10
Veliki broj kolega i poštovalaca oprostio se danas na komemorativnom skupu u Dorćol platzu od novinara, književnika i kritičara Milana Vlajčića, koji je preminuo 9. februara.
Uz suprugu Dušku Maksimović, kolege iz brojnih redakcija u kojima je za života Milan Vlajčić radio, kulturni radnici i poštovaoci dela velikog erudite, koji je kulturi posvetio ceo svoj radni vek, ispunili su prostor Dorćol platza. Između ostalih, bili su tu Dušan Petričić, Goran Marković, Zoran Hamović, Mirjana Ognjanović, Đorđe Vlajić, Milisav Savić, Dragan Velikić…
Komemoracija je počela u 12 časova minutom ćutanja, a Dušan Petričić, umesto govora, posvetio je Milanu Vlajčiću karikaturu koja je prikazana na velikom bimu.
Tekstovi Milana Vlajčića bili su praznik za čitaoce, ocenio je Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, dodavši da se samo zbog Vlajinih recenzija išlo u bioskop.
– Bio je hodajući moralni orjentir. Nije se predavao, bio je naš uzor. Ostavio nam je divna sećanja i teške zadatke. Čast mi je bila da ga upoznam i razgovaram s njim o našoj profesiji – kazao je Bodrožić, podsetivši na reči koje je letos izgovorio Vlaja:
– Novinarstvo bez etičkog stava je mlaćenje prazne same!
Antopolog, izdavač i Vlajčićev prijatelj još sa fakulteta, Ivan Čolović, oprostio se od novinara, književnika i kritičara tekstom koji je naslovio „Rastanak od Vlaje“:
– Samo je smrt mogla da stavi tačku na njegov rad. Sebi je nametnuo tempo fabričkog rada i u njemu nalazio zadovoljstvo. A njegovih zahvalnih čitalaca uvek je bilo, naročito poslednjih desetak godina. Pisao je najviše o filmu i književnosti, ali se time nije zadovoljavao, već je pratio i ostale oblasti kulture. Njegovi tekstovi su govorili, međutim, i o društvu i politici, a njegove kolumne su bili eseji, čak mikroeseji koje je zvao haiku komentari. Njegova nepresušna radoznalost vodila ga je stalno ka novom – podsetio je Čolović.
Poslednji put dva stara prijatelja čula su se, kako se prisetio Ivan Čolović, pre desetak dana.
– Zvoni mi telefon, kad vidim da me zove Vlaja. Ja se javim, a Vlaja mi kaže: „Nisam te zvao ja, već moj telefon“. Bio je to pravi haiku rastanak!
Muzički novinar i publicista Peca Popovic govorio je o Vlaji kao o čuvaru duha i gospodstva Beograda i naglasio da je Milan Vlajčić bio „vlasnik najvećih vrlina“:
– Za kulturu su nužni stil, mera i kičma. Znamo da politika ništa od toga nema i zato se Vlaja bavio najvažnijom stvari – kulturom. Vlajčićev čestit i nepotkupljiv sud našao je mesto odmah među velikanima Kulturne rubrike „Politike“. Takođe, bio je redak primerak svoje generacije koji nije naseo na priču da internet radi protiv nas. Shvatio sam da je Vlaja bio beogradski analogni Gugl – našalio se Popović, i prisetio kako mu je upravo Milan Vlajčić pružio davnih godina šansu da u „Politici“ uređuje muzičku stranu.
Istakao je Popović i kako je Vlaja svoj potpis i znanja darivao redakcijama koje su odgovarale njegovom poimanju slobode.
– Naučio nas je najdragocenijoj lekciji – da postoje dve vrste autoriteta: sila i znanje. On je silu znanja pretvorio u svoj zaštitni znak. Slava mu.
Novinarka Radmila Stanković se prisetila da ju je kao tek početnicu u poslu sa Milanom Vlajčićem upoznao Vladimir Bulatović Vib u „Šumatovcu“, dok je to još bila, kako je navela, „kafana novinara“:
– Od tada do 6. februara, kada smo se poslednji put videli, svaki naš susret bio je meni radovanje. Milan je bo obrazovan, radoznao, hrabar. Niko nije mogao da mu naruči tekst koji nije želeo da napiše!
Rada Stankovic je kazala i kako je veliko znanje koristio da čitaocima sve približi na razumljiv način:
– Nema novinara kojem nije pomogao. „I ja sam ulazio u novinarstvo tako što mi je neko pomogao“, imao je običaj da govori…
Rada Stanković je podsetila i na upitnik koji je s Vlajom svojevremeno uradila za NIN. Na pitanje kome će biti večno zahvalan Vlaja joj je odgovorio – majci, ocu, gospođi Angelini i Duški. A kada ga je upitala šta je najveća dragocenost koju poseduje, ovako je odgovorio:
„Pošto nemam imovine, ni stan, ni kola, ništa sem sobnog bicikla, mogao bih da pomenem kućnu biblioteku i kolekciju džez ploča“.
A kao dete, otkrio je koleginici i prijateljici, hteo je da bude Tarzan, Mandrak, Džon Vejn…
Milan Vlajčić preminuo je 9. februara u 83. godini u Beogradu, u svom domu na Čuburi. Istoga dana u dnevnim novinama „Nova“ i na sajtu Nova.rs objavljena je poslednja kritika iz Vlajinog pera – ona knjige „Uliks“ Puriše Đorđevića („Gradac“ ) koju je naslovio „Mladomir režira Džojsa„.
Podsetimo, Vlajčić je od početka rada sajta Nova.rs, a potom i dnevnog lista „Nova“ bio stalni filmski i književni kritičar. U protekle dve godine Vlaja je potpisao nebrojeno kritičkih prikaza filmova i knjiga, a sa čitaocima portala Nova.rs delio je i svoja sećanja na susrete sa velikanima kinematografije, literature, muzike…
Pre nego što je počeo da piše za Nova.rs, više od decenije bio je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic“, a do 2004, punih 35 godina, radio je u dnevniku „Politika“, kao novinar, urednik, pozorišni, radio i filmski kritičar.
Rođen je 23. avgusta 1939. u Beogradu, a diplomirao je na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta.
Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Suda novinske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, član Srpskog književnog društva, srpskog Pen-Centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI, akademija AFUN i PANU, kao i član žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Monrealu, Beču, Minhenu, Krakovu i Monpeljeu. Uređivao je i Kulturne rubrike u „Studentu“, „Mladosti“, kao i časopise: „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“.
Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda i knjiga i bio je dobitnik silnih nagrada, među kojima su „Milan Bogdanović“, „Dušan – Duda Timotijević“, „Zlatno pero”, „Zlatni beočug“, „Tanja Petrović“, „Nebojša Popović“…
Poslednji ispraćaj pred kremaciju Milana Vlajčića zakazan je za sredu, 16. februara, u kapeli na Novom groblju u 12.30 časova.
Bonus video:
Milan Vlajčić u Nevermajndu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
