1
Kad govorimo o ratovima, ne smemo biti ograničeni samo na jedan kontinent, na jednu geografsku odrednicu, već svi to treba da shvatimo kao globalnu stvar, ozbiljan problem i pretnju. Kad ljudi pate, to je veoma uznemirujuće, kaže za Nova.rs scenarista i reditelj Čarli Kaufman.
Ako postoji jedna stvar koja nam je svima na planeti „omča oko vrata“, onda to ne bi bili ni ratovi, ni klimatske promene, ni „više sile“, već veštačka inteligencija. Zebnja je mala reč za tekstonske promene koje veštačka inteligencija unosi u svet umetnosti, prevashodno filma, ako je verovati kultnom američkom scenaristi i reditelju Čarliju Kaufmanu. Gotovo je s čovekom, ljudskom imaginacijom, onim što samo mi, kao najkreativnija bića, možemo da iznedrimo.
Moramo se stoga suprotstaviti upotrebi veštačke inteligencije u kulturi. I zato Čarli Kaufman, tokom boravka na nedavno završenom 29. Sarajevo film festivalu, maltene „nije skidao“ majicu s natpisom „Štrajk“ kao znak podrške pobuni svojih kolega scenarista koja traje više od tri meseca u Americi. Bilo je tako i kad smo se sreli u Bečkoj kafani sarajevskog hotela „Evropa“…
I ako neko ima pravo na tako odsečan stav, onda je to svakako Čarli Kaufman. Jer, prebogata je karijera iza američkog scenariste i reditelja. Sve je počelo još devedesetih kada je pisao scenario za čuveni sitkom „Get a Life“. Kad je potpisao scenario za film „Biti Džon Malkovič“ 1999. godine stigla je i prva u nizu nagrada – „Independent Spirit“ za najbolji debi scenario. Pamte se Kaufmanovi scenariji za filmove „Ispovesti opasnog uma“, „Adaptaciju“ ili „Večni sjaj besprekornog uma“, za koji je i konačno ovenčan Oskarom.
I sam se otisnuo u rediteljske vode, potpisavši ostvarenja „Synecdoche, New York“, „I’m Thinking of Ending Things“ ili „Anomalisa“, koji je postao prvi animirani film ovenčan Velikom nagradom žirija u Veneciji. Tek pre tri godine, usred korone, skupio je hrabrost i objavio prvi roman „Antkind“, a kako nam je otkrio u ekskluzivnom razgovoru u Sarajevu, piše i novi.
A u Sarajevu je boravio drugi put u životu, ovoga puta kako bi primio nagradu za doprinos filmu Počasno Srce Sarajeva. Iako iza sebe ima toliko priznanja, među kojima je i Oskar, ona koju je dobio tokom 29. filmske smotre posebna je, objašnjava scenarista i reditelj za Nova.rs:
– Specifična je zbog istorijata ovog festivala, koji je po meni divan, prelep, i tako inspirativan jer se fokusira na umetnost. A ne, kao većina festivala, na komercijalnost, crveni tepih, glamur. I zato mi zaista znači mnogo. Druge nagrade, moram da priznam, malo manje. Uvek je lepo kad te pozovu negde, kada ti odaju počast, ili daju priznanje, ali ima nečeg što je tako dirljivo, tako dotiče, istinski je duboko kad te neko ovako, kao mene u Sarajevu, ugosti.
Najveći regionalni filmski festival, ne samo što promoviše umetnost, već je iznikao iz želje ljudi u Sarajevu da se trgnu iz ratnog očaja, i onda sve kako priznaje Kaufman, dodatno dobija na težini:
– Da, rođen je iz potrebe ljudi, u vrlo teškoj situaciji, da pronađu neki mir. Težili su zajedništvu u groznim trenucima, i okupili su se oko ljubavi spram umetnosti. I ja to, iz sve snage, podržavam.
Posle rata u Bosni, na kojeg su ga svi, kako nam kaže, podsećali tokom boravka u Sarajevu, pominje i da je još jedan u toku, onaj u Ukrajini. Kako kao Amerikanac gleda na nemirno tle Evrope?
– Mislim da ratova ima svuda, ne samo u Evropi. To je strašno, užasno, ljudi toliko pate, toliko gube. Mislim da, kad govorimo o ratu, ne smemo biti ograničeni samo na jedan kontinent, na jednu geografsku odrednicu, već svi to treba da shvatimo kao globalnu stvar, kao ozbiljan problem, pretnju. Kad ljudi pate, to je veoma uznemirujuće.
Kao dete Čarli Kaufman sanjao je da postane doktor, vatrogasac ili glumac. Od svih tih snova ispunio je samo jedan, i to delimično. Naime, kratkog daha bila je njegova glumačka karijera.
– Da, kao klinac sam nešto glumatao (smeh). Ali, nikada nisam bio vatrogasac ili doktor. U stvari, pokušao sam da se prijavim na oglas i dobijem posao u Njujorškoj vatrogasnoj brigadi. Interesantno je da su me odbili zbog moje visine. Bio sam, kako su mi obrazložili, isuviše nizak da bih bio vatrogasac. I razumem to… Ali, bilo je to davno, u vreme kad nikako nisam mogao da započnem scenarističku karijeru, i tapkao sam u mestu kad je film u pitanju. I razmišljao sam tad da je interesantno što, ne samo da su imali pravilo oko visine, već još nekima nije bilo dozvoljeno da se bave tim poslom – a to su žene. Danas, znate, ima žena vatrogasaca. Takođe, promenila se regulacija koja se tiče visine kad su vatrogasci u pitanju. Pa, i morala je biti. Možda bih sad mogao da budem vatrogasac. Ali, prekasno je (opet smeh).
Upitan da li, kad s šezdesetak godina dobija nagrade za doprinos filmu kao što je to bilo u Sarajevu, to znači da je došao trenutak da se gleda unazad, i podvlači crta šta je sve uradio za života i karijere, odgovara:
– Ne mislim o nagradama na taj način. Mislim da su one veoma komplikovana stvar, jer su mnogo puta neka vrsta „transakcije“. Često ih promoviše onaj koji ti, na bilo koji način, daje posao, zapošljava te. Kad su u pitanju Oskari, nema ničeg iskrenog vezano za tu nagradu. To je politička borba, marketinška bitka. Vrlo često je to slučaj. Zabavno je kad pomisliš – „Vau, dobio sam Oskara!“ I to je kul, ali nije nešto čemu treba stremiti, nije toliko presudno, značajno za tvoj život. Ali, da često razmišljam o svom delu, o onome što sam do sada uradio, bilo da je to nastalo iz želje da izrazim nešto ili gledam unazad. Ali, nije to vezano za nagrade, već za moju ličnost i konstantno preispitivanje šta su mi namere, percepcije, a šta vrednosti…
Sve vreme dok je boravio u Sarajevu, ako ne računamo ceremoniju dodele Počasnog srca Sarajeva, kada je obukao svečano odelo, nosio je majice s natpisima „Udruženje scenarista – Štrajk“. Na pitanje koliko je važna ta bitka, ne samo za pisce, već i glumce i ostale umetnike u svetu kinematografije, odgovara:
– Kinematografija je veoma važna za ekonomiju generalno, a u Los Anđelesu pogotovo. Nisu ovde samo u fokusu scenaristi ili glumci, već i drugi radnici koji rade na filmovima, a sad su bez posla. To mora biti regulisano. Jer, ljudima je teško, jedva preživljavaju, gube maltene svoj krov nad glavom. Mislim da je veoma važno rešiti ovaj problem. Ljudi imaju pravo da štrajkuju. Uostalom, razvoj sindikata, udruženja svih vrsta važan su deo istorije industrije u mojoj zemlji. Znam da su godinama unazad sindikati omalovažavani i da imaju mnogo manje moći nego ranije, ali ne sme se zaboraviti da se bilo kakav progres, koji su ostvarili radnici u mojoj zemlji, desio zahvaljujući sindikatima.
I dok bismo mi, na ovom tlu možda mogli da razumemo štrajk scenarista, mnogima je teško da poveruju da su se američki glumci odlučili da štrajkuju, pričamo Čarliju Kaufmanu. Uvreženo je mišljenje, bar kod nas, da holivudski glumci imaju i previše…
– Da, znam, komplikovana je to stvar. Ogroman je raskorak između toga koliko ljudi zarađuju u glumačkom svetu. I u svetu dramskih pisaca je slično. Znate, štrajk scenarista nije za mene, već za ljude koji ne zarađuju dovoljno da sebe izdržavaju – a to je većina glumaca i scenarista koji ne mogu sebi da priušte ni zdravstveno osiguranje. A takvo mišljenje, koje pominjete, preovlađuje zato što ljudi ne znaju da je 90 odsto glumaca i scenarista u Americi siromašno. Moraju da postoje neke zaštitne mere za sve te ljude. A sve komplikuje činjenica da imate jednog Breda Pita ili velike zvezde poput njega. I kad vidite američke glumce, prvo na šta ćete pomisliti su Pit i slični. A nije tako. Kad sam se nedavno u Njujorku pridružio protestima, bio sam na ulici s članovima Udruženja glumaca SAG. I nisam prepoznao nijednog glumca na tom protestu. To su sve glumci koje nikad u životu nisam video. Nisu poznati, niti slavni i samo žele da rade i zarade. E, bilo bi dobro da ljudi pokušaju to da shvate – poručuje na kraju Čarli Kaufman.
Bonus video: Kaufman u Sarajevu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
