih koji govore o Predinu pitao – Šta ne vole kod Zorana?
– Ali, nije bilo negativnog odgovora, što je stvarno retkost. Jedna od meni dražih i blesavijih izjava jeste ona Mirka Srdića ili Elvisa J. Kurtovića kad kaže da bi mu pozajmio 100, u stvari 200 maraka jer zna da bi mu ih Zoran vratio. A inače je velika škrtica i nikome ne bi pozajmio ni deset maraka. Taj simpatičan iskaz opisuje kakav odnos prema Predinu imaju svi ti ljudi s kojima smo razgovarali.
Neki od onih koji o Zoranu govore o filmu, nažalost, preminuli su. Jedan od njih jeste Đorđe Balašević koji je priznao da se s njim „na ovom tlu može porediti samo Predin“ ili se šalio kako mu je Zoran „ukrao“ stih u pesmi „Praslovan“…
– Zavideo mi je Balašević na stihu i ideji te pesme. Mislim da je to nešto najlepše što možeš da doživiš u karijeri – da ti takav kolega uputi taj kompliment. Ne znam nikog ko je dobio sličan. A, s druge strane, žao mi je što smo zakasnili da snimimo razgovor s Damirom Kukuruzovićem, kojeg nam je uzela korona. Događaju se tužne stvari. U nedelju je umro i glavni vokalista grupe Šukar, koji govori u filmu, Igor Misdaris. Taj film je toliko isprepletan s životom. To nije samo priča o meni, već priča o jednom vremenu. Mnogi akteri su još uvek tu, pa Peca Popović je sa svojim knjigama leksikon, čudo! I kad vas on hvali, to je jednako zlatnoj olimpijskoj medalji – priča Predin.
A Popović u jednoj od scena u filmu prvi koncert Lačnog Franza u Beogradu, na košarkaškim terenima na Kalemegdanu poredi s uzbuđenjem koje je doživeo gledajući Dorse na festivalu Isle of Wight….
– To se ne može kupiti. To se može samo zaslužiti!
Dok svi u filmu pričaju o Zoranovoj genijalnosti, sposobnosti transformacije, sam kantautor sebe u jednom trenu opisuje kao neukrotivog, a odmah zatim ljubaznog. Koliko je onda čovek kontradiktornosti?
– Ja sam duga puna različitih boja – kroz smeh kaže Predin, a na to se Maksimović nadovezuje:
– A ja sam prizma kroz koju se ta duga uobličila u jedno veliko svetlo (opet smeh).
Pored pionirskih poduhvata koje je činio s grupom Lačni Franz, mnogi u filmu komentarišu raspad grupe, pokretanje solo karijere ili prelomne trenutke u životu Predina, primera radi onda kada u doba uspona desničarske ideologije u Sloveniji snima partizansku pesmu, što mu je neminovno naštetilo. Da li je, dok je gledao film, mislio da je negde pogrešio, pitam ga?
– Napravio sam puno bedastoća i grešaka. Ali, uvek sam ih pravio na svoj račun, ne na tuđ. I nikad nisam menjao svoj stav. Bio sam uvek protiv svake vlasti, nezavisno od boje, ideologije… Vuk samotnjak sam bio u smislu da su me teško svrstavali u nekakve žanrove. Tako je počelo s Lačnim Franzom. Nama je bio veliki uzor bend Buldožer, i rekli smo – Hajmo da napravimo nešto. Tako je počelo, a tako se i završilo. Uzrok moje solo karijere bio je taj da su se ostali zaposlili, oženili, razmnožili, a ja sam jedini profesionalno ostao u tom poslu i živim od muzike sve vreme. I radoznao sam. Hteo sam da se oprobam u svim žanrovima, da vidim koliko vredim. Mislim da sam uspeo u svima, najviše u džipsi svingu, kojeg sam izmislio 15 godina pre nego što je postao popularan. Sa Šukarima sam bio i kafanski pevač. Moram priznati da bi mi „Noćas mi srce pati“ na nekoj zabavi baš dobro leglo. To mi je kao da odem na odmor u Grčku i zaboravim na sve. Radio sam i eksperimente sa Matijom Dedićem kada sam snimio najpoznatije jugo-hitove samo s klavirom. Svi su rekli da sam lud, da je to princip glavom kroz zid. I jeste. Ali, mogu da se pohvalim time da, osim što sam razbio glavu nekoliko puta, pao je i zid. I to me čini srećnim!
Na ove Predinove reči naslanjaju se one koje u dokumentarcu izgovara Gabi Novak – kako je Zoran čovek koji nikada ne miruje i večito nešto istražuje.
– Da, ja zapravo mirujem onih pola sata posle ručka. I onda taj mir nestane i ponovo sam u akciji. Ali, nemir u smislu radoznalosti je uvek tu. Dok budem radoznao, biću živ. Sada pišem romane, završavam novi projekat „Analogna rasa“ sa Nikolom Čuturilom i njegovim bendom, predstavljamo dokumentarac „Praslovan“. Čekaju me još neke stvari, kao što je – mršavljenje i slične nepogode (smeh).
A Maksimović na to dodaje kako „Praslovan“ dočarava Zorana kompletno:
– Dakle, ne samo karijeru jer je neodvojiva od privatnog života. A kad imate osobu poput Zorana Predina koji je divan i dosledan u tome što radi, pun vrlina i mana, posebno onih koje je znao kroz život da popravi, onda je to nešto što može da koristi svima nama mlađima, da shvatimo da greške svi pravimo u životu.
I mnogi u filmu hvale Predinov pripovedački opus. Ante Tomić kazuje da „pisanje nije mudrolija, ali čim počnete da čitate Zorana, odmah znate da je dobar pripovedač“, Branko Đurić Đura naziva ga poetom, a Miljenko Jergović da je „oduvek pisao dobre priče“. A kad od majstora reči dođu takve reči, šta mu to znači?
– Ne bih ni počeo da pišem da se nisam uverio da mogu da napravim nešto čega se neću stideti. Kad sam dobio pohvale za prvi roman, poput: „Uh, nisam znao da možeš tako nešto da napišeš“ ili kada mi je najstariji sin rekao: „Tata, šta se sve tebi mota po glavi“ – znao sam da sam na dobrom putu.
Reditelj napominje da, dok je stvarao film, nije razmišljao o tome kakvu će težinu nositi.
– Samo mi je bio cilj da prikažem Zorana na način na koji mislim da zaslužuje. Nedavno me je zaustavila jedna koleginica iz Sarajeva koja je s 16-godišnjom ćerkom gledala film na svetskoj premijeri i zahvaljivala mi se. Ćerka je bila oduševljena što joj se ukazala šansa da vidi film, jer nije bila upućena u taj deo istorije. Nedugo zatim poslala mi je mejl kako je njena ćerka preslušala sve Zoranove albume, i počela da uči slovenački jezik. Upoznao sam i Engleskinju koja radi u Britanskoj ambasadi u Sarajevu i rekla mi je da joj je to najbolji film i da sad sluša Zorana Predina. Zato bih parafrazirao reči Bogice Mijatovića iz filma da je jugoslovenska scena bila treća na svetu, a druga u Evropi. Dakle, Amerika, Engleska pa Jugoslavija – podseća Slobodan Maksimović, otkrivajući da će posle beogradske premijere „Praslovan“ biti prikazan i na Festivalu slovenskog filma, koji počinje 22. oktobra.
I dok Boris Dežulović u jednom momentu naziva kantautora autentičnim pesnikom, ne prorokom, čije će poruke biti aktuelne i za 30 godina, Zoran Predin za kraj sebe opet skromno opisuje još jednim iskazom iz dokumentarca:
– Ja sam blizanac u horoskopu, a u duši Balkanac!
Bonus video: U studiju s Predinom i Čuturilom
