Miodrag Mile Gajić, student režije filmske škole GIK-a do lafeta ’48 u Moskvi nosio je kovčeg Sergeja Ejzenštajna. Bila je to dobra preporuka za kartu u jednom pravcu: Goli otok.
Prva i poslednja pozorišna uloga Vlaste Velisavljevića bila je vezana za Nušića i „Gospođu ministarku“. U prvoj igrao je Živku, naravno ministarku. Na istoj sceni u „Sumnjivom licu“ pojavljuje se Dragoljub Mićunović kao Đoka „Promincla“. Za „Sirana de Beržeraka“ scenografiju radi Anton Lukateli, poznati slikar i otac srpske primabalerine i koreografa Ivanke Lukateli.
Stručni konsultant za Borinu „Koštanu“ bio je Ludvik Mrzel, nekada direktor Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani i pomoćnik direktora Narodnog pozorišta u Mariboru. Pomagao je na čitaćim probama i insistirao na vranjanskom izgovoru. Mrzel je srednju školu završio u Jagodini i Ćupriji. Hadži Tomu je igrao Žika Avramović, po obrazovanju medicinske struke da bi osamdesetih bio i upravnik Narodnog pozorišta u Nišu. Koštana je poverena Petru Samardžiji, kasnije i glumac Pozorišta na Terazijama.
Od Dahaua do Hadži Tome
Svi zajedno u više pozorišnih ekipa na Golom otoku, Ugljenu i Svetom Grguru. Pre toga mnoge od njih tamničili su ne samo oslobodioci. Vlasta Velisavljević bio je zatočenik koncentracionog logora Dortmund Herde u Nemačkoj dok je Mrzel bio u zloglasnom logoru Dahau…
– Za vreme pripreme programa učesnici su bili pošteđeni torture i fizičkog rada. Međutim već po završetku programa vraćali su se „redovnim aktivnostima“. Naravno, sve uloge su odigrali muškarci – objašnjava pofesorka FDU Dragana Čolič Biljanovski. Istina o fenomenu golootočkog pozorišta prvi put je celovitije predstavljena njenom knjigom („Pozorišni život na Golom otoku“) kao i izložbom u Pozorišnom muzeju, čiji je kustos tada bila. Specifično svedočanstvo o postojanju pozorišta svuda i na svakom mestu, pa i u nemogućim uslovima na nikad tanjoj granici života i smrti. Za sve aktere bio je to „suštinski predah od užasa“, a za one koji su to gledali beg je bio kratkotrajan.
Berislav Kosier, srpski i jugolovenski književnik, bio je scenarista „Bezimene operete“ prve namenske pozorišne predstave na Golom otoku, pod rukovodstvom Dušana Popovića, profesionalnog glumca i upravnika više pozorišta u Crnoj Gori – pre Rezolucije. Kada je organizovana audicija za glumce pred barakom bili su redovi zatvorenika.
„Politikini“ glumci
– Za perike i frizure bio je zadužen jedan fini čovek iz Narodnog pozorišta u Subotici. Perike je pravio od kučine, a šminku od loja i krečne farbe – svedoči Mihailo Simić, dugogodišnji novinar „Politike“. Igrao je Sarku u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici“, takođe i Neru u Glišićevoj „Podvali“, dok je u Veselinovićem „Đidu“ bio Ljubica. Simića pamtim kao ozbiljnog i duhovitog novinara kada smo ponajmanje pričali o pozorišnim temama. Bio je visok pa otuda problem ne u komunikaciji već na sceni Golog i drugih otoka. Igrao je u dugim haljinama a kako su partneri bili po pravilu za glavu niži od njega Simić je igrao savijenih kolena.
Aleksandar Aca Mišić, čigra od novinara, bio je to dugo godina u „Politici“. Nije imao problem visine ali je bio deo tog, posebnog glumačkog sastava. Pogrešno se veruje da je na Golom otoku bila kompletna Infomativna ili Kulturna rubrika „Politike“. Simić, Mišić, Trnavski dolaze u „Politku“ posle Golog otoka. Aca Mišić, je zajedno sa suprugom Bubom, kasnije urednicom revije „Nada“ uhapšen je u stanu Dide Demaja, čoveka koji je iz francuskog zatvora izbavio Andrea Marloa. Iz Francuske, ovoga puta samo ulice, obojicu šalju na Goli otok. Mišić je u trenutku hapšenja bio zaposlen u Minstarstvu inostranih poslova dok je Mihailo Simić pre Golog otoka bio novinar „Mladog borca“, gde su urednici bili Dobrica Ćosić, Najdan Pašić i Jovan Marjanović. Prelazi potom u „20 oktobar“. Vuk Trnavski (Lazarević) posle golootočkih muka utovaruje novine u vagone. Njegovo predratno novinarskog iskustvo u Radio Beogradu otvara mu vrata „Politike“.
Zanimljivo je da su gotovo svi golotočani, pre ili kasnije novinari „Politike“, dobili nagradu za životno delo UNS-a. Od Mihaila Simića, Ace Mišića do Vuka Trnavskog i Dušana Slavkovića, autora knjige asocijativnog naslova „Havaji na Jadranu“. Na tom ostrvu svi pamte Sirana, novinara „Politike“ Aleksandra Ace Radakovića.
Prekinuta predstava
Kažu, da ni u filmovima, kovčeg mafijaša nije preporučljivo nositi. Miodrag Mile Gajić, student režije filmske škole GIK-a u Moskvi do lafeta nosi kovčeg jednog od najvećih filmskih stvaralaca: Sergeja Ejzenštajna. Imao je priliku da sa njim na Institutu dva puta razgovara, kao i da sluša predavanje slavnog Kulešova. Sa kolegama, Mišom Stefanovićem, kasnije dugogodišnjim urednikom televizije i slovenačkim rediteljem Igorom Pretnarom, bio je gost u domu poznatog ruskog reditelja Mihaila Roma.
U tim vunenim vremenima bila je to dobra preporuka za kartu u jednom pravcu: Goli otok. Uhapšen je kao asistent Gustava Gavrina, na snimanju filma „Crveni cvet“ po scenariju Ota Bihalji Merina.
– Bilo je malo jednom, pa je Gajić dvaput boravio na Golom otoku. Gajićeva pozorišna karijera na Golom otoku počinje s obradom Ćopićeve „Pesme mrtvih proletera“ i „Svetlih grobova“ J. J. Zmaja – kaže Dragana Čolić Biljanovska.
U njegovim predstavama igrali su i književnik Dragoslav Mihailović kao i Dragoljub Mićunović. Mile Gajić, u jednoj predstavi bio je pomoćnik režisera ali sobni starešina nije mogao da shvati šta je to, pa se na kraju Gajić, u toj predstavi, pojavljuje kao statista. Komentar starešine bio je: „Pa, ti ne govoriš ni reč, a toliko si radio.“
Samo je jedna predstava na Golom otoku bila prekinuta i to Kočićev „Jazavac pred sudom“ koju je režirao Mile Gajić. Komandant logora Voja Stupar primetio je da se Davidu Štrpcu odlepio jedan deo brkova. Narediio je da se smesta spusti zavesa uz nalog: „Hajde, pomognite čoveku da zalepi brkove.“ Predstava je posle te intervencije nastavljena.
– Dva puta sam pozivan u OZNU, zgradu gde se kasnije uselio Tanjug. Živo ih je interesovalo „ko me je povezao sa Gajićem“, šta je Mile i o čemu pričao. Gotovo da sam zaboravio na to, kada me je sustigao poziv portira s ulaza u „Avala film“ gde me je čekao „neki čovek“. Zapamtio sam taj dan, 30. april 1950. Vode me u Glavnjaču da bi posle više meseci završio na Golom otoku – pričao je i o tome pisao, Predrag Delibašić, reditelj, glumac kasnije i profesor FDU. Mnogi od hroničara golootočkih zbivanja ne pominju Delibašića. Na promociji njegove knjige („Gotovo zaboravljena istorija“ FCS) pričao mi je da je iznenada prebačen na dužnost reditelja u logorskom pozorištu. Režirao dva komada „Put zločina“ Miška Kranejca i Sterijnu „Pokondirenu tikvu“.
Ester Vilijams na Golom
Nikola Vavić, pozorišni reditelj koji je u pozorištima širom Jugoslavije postavio više od stotinu dramskih dela preminuo je pre tri godine u Beogradu. U Crnogorskom narodnom pozorištu imao je više od 50 premijera. Na Golom otoku bio je od 1951. do 1955. godine, da 1956, završio je režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.
– Probe su bile naša oaza spasa, zaboravljalo se sve i otvarao neki novi život – seća se Vavić.
Režirao Sterijinog „Kir Janju“. Druga Vavićeva premijera „Šuma“ Ostrovskog. Kasnije je postavio još tri „Šume“, ali mu je ova logorska bila najdraža. „Šuma“ je bila i njegova diplomska predstava u Nikšićkom pozorištu. Mada se njegovom profesoru Vjekoslavu Afriću predstava dopala Vavić nije mogaoa da zaboravi Mila Vujoševića, beogradskog advokata u ulozi Nesrećkovića.
Golotoočke pozorišne trupe imale su gostovnja i van žice među civilnim poseticoima, od Bribira, Selca do Crikvenice i Novog Vinodolskog. Pored pozorišnih predstava na istoj pozornci prikazivani su i filmovi od domaćih „Živeće ovaj narod“ do „Gorkog pirinča“ sa Silvanom Mangano „Bala na vodi“ s Ester Vilijams.
****
Bonus video: Predrag Preža Milinković, epizodista, glumac
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar