10
Tokom devedesetih, prilikom donošenja novog ustava, Desanka Maksimović je dala najsubverzivniju izjavu i to na državnoj televiziji: “Sve je to lepo, ali važno je da znate – svaki Srbin ima svoj ustav!” Ta nepogrešiva pesnička istina svedoči do danas o visokom stepenu slobode koji ljudi osećaju ovde, ali i samovolje i, konačno, razaranja svega što je sistem. Da, to je DNK nacije, kaže profesor filma Zoran Popović.
Zoran Popović direktor je i jedan od osnivača verovatno najboljeg festivala dokumentarnog filma kod nas „7 veličanstvenih“. Reditelj po obrazovanju rano je bio prinuđen da napusti nastavnički posao na fakultetu. Nedugo potom, sa suprugom Svetlanom, pokreće privatnu filmsku školu Kvadrat u kojoj su prva kinematografska znanja sticala mnoga danas već afirmisana imena našeg filma. Ovde ćemo pomenuti samo neka: Mladen Đorđević, Stefan Arsenijević, Andrijana Stojković, Maja Miloš, Kosta Đorđević… Iz radionica dokumentarnog filma u okviru škole nastao je i festival „7 veličanstvenih“. Iz čiste ljubavi pretvorio se u ozbiljan sedmodnevni praznik najboljeg svetskog dugometražnog dokumentarnog filma u Beogradu.
Za sve one koji bar jednom na TV zakačili komediju Miće Miloševića o odrastanju omladine u SFRJ „Nije nego“ informacija da je Zoran Popović onaj učenik koji se na kraju pojavljuje i sasvim neočekivano priznaje krivicu za neslanu šalu priređenu profesoru Hercogu.
Takođe, bio je asistent režije na filmu „Nešto između“ Srđana Karanovića.
Čuli smo se povodom ovogodišnjeg izdanja festivala „7 veličanstvenih“, ali priča je u jednom trenutku otišla u detaljnu analizu aktuelnog trenutka i zemlje u kojoj živimo. Dogovorili smo se da razmenimo nekoliko mejlova i sve to pretočimo u razgovor za portal…
Šta se dešava sa ovogodišnjim izdanjem Festivala „7 Veličanstvenih“, da li delite sudbinu većine kulturnih manifestacija u ovoj zemlji koje su pomerene za iduću godinu?
– Šta se dešava sa bioskopima to je pitanje pre svih pitanja kada je u pitanju film, odnosno filmski festivali. Festival „Sedam veličanstvenih“ je tokom svojih 15 godina postojanja promovisao najznačajnije evropske autorske dokumentarce pod sloganom “novi evropski bioskop” i ti zadivljujući prizori na velikom bioskopskom platnu to je vrhunski cilj kome ostajemo verni uprkos svim pretnjama globalne pandemije i lokalne trapavosti. Takođe, čini nam se da pomeranje za sledeću godinu podjednako nema smisla – festival “Sedam veličanstvenih” je zamišljen da prikazuje najbolje izabrane dokumentarce iz prethodne godine, da svake godine kreira neponovljivi deo antologije modernog dokumentarca.
Pratili smo izuzetno pažljivo sve šta se dešavalo povodom pandemije i kod nas i u svetu, pratili sva saopštenja Kriznog štaba, željno iščekivali pominjanje bioskopa. Radovali se kao prazniku prvoj najavi da početkom jula dolazi trenutak kada je to moguće. I onda sunovrat i konfuzija. Ko sad može da napravi bilo kakvu procenu? Međutim, ako đaci krenu u škole i studenti na fakultete, možda je moguće i da zamislimo da dvesta ili trista ljudi sedi sa maskama u velikoj sali Kombank dvorane sa razmakom od dva ili tri sedišta. Jesen svakako donosi promene, nadajmo se i neke dobre.
Kako je moguće da se u okruženju održavaju festivali, predstave, u nekim zemljama u Evropi ide se i u bioskop, uz poštovanje mera, dok se kod nas, nakon spektakularnih utakmica i izbornih radnji, sve olako otkazuje kad je o kulturi reč?
– Vaše pitanje je i najbolji odgovor. Toliko razlika postoji kada pogledamo prema tom, neću reći razvijenom već emancipovanom delu sveta, pa je tako, na žalost, i kultura vrlo često tretirana bez ozbiljnijeg razmatranja i time često degradirana.
Pre 19 godina, komentarišući postpetoktobarsku Srbiju, rekli ste na jednom predavanju, parafraziram: „Neko pokušava sad da utera ovaj narod u sistem, a ovaj narod nikad nije hteo u sistem“. Sad je izgleda očiglednije nego ikad da „uterivanje u sistem“ nije uspelo i da živimo u raspalom sistemu. U svakom smislu.
– Tokom devedesetih, prilikom donošenja novog ustava, Desanka Maksimović je dala najsubverzivniju izjavu i to na državnoj televiziji. U pratećoj anketi koja je trebalo da pokaže kako se građani, znani i neznani, raduju vrhunskom demokratskom zakonu države, jedna od upitanih bila je i slavna (ovih dana osporavana) pesnikinja. Ona je kratko svojim blagim tonom i uz osmeh rekla: “Sve je to lepo, ali važno je da znate – svaki Srbin ima svoj ustav!” Ta nepogrešiva pesnička istina svedoči do danas o visokom stepenu slobode koji ljudi osećaju ovde, ali i samovolje i, konačno, razaranja svega što je sistem. Da, to je DNK nacije. Pogledajte, Srbija tobože teži Evropskoj uniji, a to bi značilo uklapanje u jedan izuzetno složen i razvijen sistem. Da bi to bilo moguće, pre svega sistem treba da je razvijen i da fukcioniše kod nas. Kako? Zar nije ovo “uklapanje” u svetske tokove borbe protiv pandemije pravi primer “razvijenog sistema” koji “funkcioniše”. Ili, aktuelnije – opština Babušnica daje dozvolu za izgradnju mini hidroelektrane u selu Rakita na Staroj planini, opština Babušnica izdaje zabranu o izgradnji, opština Babušnica ne sprečava izgradnju. Da se radi o osobi dijagnoza bi bila očigledna.
Kada smo se nedavno čuli rekli ste mi da od marta živite u zatvoru i da ste jako besni. Smem li da pitam na koga?
– Na žalost, spadam u grupu onih čije je zdravlje već kompromitovano i izlaganje ovoj novoj infekciji bi spadalo u visko rizično. Naravno, značajan broj ljudi je u takvoj situaciji. Zato, kada čujem “optimističke” lako date izjave zaduženih za brigu o javnom zdravlju kako je ovo stanje (pandemija) nešto što treba da prihvatimo kao sastavni deo života, pitam se da li su makar za trenutak razmislili koliko su ljudi time osudili na zatvor i drastičnu izolaciju.
Kada je sve počelo, to je bio šok koji smo delili kolektivno, svi mi ovde, ali i sa celim svetom. Svako od nas bio je deo planetarnog dešavanja. Ja lično uživao sam u ponovo otkrivenoj tišini i gradu, u prizorima prirode oslobođene ljudskih pritiska i pretnji. Paralelno sa tim slušao sam izuzetno zanimljive ljude od nauke koji su se najzad probili kroz medije zakrčene politikom i trivijalnostima, slušao o fascinantnim saznanjima o životu i prirodi.
Pročitajte još:
Kada se javio bes?
– Ljutnja je počela da se javlja onog trenutka kad se sa najstrožih mera prešlo na kombinovani švedsko-američki model, koji je već davao svoje nedvosmislene rezultate. Bes se javio kada je to postalo nepodnošljivo – prvo, razboleo se heroj nacije, Novak Đoković. Ne zato što je bio mlad i neoprezan, ne zato što je bio, kao i svi mi, željan da prevaziđe tu prepreku koja zatvara teniske terene isto kao i bioskope, već zato što oni koji brinu o javnom zdravlju, Krizni štab, dakle aktivni operativni centar zadužen za strategiju i delovanje na nacionalnom nivou, NISU URADILI NIŠTA! Jedan od glasnogovornika štaba je izjavio da je tada došao trenutak da misle na ekonomiju, što je svakako delovalo kao opravdano i značajno. Novak Đoković je organizovao turnir u koga su bile uprte sve oči sveta u tom trenutku. Preko svih očekivanja, aktivirao je tenisku scenu u čitavom regionu, a kod nas vrhunski tenis, povezan sa vrhunskim svetskim sponzorima, dolazi samo putem medija. Zahvaljujući njemu i tom njegovom novom podvigu, velike svetske televizije bile su spremne da snimaju i prenose planetarni teniski događaj. Novak Đoković je doneo najveću moguću investiciju (sportsku, medijsku, finansijsku) u Srbiju u trenutku kada je sve stalo! I onda je sve propalo! Propalo je zato što štab koji je tvrdio da brine o zdravlju i ekonomiji NIJE URADIO NIŠTA! Razboleo se heroj nacije, propala je najveća ovogodišnja investicija, a oni su u štabu smatrali da se ništa značajno nije dogodilo što bi zahtevalo njehovo angažovanje.
Zanimljivo da je svet bio u šoku gledajući pun stadion kod nas i Đokovićev turnir…
– Sve to prate izjave vodeće manekenke štaba zadužene za promociju nepoznatih medicinskih reči i izraza. Ona danima obaveštava naciju i svet kako je virus mutirao i oslabio i da su zaraženi samo mlađi ljudi (otuda i teniseri) kod kojih bolest ima samo lake oblike. Slušam po nekoliko puta istu izjavu i osećam simptome ozbiljnog cepanja razuma – u trenutku kada pomenuta manekenka daje te izjave to bi značilo da je u Srbiji prvi put tokom pandemije zabeležena takva fantastična promena koja nam daje nadu da će se život brzo vratiti u svom punom kapacitetu. Listam internet u neverici – zaista to nigde drugde u svetu nije zabeleženo. Fantastično! Srbija pre svih! Ipak, ona druga strana rascepljenog razuma grozničavo prati nedvosmislene podatke o nesmanjenom rastu zaraze širom sveta, čita upozorenja Svetske zdravstvene organizacije, sluša eminentne virusologe koji tvrde da mutacije virusa nisu signifikantne i da, svakako, do tada nisu otkrivene one koje bi ljudima isle u korist. Ali šta zna taj učeni svet?! Manekenka štaba ne odustaje od svoje epohalne teze! Danima živim u nepodnošljivoj mešavini oduševljenja (biće festivala!) i strepnje nad ambisom užasa!
Kada ste shvatili da je sve ipak bila laž?
– Bes se javio i kada je samoproklamovani štab krajem juna, uoči Vidovdana, odlučio da sebi da tri dana na Zlatiboru pod izgovorom ni manje ni više “Nacionalnog simpozijuma covid-19”. Logično, po njima, kako je njihova istaknuta manekenka već i objavila svima, došao je trenutak, “kad je već sve to najgore prošlo” da se malo naprave analize, sumiraju ostvareni (fantastični) rezultati i da se malo svi zajedno rekreiraju i odmore. Prvi dan, ne previse naporan, pozdravni govor i jedno izlaganje na temu istorije epidemija kod nas, završava se koktelom dobrodošlice! U tom istom trenutku kada stižu užasni snimci iz bolnice u Novom Pazaru! Niko ne prekida simpozijum! Neprijatelj napada svim sredstvima, a štab se se sunča, odmara i povremeno obraduje sebe nekim koktelom! Drugog dana eminentni ideolog šopinga u doba zaraze drži uvodno predavanje – “Čime nas je koronavirus iznenadio?” Iznanadio je Kineze u Vuhanu! Iznenadio je Italijane u Bergamu! Iznenadio ih jer nije bilo nikog da ih upozori! Ali oni su promptno i nesebično poslali čitavom svetu upozorenja! Samo nekako to nije stiglo do našeg štaba na Zlatiboru, kurir je negde zalutao! Kao što nisu stigli ni vapaji iz Novog Pazara. ŠTAB OPET NIJE URADIO NIŠTA! I da, za njih je zaista bilo iznenađenje kada su se preplanuli vratili sa zlatiborskih teniskih terena (jer treći dan nacionalnog simpozijuma je bio namenjen isključivo slobodnim aktivnostima) i dobili zabrinjavajuće informacije. Naravno, bila je nedelja, još i Vidovdan, svaka aktivnost bi bila neprimerena. Tek u utorak stiže pomoć Novom Pazaru zaboravljenom od onih koji o njemu treba da brinu.
Pomenuli ste da su se s početkom pandemije „izuzetno zanimljivi ljudi od nauke probili u medije“, ali neki od njih, pogotovo u Kriznom štabu, u međuvremenu su izgubili svaki kredibilitet…
– Uvaženi doktor Kon, zamalo Avram Izrael ove pandemije, naučio nas je sve epidemiološkim krivama. I ja sam počeo, radoznao uvek kad je nauka u pitanju, sa interesovanjem da pratim šta se dešava sa tim grafikonima i linijama. I bilo je sjajno kad su tokom karantina te linije odgovarale onome što je doktor o njima pričao i kada su nas ohrabrivale da nauka pronalazi put da se izbori sa pandemijom. A onda, posle tih strogih mera, kako je malo po malo bledelo svako upozorenje na infekciju i opasnost, tako su i krive prestale da budu isticane kao važne ili indikativne. Ali bilo je nas još uvek koji smo bili uvereni da one time nisu izgubile svaku funkciju i značaj. I gle čuda, slično kao što je objavljeno da je virus u Srbiji odjednom odlučio da postane blag i bezopasan, tako su i krive postale fantastičene i u jednom periodu (baš oko izbora) postale su iznenađujuće ravne.
Pročitajte još:
Danima zagledam krive iz drugih zemalja i ponovo osećam rascep razuma. Ovoga puta sam se setio i filmova – po dobrom dramaturškom obrascu u trilerima i detektivskim filmovima postoji trenutak kada je naizgled sve rešeno i sve je u redu, ali sjajnom detektivu odjednom baš to zasmeta i vođen nepogrešivom intuicijom otkriva da je sve to privid ili obmana. Danima strepim zbog podataka koji bi trebalo da me smiruju. I ne samo ja. (Kasnije saznajem da je neko ko je vrlo kompetentan izračunao da verovatnoća da se takve krive dobiju tokom pandemije iznosi 1 prema 4 miliona!) Danima očekujem da naš uvaženi ekspert za krive bude taj mudri detektiv i sledeći intuiciju otkrije šta je stvarno. NE DEŠAVA SE NIŠTA! A onda je i on iznenađen!
Bes se javio svaki put kada je štab bio iznenađen! Jer nije potrebno da neko završi medicinski fakultet da shvati da vlada zaraza, niti da se od te zaraze zaštiti ili da štiti druge. Karantin je jedan od najstarjih ljudskih izuma, patentiran još u srednjem veku. Pitanje je samo ko ga i kako uvodi i sprovodi.
Vi baš detaljno pratite delovanje Kriznog štaba, nije li to pomalo mučno s obzirom na to čega smo se sve naslušali od njih i kakvih je sve tu izjava i lutanja bilo?
– Pratio sam delovanje štaba jer se činilo da odatle dobijamo važne informacije i uputstva. Na žalost, dogodio se preokret posle koga su svi članovi štaba izjavljivali, kao u horu, kako su iznenađeni drugim naletom infekcije. Ja nisam bio iznenađen, nimalo. Bilo ko ko prati informacije iz sveta povodom pandemije primetiće da sa ovim virusom nema iznenađenja – on se širi, umnožava i vrlo brzo preti da eskalira do razmera koje ruše zdravstveni sistem prostora u kom se nalazi. I – ako se ne preduzmu mere zaštite, virus će vrlo precizno i predvidljivo razvijati svoju aktivnost. Ja, i ne samo ja, bio sam ekstremno zabrinut pre drugog naleta infekcije, Štab nije. Ispostavilo se da smo mi zabrinuti znali više i bili u pravu u odnosu na učene doktore i manekene medicinskih izraza. Ko to onda brine o zdravlju nacije? Ima onih koji tvrde da je problem politike, da je problem poslušnika. Na žalost, sve više sam uveren da je i problem inteligencije. Tog trenutka prestaje moje interesovanje za tu grupu i njihova saopštenja. Znate, kad primetim da je film glup, a nimalo zabavan, prestajem da ga gledam, jer ne mogu da podnesem odsustvo inteligencije tamo gde je potrebno kreativno mišljenje. Zbrinjavajuće je, na žalost, što već dugo štab gotovo da više niko ne sluša, a nemamo nikog drugog ko bi u ovom trenutku zvanično ispunjavao tu važnu funkciju.
Vaša je situacija, zbog bolesti i ograničene mogućnosti kretanja, specifična. Kako preživljavate ovo vreme, radi li vaša flmska škola Kvadrat?
– Nedostaje mi kretanje, susreti sa ljudima, posebno sa onima koji su mi bliski i dragi (naročito sa trogodišnjakom koji se zove Bogdan), susreti sa studentima. Zarobljen sam, ali zajedno sam sa osobom sa kojom sam intenzivno u svemu što nam se dešava, sa kojom sam neprestano u svim borbama, sa kojom sam zajedno u svemu što preduzimamo. I povodom Filmske škole i povodom festivala i povodom svega što se dešava Svetlana je neko bez koga bi sve to bilo nezamislivo.
Filmska škola Kvadrat radi, mada je i kod nas trenutno letnji raspust. Pod pritiskom pandemije škola je uspešno izvela svoj prvi onlajn semester. Radilo se vrlo intenzivno, iznenađujuće i za nas i za polaznike škole. Bili smo vrlo zabrinuti, ali mi smo, u stvari, praksu onlajn nastave uveli više godina ranije, ali samo za individualna uključivanja. Recimo, jedan mladić je tokom škole oboleo od mononukleoze i njemu smo omogućili da prisustvuje nastavi i učestvuje u vežbama putem skajpa. Tokom godina ta uključivanja smo razvili u vrlo uspešnu praksu koja nam je veoma pomogla u trenutku kada je to postalo svetski trend. Tako se pripremamo i za jesen.
Vratimo se na festival „7 veličanstvenih“. Ako ga bude, koje filmove ćemo gledati?
– Hvala što pitate za festival i filmove – ovo je prva, ekskluzivna najava! Najlepše od svega, prvi put, na našu veliku radost, otvaranje festivala namenjeno je izuzetnom ostvarenju jednog od naših vodećih mlađih dokumentarista. To je drugi put za šesnaest godina da se među vrhunskim evropskim dokumentaricima nađe i naš film.
Program je izuzetan, pre svega mi koji pravimo festival željno iščekujemo trenutak da te filmove vidimo na velikom platnu. Pre svega, za veliki broj ljubitelja finskog dokumentarca i ovoga puta jedan sjajan rad. U pitanju je novo ostvarenje Jonasa Berghola, svetski poznatog autora kultnog filma “Para života”. Vrhunski rad, mračno ironični otkačeni Finci. Zatim, novi film švedskog veterana, pobednika IDFA festivala filmom “Don Žuan” – ponovo je u Rusiji i ponovo je tema ljubav. Novi film holandske autorke koja nam je pokazala kako je renoviran Rejks muzej u Amsterdamu. I sada je tema umetnost i još veća ekskluzivnost. Tu je i uzbudljiva priča o neobičnom, divnom muzičaru, pijanisti. I ekskluzivno ostvarenje o aristokratiji u Danskoj. Sa Venecijanskog festivala dolazi film koji se gleda bez daha rumunskog vodećeg dokumentariste Aleksandra Nanaua – dokumentaristički “Pod lupom” (“Spotlight”) o izuzetnom poduhvatu istraživačkog novinarstva. Najzad, vrhunsko ostvarenje Mladena Kovačevića, našeg autora koji je već više godina sa svojim filmovima veoma zapažen na domaćoj i međunarodnoj sceni; film koji nam otkriva potpuno neočekivanu i izuzetno poetizovanu perspektivu savremene Kine.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
