Božo Koprivica zna mnogo toga o književnosti, pozorištu, filmu, fudbalu naravno, ali zna i neke čudne stvari. Recimo, zna da prepozna među taksistima bivše fudbalere. Po držanju, pokretima... Zna ponekad i da u velikom pesniku prepozna bivšu fudbalsku polutku. Kada ga taj eks fudbaler i pesnik upita "kako?", on mu objasni da je to po držanju tela i pregledu "igre". Zna mnogo da vidi iz nečijeg hoda. I u ovom intervjuu on će opisati hod Miloša Crnjanskog u Radio Beogradu i Stjepana Bobeka dok ide na ručak u "Metropol".
Piše: Branko Rosić
Prošlog jula mi je Božo poklonio svoju knjigu „Bluz dva prijatelja“ gde svaku glavu završava pesmom Miodraga Raičevića i to radi kao neki radijski disk-džokej na talasima života. Knjigu mi je Božo Koprivica doneo u „Šansu“, a ja sam se setio kako mi je baš ovde i baš za Nedeljnik pričao o Kišu, a u ovom intervjuu će se vratiti na jedan svoj razgovor sa Kišom baš u „Šansi“. Sedeli smo u bašti, u jednom trenutku došao je konobar sa telefonom u ruci i samo rekao: „Za vas, Božo.“ Totalni film.
Božo Koprivica zna mnogo toga o književnosti, pozorištu, filmu, fudbalu naravno, ali zna i neke čudne stvari. Recimo, zna da prepozna među taksistima bivše fudbalere. Po držanju, pokretima… Zna ponekad i da u velikom pesniku prepozna bivšu fudbalsku polutku. Kada ga taj eks fudbaler i pesnik upita „kako?“, on mu objasni da je to po držanju tela i pregledu „igre“. Zna mnogo da vidi iz nečijeg hoda. I u ovom intervjuu on će opisati hod Miloša Crnjanskog u Radio Beogradu i Stjepana Bobeka dok ide na ručak u „Metropol“.
Zato sam imao tremu dok sam usred ovog intervjua išao do šanka Điđinog „Monks“ bara da zamolim da malo utišaju muziku. Šta li će da vidi iz mog hoda? Da sam imao dva i po treninga na crvenoj šljaci Topčiderskog brda na kojoj će se završiti njegov poslednji odgovor u ovom razgovoru.
Zvao sam te nekoliko puta poslednjih dana oko devet ujutru, i uvek po glasu čujem da žuriš i to potvrdiš i kažeš: „Idem na probu.“ Dakle i sad posle predstava koje si radio i godina ne kasniš?
– Ne volim da kasnim na probu. Nisam volio da kasnim ni na treninge fudbala ili košarke. To je princip dobrog vaspitanja. Bilo da te ulica vaspitava, bilo porodica. Ne bih nikada otišao na probu, a da sam neraspoložen. Jer ne možeš da remetiš atmosferu. Moraš imati to partizansko vaspitanje. Ne mogu da kasnim kad idemo na juriš protiv neprijatelja. Volim da igram u ekipi koja dobija…
Ne sećam se da je iko napisao i opisao potresnije i literarnije od tebe odluku da se sve prekine i ode zauvek.
– Moj brat je volio da se šali sa mnom. Jutro je, još smo u krevetima. I taj dan je počeo da me zajebava, zima, ja u gaćama i majici. Krenem ka njemu da ga udarim. A onda, bijesan na brata, siđem u dvorište, spuštam se niz stepenice. Pusta Vardarska ulica i bjelina krupnog snijega vuče me da trčim pored Doma JNA gde sam gledao film „Kuća na brdu“. Trčim pored moje osnovne škole. Preko velikog fudbalskog terena, trčim pored kuće Golovića i otvara se bjelina prema rijeci Bistrici. Kod mlina Mijuškovića taman da skočim u bujicu rijeke, neko me zgrabi, brat. Sat vremena niko od nas nije rekao ni riječ. Kako je on osjetio šta sam naumio? Možda je prepoznao to ludilo. I sad imam opterećenje da se niko ne bi ubio u mojoj porodici da sam se ja tada ubio. Za mnom su prema rijeci letjele i pahulje iz mog dvorišta.
Zašto?
– To bi bila neka vrsta opomene, žrtva. Taj telefon je bio u Književnim novinama, adresa redakcije je bila u istoj zgradi kao i Klub književnika, ti si prisustvovao onog dana ili večeri kada je Šešelj na tom mestu rekao „Oteraćemo Mirka Kovača iz Beograda“?
Duboka je noć, sjedimo u Klubu književnika Paskal (Kišova žena), Žunja, Bratić i ja. Nešto kasnije pridružio nam se Vidosav Stevanović, pripit. Tu u blizini sjedio je i Šešelj. A za susjednim stolom sedmorica njegovih pajtaša, telohranitelja. Bilo mi je čudno što sjedi sa divnim glumcem, gospodinom Bogatinčevićem. To je 1991, žestoko je, ranije je on u Klub književnika dolazio samo kada su se skupljale pare za njega, a sad se razbaškario. I kaže Vidosavu: „Reci onom tvom Kovaču da ću ga izbaciti iz Beograda.“ Pogledam ga ravno u oči: „Neće moći“, a Šešelj: „A što neće moći?“ – „Neće moći zato što ću dovesti mojih sedam drugova, a tebe ću da prebijem. Nećeš ti nikoga da protjeruješ.“ Ali ispostavilo se da su uspjeli da protjeraju Mirka Kovača.
Bile su prijetnje. Bajo Šaranović, Kovačev prijatelj iz crnogorskih dana, u to vrijeme ministar u Miloševićevoj vladi, Mirku je rekao: „Na spisku si. Bolje ti je da bežiš.“ Onaj foto-aparat kojim su pogodili i razbili Kovačevu glavu u Domu omladine bio je namijenjen Vetonu Suroiju. I došla su kola hitne pomoći i kad su saznali ko je, izbacili su ga iz kola. Posle dva mjeseca Mirko je izbjegao u Rovinj.
Ne mogu da zaboravim kako si opisao tri sahrane. Crnjanskog, Kiša, Kovača.
– Kad je bila sahrana Miloša Crnjanskog, na Novom groblju padao je tih, krupan snijeg kao iz „Seoba“. Kao da je Crnjanski režirao sopstvenu sahranu. A njegova žena, Vida, nije mogla da stoji, sjedjela je na stolici. Takva gospodska usamljenost. Najveći jugoslovenski pisac. Kad imaš takve pretke kao što su Crnjanski, Andrić, Krleža, onda je sve mnogo lakše.
Njegov dugogodišnji nedolazak u Srbiju, Jugoslaviju malo ima veze sa ideologijom. Nisu političari toliko branili da se on vrati u zemlju. Pisci nisu željeli da se on vrati. Dobrica Ćosić je rekao Crnjanskom u Prosveti: „Drago mi je da ste se vratili.“ A Crnjanski mu je na to: „Jedino vama nije drago što sam se vratio.“ – „Zašto meni ne bi bilo drago?“ A pisac „Seoba“ je odgovorio piscu „Deoba“: „Zato što je sada drugačiji redosled.“
Video si Crnjanskog u Radio Beogradu, ali mu nisi prišao?
– Ne, nikako. Završilo se snimanje u Radio Beogradu, izlazim iz studija. I vidim ulazi Miloš Crnjanski u zelenom mantilu. Govorio je svoju prvu pjesmu „Sudba“. Zapamtio sam njegov fudbalski hod, kao centarfor. To odmah prepoznam. Gledao sam kad Bobek ide na ručak u Metropol. I Crnjanski je tako hodao kao da vodi loptu. U taj prostor koji osvaja, kao da ide Marlon Brando. Nema tu nikoga osim njega, neprirodno je da neko uđe u to.
Kišova sahrana?
– Čak i neki bliski Kišovi prijatelji zamjerali su što je odlučio da se sahrani po pravoslavnom običaju. Roditelji su odveli Danila, to je Novi Sad 1939, u Uspensku crkvu, i prekrstili ga da bi ga spasili žute trake i progona. I Kiš je kao aristokrat vratio dug. A to što je Amfilohije Radović govorio i lagao kako ga je ispovijedio, to nije tačno. Pa to bih sigurno znao da je tako bilo. Držao sam kovčeg i bilo je mnogo svijeta i nije bila prilika da viknem „Ne laži“. Mislim se, je l’ važnije što je hiljadu mladih ljudi sat vremena ostalo posle sahrane ili što je pričao Amfilohije Radović? Taj 19. oktobar 1989, to blago sunce, podsjećalo je na neke stranice iz romana „Bašta, pepeo“ i na priču „Livada“ iz „Ranih jada“.
Kovačeva sahrana?
– Imali smo Mirko i ja duge telefonske, montenegrinske razgovore. Bio je majstor da opiše đavola. A ja sam govorio da je to njegov autoportret. Poslednja Kovačeva fotografija. Predrag Lucić i Boris Dežulović doneli su Kovaču, već je bio poodmaklo bolestan, nagradu za veliki doprinos jugoslovenskoj kinematografiji festivala u Motovunu. I odlučili da naprave fotografiju u vrtu Kovačevih. Boba, Mirko, Predrag i Boris. Dežulović firaunski stavi iza Mirkove glave dva raširena prsta, znak đavola. Bili su na sahrani, na groblju u Rovinju, Mirkova ćerka Irina, Mirkovi brat i sestra, Miro Glavurtić, Filip David i gospođa Vera, Lordan Zafranović, Predrag Lucić, Boris Dežulović, Jasna Selimović Tanjević, Rajko Grlić, Boro Krivokapić, Mirkovi prijatelji Crnogorci Drljević i Brajević… I tamo u vrtu Kovačevih bila je jedna razbokorena smokva. Odjednom jato vrabaca. Održali su koncert sa dirigentom. Pitam Bobu: „Je l’ često tako dolaze?“ – „Ne, sad su prvi put.“ Priča ima uvertiru. Mirko je umro u bolnici u Zagrebu. Njegova žena Boba, slikarka, stalno je taj tjedan dana bila sa njim. Jednog dana Mirko joj kaže da ode do kantine i nešto pojede. Ona ode, a na njen sto sleti vrabac i ona podijeli svoj objed i bol sa njim. Vrati se kod Mirka i kaže, sletio je vrabac, a Mirko: „Znam, taj vrabac rije po mojoj utrobi.“ Imao je rak. „Nisam htio“, kaže Mirko, „da izdam svoje prijatelje Pekića i Kiša. Pa i ja da odem zbog te bolesti.“
Krajem osamdesetih ti odlično zapažaš onu utakmicu Jugoslavija-Francuska dok je nekoliko sati pre toga na Ušću miting podrške Miloševiću, ustoličenje vožda. Na utakmici je bilo mnogo manje ljudi.
– Jugoslavija-Francuska, bila je to presudna utakmica za odlazak na Svetsko prvenstvo. Ti znaš, živio si pored stadiona, to je garant prepun stadion. A na Stadionu JNA 8.343 gledaoca, ali već je uzelo maha nacionalističko ludilo… Kilava atmosfera na stadionu. Cijuci oduševljenja kad se pojavio Mišel Platini, savezni kapiten Francuske. Vode Francuzi 1:0, pa 2:1. Nas nekoliko sa zapadne tribine natjerali smo Osima da uvede Savićevića. Jugoslovenski igrači su iz građanskog revolta došli od 1:2 do 3:2.
Jesi li gledao taj miting na Ušću?
– Ne. Ali se taj bazd sa Ušća širio nad Beogradom… Kad su počele demonstracije 1991, u Udruženje književnika dođu braća Petrović iz Demokratske stranke Srbije, i krene nas dvadesetak iz Udruženja do Terazija. Vidim na bini, među govornicima neke za koje znam da rade za Udbu. Okrenuo sam se i otišao. Jedan dan za vreme demonstracija govorio je i patrijarh Pavle, bio je božji čovek al’ je tada rekao – ajde pomirite se. Bio je izviždan, nema pomirenja sa Ušćem.
Ceo intervju pročitajte u „Nedeljniku„.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar