2
Ljutnju je dobro izbaciti. Ako to možemo da iznesemo i budemo bolji, samim tim možemo biti bolji roditelji, prijatelji, partneri, za mikrozajednicu gde smo. Samim tim se popravljaju svi odnosi i to je već bolji komad sveta, a to je sve što treba, rekla je pesnikinja Monika Herceg večeras uključujući se onlajn na drugo veče festivala Krokodil u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije u Beogradu, gde je čitala svoju poeziju zajedno sa još devet učesnica.
Svoju poeziju i odlomke iz proznih dela čitale su autorke sa prostora širom nekadašnje Jugoslavije.
Monika Herceg uključila se onlajn iz sela u brdima kod Petrinje u Hrvatskoj, gde je odrasla.
– Pisanje je neka potreba, i svi se mapiramo kad pišemo. „Lovostaj“ je knjiga koja je nastala iz impulsa ljutnje. Trebalo je taman da se porodim, a u Hrvatskoj su krenuli desničarski pokreti i kad hiljade ljudi skandira „Život je nešto što je u nama“. Tako su nastale prve pesme iz ove knjige. I onda samo slušaš ono što te goni. Kada sam to pisala, bila je to sve neka ljutnja i potreba da kažem, da saspem to iz sebe što imam, a to je ta naša i ljutnja žena koje su s nama uvek, bilo da su to naše majke, bilo naše babe, prababe… koje zapravo nikad nisu mogle ništa reći, a ovo je vreme u kom mi moramo biti glasne, jer ako ne mi, ko će? Ne znam da li je poezija način da se to kaže, ali svaki komad borbe je bitan, pa zašto ne i poezija – zapitala je Monika Herceg, pre nego što će pročitati upravo pesmu „Lovostaj“.
Na pitanje voditelja programa Zeda Zeldića „zašto su žene ljute“, pesnikinja je ironično rekla da se i ona sama to pita i nastavila u istom tonu:
– Žene se ljute jer im žele oduzeti pravo na pobačaj. Sram nas bilo! Daju nam manje plate, mi se žalimo, pa zašto se mi žalimo? Stvarno ne razumem. Svaka druga, treća, peta žene u Evropi premlaćena. Pa što ne ćute? Trebalo bi da budemo u zenu, da prihvatimo da nas ljudi žele mlatiti, da prihvatimo da radimo za ništa, pa celu istoriju smo radile za ništa, pa možemo i dalje. Što bismo bile ljute? Napokon moramo naći dobre argumente da se ljutimo, ovo nije ništa.
Prethodno je, u znatno drugačijem tonu, beogradska pesnikinja Maša Seničić mirno i odmereno čitala pesme iz svoje priznanjem „Dušan Vasiljev“ nagrađene zbirke „Povremena poput vikend naselja“, te iz zbirke „Okean“.
Pesnikinja Senka Marić doputovala je na Krokodil iz Mostara da bi porazgovarala sa čitaocima i pročitala nekoliko odlomaka iz svog prvog romana „Kintsugi tijela“. Roman ima dva paralelna toka, sazrevanje devojčice iz disfunkcionalne porodice i otkrivanje telesnosti, te borbu zrele žene sa kancerom, a zasnovan je na ličnim iskustvima.
– Jednostavno, sve se preživi. Nemamo izbora. Taj drugi izbor, smrt, i nije neki izbor. Kad se po prvi put suočimo sa nekim velikim problemima, onda upoznamo svoju istinsku prirodu, ko smo i koliko, u stvari, možemo – rekla je ona.
Rumena Bužarovska, posle učešća na debati tokom dana u okviru festivala, uveče je razgovarala na sofi sa mladim kritičarkama Jelenom Božen i Marijom Božić iz grupe „Pobunjene čitateljke”. Autorka zbirki „Moj muž“ i „Nikuda ne idem“ pročitala je odlomak iz priče „Kupine“ i govorila o životu i radu u izolaciji tokom pandemije koronavirusa, „nenormalnoj i napornoj“ onlajn komunikaciji u tom periodu, ulozi žena u patrijarhalnoj zajednici i teroru slike idealnog tela koju ženama nameću mediji i društvene mreže.
Otkrila je i da nije imala podršku u porodici kada je počela da se bavi književnošču i aktivizmom.
– Divim se ovim ženama koje pišu poeziju, jer je to jako lično i strašno hrabro. Ja nisam tako hrabra, uvek nekako sve u prozi skrijem. Ali bila sam i ja ljuta, imala sam konflikt sa majkom, ali kako prolazi vreme tako je sve više razumem, jer je i ona ponavljala te neke modele kakve vidimo u našem društvu. Verujem da je to matrica, da se ćerke tako vaspitavaju da ne preuzimaju same kontrolu, da slušaju savete, da budu plašljive i zavisne, a muškarci su neki prinčevi u porodici koji nastavljaju lozu, novac je kod njih i sva moć je kod njih – rekla je Rumena Bužarovska.
Govoreći o telesnosti, rekla je i da ne voli da razmišlja o svom telu i primetila je da su, da bi dosegle nametnuti uzor lepote, njene prijateljice „uvek gladne“, na šta je dočekana aplauzom.
Biljana Đurđević, inače uspešna slikarka, na Krokodilu je predstavila svoju grafičku novelu “Oruđa delanja”, koja je nastajala dve godine.
– Upletena sam u književnost utoliko što mi je to glavni oslonac dok radim – rekla je ona, a u grafičkoj noveli pokušala je da „proizvede verbalnost u slici, a da ne pređe u ilustraciju“.
Ključni motivi su izvedeni iz savremenog života, a autorka je objasnila da je osnovna ideja Aristotelov izraz, „loše preveden“, a znači – robovanje.
– Ta ideja vezana je za slobodno ulaženje u robovlasništvo, što i danas, nažalost, većina ljudi prihvata, da budu robovi. Društvo je došlo u nivo filtriran kroz socijalne mreže i korporativne mreže i taj nivo nedostojnosti nas uništava kao civilizaciju, a korona je samo stavila tačku na taj novi svet koji ćemo gledati – rekla je ona i ocenila da „revolucija nije ‘pase’, nego ljudi više ne veruju u nju“.
Uključujući se iz svog stana u Ljubljani, Svetlana Slapšak podsetila je da su u tom gradu svakog petka demonstracije protiv vlasti, u kojima ona učestvuje, protiv „politike ustrašivanja, cenzure, izgladnjivanja i uništavanja kulture i uništavanja javne televizije, što nas posebno pogađa“, i navela da su juče protestovali sa bagerom protiv seta zakona koji „uništavaju mogućnost da nevladin sektor bilo šta uradi kad se proglase neki idiotski projekti uništavanja neba, reka, ptica, vode, zemlje i ostaloga“, ali i protiv javnog diskursa „obeleženog psovkama, vređanjem, napadanjem ljudi, ponižavanjem i raznim drugim strahotama“…
– To je atmosfera u kojoj mi živimo već šest meseci, od kako je ta vlast došla, tako da nema druge nego da je skinemo – rekla je Svetlana Slapšak, dodajući i da u Sloveniji „200.000 stranih radnika radi poslove koje mnogi Slovenci neće da rade“ i to „u nemogućim, zapravo ropskim uslovima“. Dodala je i da je upravo u toku sastanak Višegradske grupe na Bledu, „na kom su glavne zvezde Janša, Vučić i Orban”.
Svetlana Slapšak pročitala je odlomak sa početka njenog romana „Škola za delikatne ljubavnike“, smeštenog u Atinu i antičkim dijalogom o ljubavi.
Tanja Stupar Trifunović pročitala je delove proze i nekoliko pesama i razgovarala je na sofi sa Aleksandrom Aksentijević i Jelenom Lalatović („Pobunjene čitateljke“) o tome kako uspeva da integriše poeziju u prozu, junakinjama romana koje su lezbijski par, marginalizovanju književnosti u društvu, „ženskom pismu“, sopstvenom identitetskom određenju i jeziku na kom piše.
– Zvanično pišem na srpskom jeziku, jer sad moraš pisati na nekom jeziku, ali kad bih preispitivala jezik kojim govorim i pišem, takav jezik više ne postoji. To bi bio srpskohrvatski, ako ne bismo hteli da se ogrešimo ni o jedan od tih jezika, ali to nije ni hrvatski kakav sam govorila, a nije ni potpuno srpski. Postoji cela jedna generacija ljudi poput mene koji su se našli u nekim međuprostorima, koji su bili prinuđeni da se smeste u nekoj od književnosti. Ja pripadam i bosanskohercegovačkoj i srpskoj književnosti – rekla je Tanja Stupar Trifunović, ocenjujući da je sve to „postalo pomalo apsurdno“.
Magdalena Blažević, autorka iz Mostara, pročitala je potom svoju priču „Svetkovina“, nakon čega se iz Splita uključila Luiza Buharova. Na pitanje kako je u Splitu, gde je sinoć došla iz Zagreba, kazala je da je u tom gradu „moguće da se u svakom trenutku desi neki kraći Felinijev film“.
Buharova je pročitala odlomak iz priče „Snjegovi“.
Autorka kratkih priča i književnih prikaza Jasna Dimitrijević „doputovala“ je pred Muzej Jugoslavije sa Novog Beograda. Ona je, na pitanje šta je motiviše da piše, rekla da je to „mogućnost da uđe u tuđe cipele i oseti kako je to biti neko drugi“. Pošto prati regionalnu književnu produkciju, ocenila je da su učesnice Krokodila presek „šta nam se dešava poslednjih godinu, dve u regionu“.
Ona je u završnici večeri pročitala odlomak iz priče nazvane „Dobri Isak“.
