0
Druže Vidov, sudovi u Sovjetskom savezu rade na dva načina. Prvi je po zakonu a drugi po telefonskom pozivu. Ja sam jutros primila telefonski poziv – rekla je sudija.
Razglednice s njegovim likom na kioscima prodavane su u milionskim tiražima.
Gotovo 26 miliona posetilaca platilo je ulaznicu da bi gledali film “Priča o caru Saltanu” u kome je igrao.
Milena Dravić scenu koju je odigrala sa njim smatra antologijskom. Merimu Isaković podsećao je na Džems Dina, Rusi su u njemu videli Roberta Redforda a mene je, na Olega Vidova, likom podsetio Miloš Krasić, ne tako davno, fudbaler moskovskog CSKA.
Život ovog poznatog sovjetskog, kasnije i američkog, glumca ponajmanje je ličio na razglednicu. Njegova profesionalna karijera nije zavisila samo od glumačkog dara, talenta već počesto od tuđe volje i diktata. U izboru i prihvatanju ponude stranih producenata nije se pitao samo on.
Na stolu se našla i ponuda Dina de Laurentisa. Sedmogodišnji ugovor i dva filma godišnje. “Njet” bio je odgovor jednom od najpoznatijih filmskih producenata. Nama ne trebaju strane zvezde, imamo domaće – rečeno je sa nadležnog mesta.
Kada je Karel Rajs, britanski filmski reditelj u Vidovu video Jesenjina i pravog partnera Vanese Redgrejev u filmu “Isidora” (Dankan 1968.) – iz Moskve je stigao odgovor da je Vidov “bolestan”. U njegovu ulogu uskače, poznati tada jugoslovenski i hrvatski, glumac melanholičnog lica Zvonimir Črnko. U “Isidori” pored Vanese Redgrejev, igra i moj nekadašnji komšija iz Lazarevićeve ulice: Lado Leskovar. Pamte ga najviše kao ineterpretatora hita šezdesetih – “Potraži me u predgrađu”.
Da su Sovjeti pokušavali da liče na američku predratnu cenzuru, po kojoj u ljubavnoj sceni muškarac ne sme da bude s obe noge na krevetu, već jednom oslonjenom na pod, najbolje zna sam Vidov koji je pre dozvole da zaigra u danskom istorijskom spektaklu “Hagbar i Signe” morao da obavi izvesne administrativne radnje. Potpisao je da u filmu neće voditi ljubav sa glumicama sa Zapada. U originalnoj, danskoj verziji sa danskom glumicom Gite Hening – Ima ljubavi, dok u ruskoj – Nema ljubavi.
Iako je Jugoslavija tada po mnogo čemu za SSSR bila Zapad u autobiografiji poznatog glumca nema te obavezujuće ljubavne uzdržanosti, prema osobama suprotnog pola sa ex YU prostora. Burne ’68 Vidov se našao između Olivere Katarine i Nede Spasojević u filmu Nikole Rajića “Ima ljubavi, nema ljubavi”. Pre nego što je stigao do Neretve, Veljka Bulajića i Milene Dravić, Vidov je pred kamerama još jednom s Oliverom Katarinom, u filmu Joce Živanovića “Uzrok smrti ne pominjati”. Igra nemačkog pukovnika. Uz njega Bekim Fehmiju i Bata Živojinović.
Da životna priča Olega Vidova ima i filmske elemente, one s čijom se sudbinom kao na vetrobranskom staklu poigravaju brisači, ovdašnja publika mogla je da su uveri na ovogodišnjem FEST-u u dugometražnom dokumentarnom filmu “Oleg”, višestruko nagrađivane australijske rediteljke Nađe Tas. Producenti ovog dokumentarnog filma su beogradski reditelj Gregor Zupanc i udovica Olega Vidova, Džoan Borsten Vidov. Oleg je upoznao 1985. u Rimu. Ostala je njegov najveći oslonac. Živeli su zajedno u Kaliforniji naredne 32 godine.
Gregor Zupanc, koji je više godina živeo i radio u Los Anđelesu, pričao mi je o svim izazovima ovog projekta, bogatoj i razuđenoj biografiji poznatog glumca, fascinantne životne priče koja nadrasta sva očekivanja. Borben, staložen, otresit i bar toliko uporan da iznese karijeru koju ništa nije moglo da zaustavi. O tome svedoče njegove kolege, prijatelji od Rusije, Kanade, Amerike , Australije Austrije, Srbije…
Gotovo kao po komandi Oleg Vidov je izbrisan sa svih spiskova želja i planova ruskih reditelja. Prethodio mu je 1976. brakorazvodni rasplet s Natalijom Fedotovom. Da to neće biti tek običan razvod dobronamerno mu je nagovestila sudija. Pozvala ga je pre suđenja i objasnila: Druže Vidov, sudovi u Sovjetskom savezu rade na dva načina. Prvi je po zakonu a drugi po telefonskom pozivu. Ja sam jutros primila telefonski poziv – rekla mu je sudija. Sin, sva imovina, stan koji je kupio od honorara pre braka, odlukom “telefona” pripala je sada već bivšoj ženi.
Natalija Fedotova bila je bliska prijateljica Galine Brežnjev, ćerke Leonida Brežnjeva neprikosnovenog sovjetskog lidera, koga danas mahom pamte po strasnim istopolnim “filmskim poljupcima”. Onaj razmenjen s Erihom Honekerom postao je antologijski.
Natalijin otac Vasilij Fedotov bio je Brežnjevljov ratni drug i visoki oficir KGB-a. Postojali su dakle svi uslovi da se nekom zagorča život. Oleg Vidov ne podleže postrazvodnim turbulentnim životnim izazovima čak ni pretnjama. Probija jedna druga, nestandardna crta karaktera. O bivšoj ženi ni slova ružne reči. Za tasta kaže da je bio profesor ruske istorije. To je tačno, kao i da je bio službenik KGB-a, što Vidov ne pominje.
Iako pored glume na VGIK-u završava i režiju bio je osuđen na zaborav. Njegov telefon ne zvoni 1977, ’78,’79… Diplomu dobija tek kada je Stanislav Rostocki, poznati sovjetski reditelj, kratki Olegov film “Ukrštanje” ocenio najvišom ocenom.
Iznenadni susret sa Sergejom Bondarčukom, suočio ga je s molbom da se kao “topla ruska duša” nađe, poseti jugoslovensku glumicu koja se nalazi u moskovskoj bolnici. Bila je to Merima Isaković koja je posle saobraćajne nesreće 1980. godine ostala nepokretna.
Merima je vrlo brzo shvatila da nije samo njoj neophodna pomoć. Olegu je uskraćena dozvola za rad u inostranstvu. U istu zdravstvenu ustanovu tih dana, na redovnu kontrolu, posle hirurške intervencije, dolazi još jedna Jugoslovenka: Verica Stamenković. Ne krije, svedoči posle mnogo godina i u filmu: Prvi put u životu zaljubila sam se na prvi pogled i to u Meriminog svakodnevnog gosta.
I u to vreme zakon je pružao mogućnost da supružnici žive i rade u zemlji jednog od supružnika. Svetlost na kraju tunela. Verica Stamenković I Oleg Vidov venčavaju se u Moskvi i u Beograd dolaze 1983. godine. Ne želeći ipak brak na papiru Verica se rastaje od Olega, koji za ovdašnje medije u to vreme ostaje nevidljiv. Ipak, bio je tamo gde je najubedljiviji. Na filmskom platnu.
Prva izbeglička uloga u filmu Gordane Boškov, asocijativnog naslova “Zatvor”. Igra Slobodana, zajedno sa Darom Džokić i Batom Živojinovićem. Iste ‘84. kod Ace Mandića dobija nešto bolji smeštaj “Crvena Baraka”, zajedno sa Radošem Bajićem i Farukom Begolijem. Igra,šta drugo nego Rusa. Sledi ratna drama, naravno filmska s “Orkestrom jedne mladosti” gde igra nemačkog oficira, sa Marjanom Srinecom.
Taj zalet u glumačkoj karijeri na mah zaustavlja poziv Saveznog SUP-a koji ga obavešatava da Moskva traži da se u roku od 72 sata vrati u Sovjetski savez što bi za Olega Vidova značio put bez povratka. Jedan službenik ga je prepoznao rekao mu je: “ Idi sam, da te mi ne vodimo”.
Odmah je pozvao kolegu iz “Orkestra” Marjana Srineca koji mu je i prethodno nudio pomoć, ukoliko to bude bilo potrebno. Dođi u Ljubljanu, onda te vozim do restorana prijatelja na granici odakle ćemo da šmugnemo u Austriju. Nemajući vremana za bilo kakvu kalkulaciju prihvata predlog.
Pre toga Vidov dobija privremenu austrijsku vizu u ambasadi u Beogradu. U to vreme ataše za štampu bio je Valentin Incko, do prošle godine visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini. Putuje za Ljubljanu gde ga Marjan čeka. Kola su se zaustavila ne ispred restorana, već na samoj granici. Granični prelaz bio je pust. Svi pa i carinici gledali su fudbalsku utakmicu na TV-u.
U promeni plana Oleg je video samoubilački potez. Njegovo bekstvo završiće se nadomak cilja. Na graničnoj rampi. A onda je pao Gol..!!! Eksplozija oduševljenja i uzvika dopirala je iz službenih prostorija. Jedan pokret rukom krot šuber prozora za Olega Vidova značio nastavak karijere. Zadnja pošta: Holivud. Od „Crvene vrućine“ s Arnoldom Švarcenegerom do „Divlje orhideje“ s Mikijem Rurkom i Kevinom Kostnerom u političkom trileru “Trinaest dana”. Oleg Vidov preminuo je 16. maja 2017. u Kaliforniji gde je i sahranjen.
Bonus video: Priča o Voltu Dizniju
