0
Bio je “čovek bez lica”. Bez fotografije. Verovalo se da se krije iza pseudonima. Iako je njegovo ime uklesano na porodičnoj grobnici u Osijeku, ne zna se gde je sahranjen.
Našao se i na naslovnoj strani “Politike”. Ispred imena broj 37. Prezime poput nadimka neposustalog hazardera: Kockar Veljko, jedan od 105 ekspresno streljanih novembra ‘44 u Beogradu.
Uz ime ovog darovitog strip crtača pisalo je: „student tehnike, agent Gestapoa, istakao se u širenju laži i kleveta protiv Narodnooslobodilačkog pokreta“.
Tražeći “agenta Gestapoa koji je crtao stripove” Zdravko Zupan, najbolji poznavalac istorije jugoslovenskog i srpskog stripa “prekopao” je mnoge arhive pa i Arhiv Beograda. Tu pronalazi spisak s imenima saradnika Gestapoa. Ni na njemu nije bilo ime Veljka Kockara, autora strip junaka Kaktus Bate.
Nikada nije pronađen bilo kakav dokaz da je bio saradnik okupacionih vlasti niti da je stripovima skliznuo u političku propagandu okupacinih vlasti. Veljko Kockar je u to vreme, navodi Zupan, kreirao prilično benigne strip storije o ljudima-kaktusima. U „Bodljikavom prasetu“, 23. maja 1942. prikazan je model i umetnik – Kockar. Nije bio jedini domaći autor karikatura na kojima dominiraju pin-ap devojke, ali je bio među najboljima. Sarađivao je i s drugim beogradskim listom „Dom i svet“ koji je izlazio tokom okupacije.
Istraživanje okolnosti pod kojima je streljan stripar Veljko Kockar preneo je reditelj Đorđe Marković u filmu “Poslednja avantura Kaktus Bate”, dok je Zupan priredio knjigu “Veljko Kockar – Strip, život, smrt” ( Kulturni centar Pančevo).
Milorad Dobrić, obnovitelj srpskog posleratnog stripa, ispričao je Zupanu da se tokom 60-ih u redakciji „Ježa“ koji je uređivao, pojavio „čovek iz provincije“, direktor neke firme, koji se hvalisao kako je on doprineo streljanju Veljka Kockara. Dobrića, tvorca Inspektora Žuće, Slavuja Gliše i Ljube Trube, upoznao sam krajem sedamdeseth. Tada i saradnika “Zvezdine revije”, gde mi je jednom prilikom rekao da je mogao da strada zbog stripa koji je uradio. Njegov šeretski osmeh unosio je katkad izvesnu dozu rezerve u ono što je pričao. Njegov optimizam pamtim i iz “Politike ekspres“ gde je radio kao karikaturista.
Dragosav Stojanović, uz Pjera Križanića, bio je jedan od najpoznatijih karikaturista pre rata. Početkom rata bio je u nemačkom logoru Nirnberg. Od 1942. crtao karikature u „Novom vremenu“, uglavnom ne političke. Veruje se da mu je za zlo uzeto dizajniranje plakata „Srbijo majko, pomozi!“ koji je bio namenjen srpskim izbeglicama iz NDH kao i nepublikovane oštre karikature Staljina. Iz ULUS-a je isključen februara 1945. i ubrzo streljan.
Minuli rad ex-Yu cenzure mahom se ilustruje filmskim “crnim talasom” uz par pozorišnih predstava i nekoliko naslova romana. Strip u tim analizima nije stigao ni do fusnote iako je prvo sudski zabranjeno izdanje posle Drugog svetskog rata bio strip i to “Tri ugursuza za vreme okupacije”, koje su crtali Milorad Dobrić i Slavko Saša Mišić. Autor scenarija bio je Vojin Đorđević.
Ideja je bila da se junaci u predratno vreme i kod nas objavljivanih storija o Tri ugursuza ( „Les Pieds nickelés“) ubaci u okupirani Beograd. Trojica simpatičnih spadala prikazani kako se snalaze da prežive u okupiranoj Srbiji gde crna berza cveta, usput ismevajući i sabotirajući okupatorsku vlast kako znaju i umeju. Tri ugursuza: Nosonja, Ćoronja i Bradonja – daleko od idealizovane slike soc. supermena.
Šestog dana decembra ‘45. na osnovu Člana 10. Zakona o štampi doneta je sudska odluka o zabrani rasturanja stripa, zbog „teške povrede morala i podsticanja na kriminal“. Rešenje Sudskog veća beogradskog Okružnog suda doneo je sudija Jakša Radović uz pomoć dva „prisuditelja“ domaćice Sofije Pavlović i zidara Desimira Rašića.
Tužiocu je zasmetalo da su „fašisti predstavljeni kao vrlo naivni i glupi ljudi“, a „glavne ličnosti prave razne ujdurme i izigravaju glupe Nemce i varaju naivne gestapovce”. „Mirko i Slavko“ su tu privilegiju izdašno koristili.
A onda su “Trojica ugursuza” naleteli na ideološke pesnice “Borbe“ I “Mladosti”. Jovan Popović tekstom „Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu“ prorešetao je strip rafalnom paljbom: „u odvratnim crtežima prikazane su tri nakaze“… „lažno“… „klevetnički“… „zaglupljujuća droga u književnom obliku počela je da džiklja u našoj novostvorenoj državi kao korov u bašti narodne kulture”… Stripovana ‘literatura’ pokazala se i u našoj novoj narodnoj državi kao vrlo uporan korov, koji se ponovo pomalja i pošto je iščupan, a njegovi plantažeri pokazali su se vrlo drski crnoberzijanci“, piše Popović.
Zoran Mišić u časopisu „Mladost“, ukazuje na „lukavo i perverzno pero crtača“… „izdašno razgolićene junakinje“… „pomamnim pokretima se otimaju“… „ističe se pornografija i proizvodi čulni efekat“.
Svemu prethodi novembarski signal ‘45 kada je „Omladina“ bez objašnjenja prestala da objavljuje Kušanićev i Ćopićev strip o doživljajima pionira Ćire i Mire. „NIN“ 16. septembra 1951. donosi tekst mladog Dušana Savkovića „Strip i petparačka literatura opasnost za našu omladinu“. Osvrnuvši se na jedno savetovanje beogradskih pedagoga i prosvetnih radnika o uticaju strip-literature na omladinu, autor navodi da su svi pedagozi bili „jednodušni u svojoj oceni da bi, bez dalje diskusije, strip trebalo zabraniti“. „Revolt beogradskih pedagoga – profesora, učitelja i prosvetnih radnika – sasvim je opravdan“ zaključuje Savković.
U zabrani objavljivanja stripova na jugoslovenskim prostorima nema diskontinuiteta između “trule” i “nove” Jugoslavije, monarhista ili komunista.
Strip “Miki i njegov dvojnik” trebalo je da se objavljuje u “Politci” do februara 1938. Ali, decembra ‘37. Miki Maus je nestao. Državnom cenzoru radnja stripa mnogo je ličila na dešavanja na ovdašnjem dvoru. Miki i njegov dvojnik ( izvorni naslov Mickey Mouse as his Royal Highness) su, zapravo, bili slika I prilika princa Pavla Karađorđevića i maloletnog prestolonaslednika Petra. Tu i nastaje problem sa Mikijem Mausom….
“Njujork Tajms” prenosi “Jugoslovenski cenzori zabranili Miki Mausa”. Nedugo nakon ovog članka, beogradska policija je posetila Hjuberta Harisona, dopisnika “Njujork Tajmsa” i “Rojtersa”, i obavestila ga da će mu dozvola boravka biti poništena. Harison je 8. decembra napustio Jugoslaviju.
Kada je čuo šta se dešava Volt Dizni je “Politici” poslao ironično pismo izvinjenja u kojem navodi kako mu je žao što je njegov strip napravio neprilike tom listu.
Milka Minić bila je učesnica NOR-a i društveno politička radnica u SFRJ I Srbiji, diplomirala je fiziku na Beogradskom univerzitetu. Do početka rata radila je kao profesor. Na Vikipediji se navodi da je Milka Minić, imala braću: Dragišu i Milana, Dragiša Janković bio je štamparski radnik. Nemci su ga kao saradnika NOR-a streljali u dvorištu „Pivare” u Čačku 18. septembra 1941. dok su mlađeg Milkinog brata Milana Batu Jankovića, četnici zaklali iste godine u noći između 24. i 25. novembra kod Ivanjice.
Da li je Milka Minić imala još jednog brata koga su partizani streljali 1945. ? Po Vikipediji nije ali po mnogim izvorima jeste. Dragan Janković (1911-1945) bio je novinar. Studirao je pravo u Beogradu, kao njegov zet Miloš Minić. Radio je u readakciji “Samouprave”, izvesno vreme i u Ministarstvu prosvete. Bio je ugledni član Srpske radikalne stranke i njen generalni sekretar. Za vreme rata uređivao je strip “Miki Maus”.
Dragomir Stojadinović, brat Milana Stojadinovića, ratni direktor „Novog vremena“, osuđen je avgusta 1946. na smrt, da bi zatim bio pomilovan na 15 godina robije. U dugom razgovoru sa Borislavom Pekićem (“Vreme i novo vreme” – Službeni gasnik ) preneo je sledeće:
“Tada u Đušinu ulicu, kako mi je na robiji pričao Zdravko Stupar, u tu grupnu sobu, dođe Milka Minić sa svojim mužem i onda je Dušan Janković, koji je ležao pored mene rekao: ”Pogledaj, ovo mi je sestra”. Ko ti je sestra? Milka Minić – kaže. A to mi je zet (Miloš Minić). Kako to da ti ležiš ovde a oni na vlasti?
Tako, na dve strane – odgovorio je. Ja sam nju spasavao. Ona je bila u partizanima, a ‘42. uhvate je naše vlasti, srpska straža, ko li tek. Ona je bila zatvorena u Čačku. E sada u tu skupnu sobu upadaju njih dvoje i kada su ga videli, okrenuše leđa, brzo su se izgubili, a nisu ni reči progovorili“ – preneo Pekiću to sećanje Dragomir Stojadinović.
Dragan Janković, prema svedočenju Julijane Popović, supruge beogradskog advokata Stevana Popovića, streljan je kada i njen muž u noći između 3. i 4. januara 1945. godine.
Bonus video: Volt Dizni
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
