U užičkom kraju nije bilo dovoljno vozača kamiona. Neko je morao da vozi kamione. Setio se neko Nemaca. Oni sve znaju - rekoše. I zaista među zarobljenim Nemcima pronađeno je pedesetoro koji su umeli da upravljaju kamionom.
U izlogu Geteovog instituta u Knez Mihailovoj ulici nalazila se maketa stare zlatiborske kuće s potpisom Rudolf Švarc. Reklo bi se uobičajeno užičko prezime. Na izložbi pored pejzaža, portreti narodnih heroja Milinka Kušića, Petra Lekovića, Dušana Jerkovića. Autor isti: R. Schwarz.
Isto ime i prezime kao i njegova dela popunjavaju brojne stranice enciklopedija, leksikona, monografija. Nemački arhitekta poznat po izvedenim projektima crkava, ostavio je i neizbrisv trag u izgradnji ratom razrušenog Kelna, grada u kome je jedna od arhitektonskih kota i Muzej primenjenih umetnosti koji je projektovao. Švarc je od 1953. do 1961. predavao na Akademiji umetnosti u Diseldorfu. Tada otvara i polemički front prema Valteru Gropijusu kao i pitanje druge modernosti, pored geometrijskog i ekonomskog „bauhaus stila“.
Rudolf nije „Naš Švarc“
Dela nemačkog a “našeg” Rudolfa Švarca dugo godina čuvana su u Narodnom muzeju u Užicu. Novak Živković upravnik Muzeja ustanka 1941. angažovao je Švarca i još šestoricu njegovih zemljaka. Bili su kao i desetine hiljada Nemaca ratni zarobljenici. Srbi i Nemci, s jedne i druge strane, zatim jedni pored drugih u toj mozaičkoj slici ratnih i poratnih dana.
U podacima koju su pratili izložbu u Užicu i Beogradu kao da je nešto što je nedostajalo: kako se Švarc zatekao u Užicu, kada je pušten, da li je imao kontakt sa ovdašnjom sredinom, kolegama pre nego je preminuo (1961.). Odgovore i na ta pitanja potražio sam od Marije Lang, Švarcove supruge, arhitekte takođe.
S Rudolfom se upoznala posle rata, kada posle studija 1949. stiže u Keln. Istina je da do kraja 1946. Rudolf nije bio u Nemačkoj. Bio je ratni zarobljenik. Ali ne u Užicu već u jednom drugom francuskom gradu. I eto, Rudolf nije “naš Švarc” iako su bili u isto vreme u zarobljeništvu ali u dve države.
Svih 11 ulja na platnu signirano je sa „R.Schwarz”. Užičkom Švarcu za početak nedostajala su dva slova da bi bio Rudolf. Zvao se Rudo. Kao vojnik Vermahta bio je u Nemačkoj, Poljskoj i na Kritu. Imao je diplomu Više poljoprivredne škole, radio na Institutu, završio kurs crtanja i fotografije. Bio je i polaznik Umetničke škole u Minhenu. Njegovih 18 ulja na platnu nalaze se u arhivu kritskog muzeja. Posle rada u užičkom muzeju Švarc je imao manje vremena za slikanje. Celu 1947. proveo je u rudniku kamenog uglja Jarando, u Baljevcu kod Raške, da bi se 1948. vratio se u Nemačku, gde se posvetio likovnoj umetnosti. Umro je 1983. godine.
Ranih šezdesetih godina, direktor jednog hotela na Jadranu dobio je pismo nemačkog državljanina s molbom da leto provede u hotelu da bi zauzvrat svakodnevno vodio računa o velikoj bašti i parku hotela. Objasnio je da se nalazio u radnom bataljonu nemačkih zarobljenika koji su 1947. i 1948. podigli jedan od najvećih hotela na Jadranu. Želja mu je ispunjena. Nekoliko sezona održavao je baštu i park hotela.
Profesor Vujica Jevđević, jedan od vrhunskih, svetskih stručnjaka za hidrologiju, radio je na strateškim rešenjima svih većih hidroenergetskih vodoprivrednih projekata u Jugoslaviji: HE “Jablanica”, HE “Jajce 2”, HE “Mavrovo”, HE „Rama“. Na Vlasini je sa mnom radio jedan nemački zarobljenik. Bio je vrhunski inženjer – pričao mi je profesor Jevđević. Kada sam se spremao da idem na stručni skup u Prag pitao sam ga šta da mu kupim. Akvarel boje – rekao je. U slobodno vremo radio je predivne akvarele Vlasine.
Jedan put od Kaluđerskih bara, gde je hotel “Omorika” do Mitrovca meštani i dan-danas zovu “italijanski put”. Izgradili su ga italijanski zarobljenici. U posleratnih pet godina širom Jugoslavije nalazilo se više desetina logora u kojima se nalazilo i do 5.000 zarobljenika. Raspoređeni su po brojnim gradilištima radeći od rudnika, industrijskih pogona do muzeja i pozorišta.
Za ovdašnje istoričare ratni zarobljenici dovoljno su neatraktivna tema te se njihova procena o broju kreću mahom u relacijama “od – do” kao i “više od “ ili “manje od” što govori o (ne)pouzdanosti podataka. Zato i znamo da ih je bilo “manje od 100.000” ili “od 60.000 do 80.000”. Doduše u jednom dokumentu naišao sam na podatak da je u Jugoslaviji od 221.000 ratnih zarobljenika 85.000 bilo nemačkih.
Moje prve batine
U Krčagovu je jednog junskog jutra `45. osvanulo nekoliko stotina parkiranih kamiona. U užičkom kraju nije bilo dovoljno vozača kamiona. Kurs je trajao tri meseca. Neko je morao da vozi kamione. Setio se neko Nemaca. Oni sve znaju – rekoše. I zaista među zarobljenim Nemcima, koje sam tada prvi put video, pronađeno je pedesetoro koji su umeli da upravljaju kamionom – pričao mi je poznati beogradski internista Andrija Đuričić.
Zbog njih, nemačkih zarobljenika dobio je i prve batine.
– Na nogama, mnogi od njih, imali su samo čarape. Bili su i žedni i gladni. Onda su deca koja su se tu našla među njima i ja doneli vodu, neko sir neko hleb. Šta se imalo doneli smo im. Odjednom sam osetio jak udarac. Zazvonile su mi uši. Okrenuo sam se i video ljutito lice: Hraniš ih, a oni me isterali iz Maribora.
U Užicu je bio veliki broj slovenačkih izbeglica. Ovaj koji mi je udario zaušku radio je u banci u Užicu. Slovenka je predavala fizičko vaspitanje, gospođa Marija. Njen muž Zlatko crtanje. Fiziku je predavao Bezjak, Franc Bezjak a Slavko Kalčič iz Maribora bio je profesor nemačkog. Oženio se posle Užičankom- sećao se tih dana doktor Đuričić.
Jednog dana radio se pokvario. Rekoše nam da jedan Nemac u gradu popravlja radio aparate. Mogao je, kao vozači, da se slobodno kreće. Došao je do nas da ga opravi. To je već bila ‘49. Otac je dobro znao nemački. Pomenuo mu je Istočnu Nemačku. Nije se oduševio. Naravno poslužili smo ga rakijom. Onda nije bilo kafe. Popravio je radio. Platili smo. Zigrfird se zvao. Ne znam odakle je.
U Užicu mi smo ga zvali Aco, a Alfred se zvao. Nemac. Oženio se Užičankom. Pa je ostao. Pridružio se kasnije Narodnom frontu. Pričao je o novim komšijama doktor Đuričić. Znam da je i u Prokuplju jedan Nemac ostao da živi.
Slava našim graditeljima
U izvornom radu dr Saše Ilića („Vrednovanje rada i životnih uslova nemačkih ratnih zarobljenika“) nalazim da su neki od njih za inovacije, izume bili nagrađivani. Poput Augusta Keslera iz 117. bataljona u Virovitici, koji je za aparat za električno graviranje dobio novčanu naknadu. Isto i Valter Hofman iz logora u Bjelovaru koji je konstruisao spravu za premeštanje lakog nameštaja.
Mnogi od zarobljenika potpisivali su godišnje ugovore o radu. Uočivši neažurnost odgovornih u preduzećima prilikom isplata redovnih novčanih naknada savezna vlada je naložila da pred repatrijaciju zarobljenika preduzeća uplate ne samo obaveze prema Fondu, Poreskoj upravi i zarobljeničkom logoru već i prema zarobljenicima naredivši da se sve isplate obave najkasnije do 27. oktobra 1948. godine.
Nemačke jedinice su prilikom povlačenja rušile mostove, putnu i železničku infrastrukturu. Samo u Užicu srušili su pet mostova. Prilikom radova na postavljanju nove konstrukcije u Đetinju je pao jedan Nemac i slomio nogu. U Čačku prilikom obnavljanja srušenih mostova preko Morave nije bilo povređenih iako su nemački zarobljenici u rekordnom roku morali da podignu železnu konstrukciju zbog zakazane narodne svečanosti. I Nemci k’o Nemci postavili most „pre roka“.
Na svečanosti pred uparađenim Čačanima red govora-red aplauza. Po protokolu na kraju i reč omladine. Govor završava usklikom „Slava našim graditeljima“. Okupljeni narod uzvraća „Slava im“. Milić Bugarčić, tada sekretar Okružnog komiteta KP munuo je pomoćnika laktom u stomak uz pitanje: „Koj’ ti je ovaj?“ Zbunjeni pogled upitanog presekao je nalog: „Smesta da ga dovedeš u kancelariju“.
Iako zbunjen, omladinac je dobro znao da je nešto zabrljao, ali nije znao šta. Brzo je pristupio kod druga Bugarčića. Milić, sa Nikolom Bugarčićem pored prezimena delio je samo još dve nezabranjene ljubavi: jednu prema FK Crvena zvezda, drugu prema policiji. Bio je kasnije i ambasador Jugoslavije u Libanu. Znaš li ti šta si na mostu lupetao? Ne znam – oteleo se omladincu. Slava našim graditeljima kažeš. Pa pi*ka ti materina Nemci su ga podigili a ti Slava im. Marš napolje magarčino jedna… Na svim narednim slavama i preslavama radnih pobeda u Čačku graditelje više niko nije slavio. Kako domaće, tako ni strane.
Bonus video: Ovo su priče koje niste našli u istorijskim udžbenicima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar