1
Bili smo neki stvarno sjebani ljudi. Dobri smo ljudi, ali smo sjebani – oštećeni, kažu članovi Butthole Surfers, legendarnog alternativnog benda koji je pomerao granice 80-ih i 90-ih.
Golotinja, požari, dim koji kulja, svetla koja zaslepljuju, video snimci iz noćne more sa operativnim zahvatima, tuče i vatreno oružje: ovo su neke od stvari koje biste mogli da doživite na koncertu grupe Butthole Surfers dok vas zasipaju krikovima psihodelične buke i dok čovek koji divlja u gaćama vrišti na vas kroz megafon, piše „Gardijan“.
„Ljudi bi bežali sa naših nastupa povraćajući“, kaže Pol Liri, gitarista benda. „Kažnjavali smo te sirote duše.“
Prva dva albuma i jedan živi EP grupe iz Teksasa ponovo se izdaju ovog meseca, a više LP-ova se očekuje kasnije ove godine, vraćajući u život divlju energiju benda koji i dalje zvuči drugačije od svih drugih. Spajajući buku rokenrola sa britanskim post-pank senzibilitetom, iskrivljenim vokalima i izobličenom psihodelijom, bend – voljen od strane svih, od Kurta Kobejna do Orbitala i Red Hot Chili Peppersa – bio je jedinstven od samog početka.
„Bili smo drugačiji od većine pank bendova“, kaže bubnjar King Kofi, koji je donosio primitivno i hipnotičko dvostruko sviranje sa pokojnom bubnjarkom Terezom Nervozom. „Potekli smo iz hardkor scene, ali u to vreme bendovi su samo postajali brži i brži i postajali sve više mačo. To je bila zaista zatvorena scena, kako muzički tako i društveno. Svirali smo za pankere, ali nismo svirali pank muziku – više smo bili inspirisani savremenom umetnošću.“ I na trenutak, posle Nirvane početkom 90-ih, skoro su postali veliki.
Bend je osnovan u San Antoniju 1981. godine od strane studenata univerziteta Lirija i Gibija Hajnsa. Hajns je bio kapiten košarkaškog tima i izabran je za računovođu godine, dok je Liri imao želje da postane broker. Uprkos tome, dvojac je takođe imao sklonost ka čudnim stvarima. Kreirali su svoj sopstveni časopis „Strange VD“, koji je sadržao fotografije nenormalnih medicinskih oboljenja sa izmišljenim opisima i fiktivnim bolestima.
Muzika je nešto u šta su se skoro slučajno upustili. „Naši prvi nastupi bili su performansi sa muzikom kao pozadinom“, kaže Liri. „Više smo bili fokusirani na umetničku stranu, a onda je muzika preuzela kontrolu.“ Bilo kakva strategija nije postojala. „Nismo imali nikakav plan“, kaže Liri. „Bili smo zagriženi za dadaizam i voleli smo kako stvari nasumično ispadaju.“ Osvrćući se na svoje motive u ranim danima benda, Hajns jednostavno kaže: „Ceo taj proces je bio pokušaj da privučemo pažnju. Pravili smo umetnost zarad novca i pažnje.“
Uz puno piva, trave i LSD-a, zajedno sa mračnim smislom za humor i sklonosti ka gnusnom, bend je završio u dugogodišnjem stanju neprekidnog kretanja, pojavljujući se u gradovima bez mesta za život, bez nastupa za sviranje, i nadajući se da će nešto pokupiti putem. „Živeli smo u kombiju godinama i niko od nas nije imao život van benda“, kaže Kofi. „Živeli smo kao u sekti i nije bilo povratka. Uništili smo sve mostove što se tiče nade da živimo normalan život.“
Bend je bio užasno siromašan. Sakupljali su sitniš sa poda i jeli iz kontejnera. U jednom trenutku ceo bend je imao šugu. Bilo je surovo i nije svako mogao da izdrži. Pre nego što su pronašli stalnog člana Džefa Pinkusa, bend je menjao basiste skoro istom brzinom kojom su trošili tečni gas na bini – koji bi Hajns prelio preko činela pre nego što bi udario, stvarajući vatrenu loptu. Jedan basista je konačno odustao kada je molio za mleko jer mu je telo tražilo hranu, samo da mu se kaže da nema budžeta da se izađe u susret takvom luksuzu. „Vodili smo se kao komuna“, kaže Kofi. „Imali smo jedan zajednički fond i sve smo ulagali nazad u bend.“
Njihovi izopačeni albumi i putujući performansi slični cirkuskoj predstavi doneli su im stalnu bazu fanova željnih da dožive haos. Mnogi bi se pojavljivali nakon što bi čuli priče o LSD-iju, nadajući se sopstvenom psihodeličnom iskustvu, ali bi izlazili više u stanju šoka nego u višem stanju svesti. Bend je pretvarao prostore za nastupe u scene horora, prikazujući video snimke autopsija, eksplozija i rekonstrukcija penisa, dok bi pravili neopisivu buku, vatra je gorela, dim je kuljao, a svetla zaslepljivala publiku. „Imali smo ceo zid aerodromskih stroboskopa“, seća se Liri. „Kada bi počela da trepću, niste mogli da blokirate bljesak. Mogli biste da stavite ruke preko očiju i vidite svoje vene skroz do kostiju. Morali bismo ds zaustavimo nastup jer bi neko u publici imao epileptički napad – to se događalo nekoliko puta.“
„Ne znam kako drugačije da opišem osim kao psihodelično“, kaže Hajns, sećajući se haosa sa nastupa. Teško je izvući nešto koherentno od njega. Šezdeset šestogodišnjak pravi dugačke pauze i šapuće, kao da konstantno pokušava da pokrene svoj mozak u akciju. „Zato što sam ranije pušio travu“, objašnjava kasnije, nakon što je zaboravio poentu duge priče o susretu sa Šejnom Mekgovanom.
Činjenica da je Hajns i bend uspeli da prežive je čudo, pa je razumljivo što je pevač – poznat po pucanju u vazduh na nastupima, skidanju do pojasa i sukobima sa obezbeđenjem, kao i slučajnim samospaljivanjem – pomalo pogubljen u svojim srednjim 60-im godinama.
Možda je najčudnija stvar koja se dogodila, u karijeri punoj čudnovatosti, to što su Butthole Surfersi gotovo prešli granicu. U post-grandž alt-rok ekspanziji devedesetih, čak je i ovaj putujući cirkus manijaka smatran vrednim ulaganja novca. Potpisali su ugovor sa „Capitolom“ za album „Independent Worm Saloon“ iz 199. Postigli su uspeh sa pesmom „Pepper“ 1996. godine, koja je bila prilično prihvatljiva za MTV, a prateći album „Electriclarryland“ je dospeo na američku top 40 listu, i našli su se na saundtreku za film Baza Lurmana „Romeo i Julija“.
Ali ostatak decenije, dok je popularnost alt-roka opadala i članovi benda dostigli četrdesete godine, bio je ispunjen sukobima sa menadžmentom, tužbama sa njihovom starom izdavačkom kućom, i nezavršenim albumom. Neubedljivi „Weird Revolution“ iz 2001. ostaje njihovo poslednje izdanje. Nastupali su povremeno u narednim godinama ali već gotovo deceniju nisu svirali.
Naravno, Butthole Surfersi nikada nisu imali normalnu putanju i dostojanstveno starenje kao legendaran bend. Butthole Surfersi su imali previše nekontrolisanih komponenti da bi takvo nešto izveli. „Nismo onoliko dobri koliko bismo mogli biti danas, i to je zato što sam izgubio glavu“, razmišlja Hajns. „Uzimao sam previše droge. Totalno sam zasrao stvar. Moja je greška. Na meni je.“ Liri dodaje: „Bili smo neki stvarno sjebani ljudi. Dobri smo ljudi, ali smo sjebani – oštećeni.“
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu