Ono što nikad nisu saznali je da je Šaljapin u Beogradu imao i jednu prijateljicu, groficu sa stanom u Kolarčevoj ulici. Kad padne mrak, velikan opere bi dolazio u našu ulicu, ali je nailazio na zaključanu kapiju. Tako je postao drug s mojim ocem, pričao mi je Vlasta Velisavljević.
Bilo je leto 2016. godine. Vlasta je insistirao da se nađemo u tri posle podne, uprkos svoj sparini, “jer njemu vrućina ne smeta kad je blizu pozorišta”. Jednom mi je pomenuo da je imao čast da sluša čuvenog ruskog operskog pevača Fjodora Ivanoviča Šaljapina koji je gostovao u Beogradu još u vreme Kraljevine, a tog dana sam čula celo njegovo sećanje.
„Kad nije radio na građevini, moj otac Milan je bio nastojnik. Vodio je računa o zgradama, o čistoći ulaza i stepeništa i u slučaju da se negde nešto pokvari. Uveče su se kapije zaključavale u 21 čas, i samo nastojnik je imao ključ. Milanov posao nam omogućavao da uvek imamo stan za džabe“, počeo je priču Vlasta.
„Tako smo u nekom trenutku počeli da stanujemo u Kolarčevoj ulici broj 3, u jednoj zgradi. Bilo je ukupno tri takve zgrade, a moj Milan je dobio posao kao nastonik za sve tri.
Na drugom spratu naše zgrade je bila smeštena trgovačka menza. Tu su dolazili da jedu razni trgovački pomoćnici u uštirkanim košuljama i slični boljedržeći građani, koji su nešto postigli. Ponekad se iz menze čuo džez. Dva ili tri puta mesečno, priređivane su zabave koje sam krišom slušao. Pevač je pevao uz veliku trubu, kao na vašarima, a nazivi pesama su bili čudni. Tada sam naučio da postoje saksofon, truba i ovaj što udara.
Otac i ja tu nismo mogli da ulazimo, jer je to bilo mesto za imućnije društvo, ali se tata ipak snašao. U prizemlju treće zgrade se otvorila menza s mađarskom kuhinjom. Tu su dolazili kalfe, majstori i trgovački pomoćnici. U 21 se sve zaključavalo, mada to nije uvek tako bilo u praksi. Onima koji bi ostajali u menzi posle toga, moj Milan je morao da otključa kapiju, a mi smo kao zahvalnost za to dobijali hranu. Na kraju svakog dana, trčao sam do mađarske menze s velikim praznim loncem, koji bi mi njihov kuvar vratio napunjenog da ga posle teglim do našeg stana. I tako smo se hranili.
Zgrada u Kolarčevoj 3 bila je u epicentru večitih dešavanja. Bila je 1935. godina kad je veliki Fedor Šaljapin došao u Beograd da bi u Narodnom pozorištu pevao Don Kihota. U našem gradu je proveo pet dana i bio je smešten u hotelu “Srpski kralj”. Beograd je brujio danima o boravku i nastupu najveće ruske operske zvezde! Novinari su prepričavali svaki korak i svaku mudru dosetku koju bi Šaljapin u fijakeru prozborio.
Ono što nikad nisu saznali je da je Šaljapin u Beogradu imao i jednu prijateljicu, groficu sa stanom u Kolarčevoj ulici. Kad padne mrak, velikan opere bi dolazio u našu ulicu, ali je nailazio na zaključanu kapiju. Tako je postao drug s mojim ocem. Moj Milan je uvek imao razumevanja za neodložne obaveze posle 21 čas. U znak zahvalnosti, Šaljapin je ocu poklonio dve karte za ‘Don Kihota‘. Nismo bili preterani poznavaoci opere, ali nam je bilo jasno da je to velika stvar. Gledali smo one karte… Pisalo je da su naša mesta u prvom redu, u loži koja je bila odmah pored kraljevske lože.
Otac nije hteo da ide, jer je morao da radi, tako da je meni kao pratilja zapala komšinica, gospođa Blagojević, majka mog druga Save.
‘Ne možeš u operu u toj odrpanoj odeći, pred kraljeviće!‘, uzbuđena je bila gospođa Bogojević. ‘Ja ću da te uredim!‘, rekla je. ‘Dobro‘, slegao sam ramenima svestan da se oko toga i neću pitati previše.
Na veliki dan bio sam opeglan i cakum-pakum sređen. Nosio sam čiste bele kratke pantalone i lepu novu mornarsku majicu. Gospođa Bogojević je obukla najlepšu cicanu haljinu koju je imala i uredila frizuru u punđu. Haljina je bila u cvetnom dezenu. Nakon što me je pred polazak još jednom detaljno ‘ispregledala‘, uhvatila me je za ruku i ponosno koračala ka Narodnom pozorištu. ‘Ispravi se… Tako‘, govorila je s vremena na vreme dok smo se približavali epicentru.
‘Gospoda ovako moraju da idu svaki dan…’, mislio sam u sebi.
Kako se neke stvari ne menjaju ni zbog velikih zvezda, i tog dana na uglu kod Narodnog pozorišta stajao je ulični prodavac sa čantrom novina oko vrata. Na zidiću iza njega bile su okačene novine, a on je bez presedana reklamirao svoju robu. Vikao je svoje standardno: “Politika”, “Vreme”, “List Krste Cicvarića…” I tako u krug. Stajao uredno na svom ćošku, mada ga je bilo skoro nemoguće čuti od graje ispred pozorišta. Mnogo sveta se okupilo zbog Šaljapina. Mi smo se probili kroz tu gužvu, popeli se do svojih mesta i smestili se nekako. Scena je bila blizu, kao na dlanu. Izgledala je veličanstveno i izazivala neko strahopoštovanje. Bio sam kao hipnotisan.
Tek posle par trenutaka osvrnuo sam se oko sebe. Bili smo okruženi uglađenom gospodom. Muškarci su nosili crne frakove s leptir-mašnama, a dame su na glavama imale dijademe optočene dragim kamenjem. Gledali su nas ispod oka.
‘Koja budala ovima dade kartu?‘, čuo sam da su šuškali iza nas. Nisu baš bili impresionirani našim stilom.
Malo me je bilo sramota tih kratkih pantalona.”, priznao je Vlasta uz osmeh “To je bila ideja gospođe Blagojević“.
Vlasta Velisavljević je tada bio devetogodišnji dečak i nije znao da će u godinama koje dolaze pratiti menjanje istorijskih epoha baš na tom ćošku kod Narodnog pozorišta. Već u zimu 1941. godine, isti prodavac novina, jednako svečanim i dubokim glasom, počeo je da uzvikuje imena drugačijih novina: Obnova, Cajtung, Signal… U godinama koje su usledile, centrom Beograda su odzvanjali isključivo naslovi listova namenjenih nemačkoj vojsci i njihovim saradnicima.
Sutra: Dan kad su Nemci umarširali u Beograd – Kako su jedan dečak i njegov tata spasili ratnog zarobljenika
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare