5
Tmurni dan i sivo nebo nikako nisu bili prepreka za silne poštovaoce jednog od najvećih novinara s ovih prostora Milana Vlajčića da mu u miru i tišini upute poslednji pozdrav na ispraćaju pred kremaciju. Prostor ispred kapele na Novom groblju bio je premali da primi sve one koji su došli da odaju počast novinaru, kritičaru i književniku Milanu Vlajčiću i izjave saučešće supruzi Duški Maksimović.
Na poslednji ispraćaj pred kremaciju velikana novinarstva, koji je čitav svoj život posvetio kulturi, došli su Radmila Stanković, Ivan Čolović, Dubravka Stojanović, Đorđe Vlajić, Željko Bodrožić, Nenad Dukić, Peca Popović, Ivan Karl, Radoslav Zelenović, Aleksandar Mandić, Gorčin Stojanović, Dragoljub Bakić, Zoran Hamović, Dušan Petričić, Dragan Velikić, Petar Janjatović, Voja Brajović, Miroljub Stojanović, Tihomir Stanić, Veselin Simonović i kolege iz „Nove“, „Politike“, „Danasa“, „Blica“…
Uz melodiju „Iznad duge“ iz filma „Čarobnjak iz Oza” prisutni se se, u miru i tišini u kapeli, oprostili od Vlaje polažući cveće na kovčeg i izjavljujući saučešće supruzi Duški i bratu Milana Vlajčića.
Kraj odra reditelj Goran Marković prisetio se kako je jednom prilikom na festivalu u Monpeljeu video „srećnog čoveka koji se zvao Milan Vlajčić“:
– Sav ustreptao rekao mi je da je najzad našao muziku koju godinama traži. CD koji je držao u ruci bio je veoma skup, koštao je možda više od dnevnice koju mu je redakcija platila da izveštava sa festivala. Ali, on nije pitao za cenu – setio se Marković, uz šalu da je možda preskočio i po koji obrok da bi ga kupio.
No, nije to bilo ništa, kako je konstatovao, za zadovoljstvo koje bi imao kad bi se vratio kući i slušao tu muziku sa svojom Duškom:
– Uvek se radovao povratku u dom u kome ga je ona čekala. Iako Milana Vlajčića svi poznaju kao filmskog kritičara mislim da je bio izuzetan poznavalac muzike- klasike, džeza, možda i rokenrola. Ali, o muzici nije mnogo pisao iako je o toj umetnosti imao šta da kaže. Ona je bila deo intime koju je delio samo s jednom osobom, Duškom. I to je u redu – kad nekoga volite onda drugi tu nemaju šta da traže – konstatovao je Marković.
I sada, u trenutku kada Vlaje više nema, možda bi trebalo zaviriti u njegovu muzičku zbirku, a spisak autora u toj kolekciji bi, prema mišljenju reditelja, svedočio o ukusu koji je imao:
– Ima toliko pametnih, obrazovanih ljudi, ali ukus nije nešto što ide obavezno s tim. A Milan Vlajčić je imao prefinjen ukus. Njegov ukus je bila neka vrsta stava, odbrane od primitivizma i prostakluka kojem je bio okružen. Pripadao je eliti u pravom smislu te reči. Vlaja je bio neko ko je ulagao svoj najvredniji deo u popravku nepopravljivog. Sada kada je možda kasno, saznajemo koliko je njegov filigranski rad bio značajan i koliko mu je od nas malo toga vraćeno. Ali, imao je svoju Dušku. Umro je lako, elegantno, sa stilom. Onako kako je uostalom i živeo – zaključio je Goran Marković.
Uz suze prisutnih, supruge i brata Milana Vlajčića i tu večnu melodiju „Iznad duge“ spušten je kovčeg.
Podsetimo, na komemoraciji Milanu Vlajčiću, održanoj 14. februara u Dorćol Platzu od novinara, književnika i kritičara oprostili su se, uz brojne ličnosti iz kulturnog života, Ivan Čolović, Radmila Stanković, Peca Popović i Željko Bodrožić, podsetivši kako je Milan Vlajčić bio moralni orjentir, čovek nepresušne radoznalosti, neko ko je silu znanja pretvorio u svoj zaštitni znak i novinar kome niko nijo mogao da naruči tekst koji nije želeo da napiše…
Milan Vlajčić preminuo je 9. februara u 83. godini u Beogradu, u svom domu na Čuburi.
Vlajčić je, podsetimo, od početka rada sajta Nova.rs, a potom i dnevnog lista „Nova“ bio stalni filmski i književni kritičar. U protekle dve godine Vlaja je potpisao nebrojeno kritičkih prikaza filmova i knjiga, a sa našim čitaocima delio i svoja sećanja na susrete sa velikanima kinematografije, literature, muzike, slikarstva, politike…
Prethodno je više od decenije bio filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic“, a do 2004, punih 35 godina, radio je u „Politici“, kao novinar, urednik, pozorišni, radio i filmski kritičar. Uređivao je i Kulturne rubrike u „Studentu“, „Mladosti“, kao i časopise: „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“.
Rođen je 23. avgusta 1939. u Beogradu, a diplomirao je na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta.
Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Suda novinske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, član Srpskog književnog društva, Pen centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI, akademija AFUN i PANU, a žirirao je na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Monrealu, Beču, Minhenu…
Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda i knjiga i bio dobitnik brojnih nagrada, među kojima su „Milan Bogdanović“, „Dušan – Duda Timotijević“, „Zlatno pero”, „Zlatni beočug“, „Tanja Petrović“, „Nebojša Popović“…
Radoznao, pun elana radio je do poslednjeg trena. Ili, da citiramo Godara – „Do poslednjeg daha“! U danu kada je stigla grozomorna vest da je iznenada preminuo u dnevnim novinama „Nova“ i na sajtu Nova.rs objavljena je poslednja kritika iz Vlajinog pera – knjige „Uliks“ Puriše Đorđevića („Gradac“ ) koju je naslovio „Mladomir režira Džojsa“.
Bonus video:
Komemoracija Milanu Vlajčiću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare