Ovaj narod ima čudnu računicu. Kao, ćuti, može da bude gore, i sve takve izvlake koje su neverovatne kada se analiziraju. Može lako da se pita od koga dolaze. Ko te opravdava dok propadaš?, kaže u razgovoru za Nova.rs lucidni pesnik i vizionar Zoran Kostić Cane, frontmen “Partibrejkersa”, koji već četiri decenije kroz svoje stihove upozorava, savetuje i usmerava.

Iako izbegava da se često pojavljuje u medijima, ovih dana je najtraženiji sagovornik, jer svaka njegova misao otrežnjuje.

–  Trenutno je korona, trenutno je neki težak momenat u svim našim životima. Ljudi su u frci, svako se bori za svoj život, drži grčevito svoju slamku spasa. Neizvesnost nam doručak sprema, bez slobode života nema.

Java je postala virtuelna, kakve posledice možemo da očekujemo?

– Ovaj onlajn život dovodi do totalnog upropašćenja čoveka koji je društveno biće. Mi smo tu da se družimo, da razmenjujemo misli, da ne živimo u monologu nego u dijalogu. Čovek je analogno biće koji nosi svoju tišinu u sebi koju može i drugi da čuje, i da sa tom tišinom u nečijem prisustvu više kaže nego sa gomilom reči. A mi sada živimo u digitalnom vremenu koje je nabijeno rečima, uveravanjima i sugestiranju. Uvek te neko nešto primorava da se slažeš sa nečim i to dovodi do toga da nemaš pravo na svoje mišljenje, da se ne razlikuješ od mase ljudi. Vrši se poravnanje, horizontala ljudskoga roda. Čovek se betonira u horizontali, a vertikala mu se predstavlja kao nešto nedostižno.

U čemu grešimo?

– Čovek teško uči, patnja ga ne može opametiti. On mora brzo da zaboravlja da bi krenuo dalje da pravi iste greške. A imamo tu vertikalu koja može da ga izdigne od pravljenja istih grešaka.

Kako stići do vertikale?

– Smernice ka vertikali su Deset zapovesti. Sveto pismo je početak i kraj, i u nadolazećem vremenu sve će nam više biti potrebnije, jer mi primamo moždanu varikinu. Iz nas se briše sve što nas je činilo ljudima, postajemo amorfna masa koja ne zna kako bi da se spasi, jer sve što ovaj pomaže u to se sumnja, otupela je britkost uma.

Šta je najveća vrednost koju ljudski rod mora da brani?

– Čovek mora da čuva zdrav razum, jer to je kategorija koja nema veze sa korupcijom niti sa bilo kakvim sistemom. To je blago koje se nosi u sebi. Zato će nam prisustvo Božje u narednom periodu biti sve potrebnije. Moramo da budemo u dodiru sa Božijom milošću da bismo skinuli naslage gluposti kojima smo stalno opterećeni. Tužno je, ljudi žive u praznome gnezdu, žive praznoga srca. Opterećeni su svojim egom. Što više starimo, sve više se kvarimo. Uvek nam treba nebeske medicine, da svoje frekventno stanje uskladimo sa porukama koje iščitavamo u duhovnim knjigama. Ko veruje u Boga, oprašta i sebi i drugom. Mi bez opraštanja ne možemo dalje.

To je recept za spokoj?

– Ne bih da to izgleda rigorozno, ne treba da živimo u nekim ograničenjima, to su uputstva za dalje da se traje. Bog je ljubav, autentičnost, originalnost, oslobađanje nekog tereta kojeg mi svakog dana dobijamo na već postojeći teret koji nosimo.Vera u Boga dovodi do toga da budemo u dobrom fazonu. Ali, ne treba pričati o svemu tome, treba verovati u to, treba iščitavati, biti u dodiru, ne treba da se briše razlika između dobra i zla. Sve to što marketinške agencije preko reklama za život nude, sumnju budi.

Koliko je čovek zatočenik svoje sujete?

– Kada pričamo jedni sa drugima, mi se ispovedamo jedan drugom, znači mi imamo poverenja – poverenje da napustiš svoj ego, da ga poništiš, da se predaš bez straha da ćeš biti izigran. Mi živimo u periodu čovečanstva gde je razočaranje sveprisutno. Koliko puta smo nekog razočarali, koliko puta je nas neko razočarao? Poslednjih 30 godina suočili smo se s nemogućnošću i nemoći da normalno živimo. Ne izneveri nas neko tamo daleko, nego onaj pored nas, u koga najviše veruješ.

Ima li nade za nas?

– Čudan je narod postao. Kao pojedinci smo super, a kao narod smo skloni urušavanju, gubimo vreme u nečemu što nas onemogućava da pokažemo kvalitet. Mi uvek pokažemo prvo lošu stranu našeg karaktera, našeg lika i onda nam ceo život prolazi u nekom opravdanju. Nemamo kondicije, nemamo istrajnosti, mi smo narod koji lako gubi sebe. Padamo u ruke onih koji bi da nas vode, a sami ne znaju gde bi da idu. Oni nas boje svojim bedakom i svojim mrakom. Večito nezreli, ne znamo šta bi sami sa sobom. Gubimo samopoštovanje i prema sebi kao ljudima i prema društvu u kome živimo. Dajemo dobrovoljni pristanak za svoj nestanak, umesto da radimo za svoje spasenje, da se sabiramo, a ne da se oduzimamo. Ljubav, brate, ljubav.