Za Krležu danas imaju vremena samo penzioneri i studenti književnosti: 130 godina od rođenja velikog pisca

Miroslav Krleža, rođen je 7. jula 1893. godine u Zagrebu, u građanskoj porodici nižeg socijalnog statusa. Krajem dvadesetih godina prošlog veka, postao je dominantna osoba u književnom životu bivše Jugoslavije. Ostavio je obimni književni opus iza sebe: pedeset zbirki pesama, pripovetki, drama, romana, eseja, političkih publicistika, polemika, putopisnih dnevnika i memoara. Najpoznatija dela su mu „Povratak Filipa Latinovića“, „Gospoda Glembajevi“, „Zastave“, „Balada Petrice Kerempuha“, „Hrvatski bog Mars“, „Na rubu pameti“ i mnoga druga.I ako je bio književna gromada na ovim prostorima, utisak je da se sve manje čita zbog svojih teških rečenica i naglašenog intelektualizma. U vreme diktature spektakla i procvata lake literature, sve je manje onih koji imaju strpljenja za Krležine opservacije.

Zagrebački novinar i publicista, Boris Rašeta, kaže za Nova.rs da je Krležina literatura previše teška za današnjeg čitaoca, koji sada na raspolaganju ima televizore, mobilne telefone, kompjutere, laptopove, društvene mreže i druge uređaje koji oduzimaju vreme od čitanja.– Da biste danas pročitali „Zastave“ potrebno vam je mesec ili dva slobodnog vremena kojeg malo ko ima. Ko ima vremena za „Jadnike“ ili „Rat i mir“? Samo studenti književnosti i penzioneri. Moderni čitalac danas traži kraću knjigu i jednostavnije tekstove. Za čitanje Krleže potreban je rečnik stranih reči, puno dobre volje i istinske potrebe za razumevanjem, a toga kod današnjeg čitaoca ima jako malo.

Krleža je slabo čitan, kaže Rašeta, kako u Hrvatskoj, tako i u ostalim zemljama bivše Jugoslavije, ali "postoji i jedan paradoks kada je on u pitanju".– Krleža je od velike trojke jugoslovenskih pisaca – on, Andrić, Crnjanski – danas možda i najprisutniji u javnosti ovih zemalja i to pre svega preko njegovih drama. U Zagrebu su nedavno dva njegova komada istovremeno izvedena u HNK. „Glembajevi“ se svako malo postavljaju na pozornice, od Beograda preko Podgorice do Zagreba i Rijeke, pa je u jednom izvođenju nastupila čak i Severina. I drugi Krležini komadi izvode se na pozornicama od Briona do Ljubljane, od Horgoša do Dragaša – zaključuje Rašeta.U svojoj knjizi „Priče o piscima“ književnik Mihajlo Pantić pominje i Miroslava Krležu. Autor „Glembajeva“ je u Pantićevoj vizuri jedan od onih velikih pisaca koje niko ne čita:„Preobimni su, preduboki, suviše gusti i spori za ovaj današnji svet, suprotan od svih tih atributa.“U intervju za Nova.rs Pantić je dodatno pojasnio poziciju Krleže i pisaca koji su kvalitetom i obimom slični njemu.

- Za čitanje velikih pisaca potrebno je znanje, i to ozbiljno znanje, kako biste optimalizovali smisao onoga što je napisano. Dela velikih pisaca su neiscrpljiva, zato ih čitamo stalno, uvek drugim očima, uvek otkrivajući neko značenje koje nikada nije na površini, koje je zatajeno, podrazumevano. Nemam ništa protiv čitanja iz dokolice ili zarad zadovoljstva, naprotiv, ali veliki pisci nisu pisali, niti pišu svoje knjige da bi nas zabavili, nego da bi nam ukazali na to kakav je svet, u kakvoj smo se dolini plača obreli. Moja generacija je jedna od poslednjih koja je gutala Krležine knjige, delom i zbog toga što nam je obrazovanjem nametnut mit o njegovoj veličini, ali, pre će biti, zbog dubine njegove misli i snage imaginacije koja je neporeciva.Krleža i SrbiNe samo da je pisac „Glembajevih“ bio važan u Zagrebu, on je i te kako bio bitan i u Beogradu. Njegovi odnosi sa Srbima i Beogradom su dugotrajni, kontroverzni, privatni, službeni, poslovni i pre svega višeslojni. Pisac i novinar Radovan Popović je 1997. godine napisao knjigu „Krleža i Srbi“ (Službeni glasnik) koja hronološki prati velikog pisca kroz njegove odnose sa Srbijom i Srbima. Knjiga sadrži puno zanimljivih anegdota iz odnosa Krleže sa srpskim piscima i javnim ličnostima, od kojih vam prenosimo jednu sa Milošem Crnjanskim.

Krleža je Enesu Čengiću (svom biografu), piše u knjizi Radovan Popović, u decembru 1977. pričao o svom poslednjem susretu sa Milošem Crnjanskim:"Posljednji smo se put vidjeli u decembru 1925. u hotelu ’Moskva’ u Beogradu. Sjedio sam jednog prijepodneva, poslije povratka iz Rusije, i pio kavu. Mojem je stolu prišao Crnjanski.– Kako ono pišeš o Moskvi? - pita me.– Zašto?– Praviš mi propagandu. Pišeš o Kremlju kao o komunističkom leglu!– A kako bi ti htio da pišem?– Nipošto ne onako. Reci, koliko su ti platili?!Sav sam se nakostriješio.– Gubi se od moga stola! Da te ne vidim! - dreknuo sam.Ustao je, problijedio, brada mu je zadrhtala, pošao i onda se okrenuo prema meni.– Stara svinjo! - rekao mi je francuski.Tako smo se rastali…“Bonus video: Saičić i Vladušić - Nobela dobijaju oni koji postavljaju trendove, ne oni koji ih prate

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=saiiivladuinobeladobijajuonikojipostavljajutrendoveneonikojiihprate-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2521748"]