Goli Otok mi se desio slučajno, rekao mi je jednom glumac Vlasta Velisavljević koji je preminuo danas u 95. godini.
On i ja smo počeli da „blejimo po kafićima“, kako je govorio, pre desetak godina. Vrlo brzo su mi svi iz njegovog okruženja objasnili da je za Vlastu dan bez zafrkancije u pozorištu apsolutno protraćen dan.
Osim glumačkog staža od 80 godina na daskama, imao je i zavidan staž u zatvorskim kombinezonima. Kolege iz pozorišta su ga često zafrkavale da je „talentovan da padne u aps“.
Generalno je izbegavao da se priseća ružnih događaja. Ipak, uvek mi je delovalo da je tajna njegove dugovečnosti ležala baš u načinu na koji je posmatrao i doživljavao najteže trenutke svog života. Na pitanje kako je preživeo sve godine u logoru, rekao bi da je uvek tražio dobro u ljudima i gledao u to:
„Jednom je jedan čuvar na Golom otoku na dva metra od mene zapalio cigaretu, povukao svega dva dima, i bacio je tu do mene. Nije je ugasio, namerno je bacio da bi ja uzeo jer je znao da sam pušač. Tako prepoznaš dobrog čoveka u čudnoj situaciji“, objasnio je jednom u bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ozaren kao da priča o nekakvom divnom iskustvu i otkriću. Nikad u glasu nije imao ozlojeđenost, naprotiv.
Nemačka
“Prvi put su me uhapsili za vreme okupacije, kad su Nemci bili u Beogradu. Uhvatili su nas kad smo krali ugalj i drva sa vagona da bismo mogli da se ogrejemo. Prvi put sam stradao tad“, rekao mi je u prvom intervjuu koji smo radili za “Playboy”.
Nakon toga, nalazili smo se da bih sakupljala njegove životne anegdote i priče, pa mi je tad objasnio da su ga Nemci uhapsili i kao adolescenta smestili u voz s ostalim “delikventima”. Nisu znali gde idu ni šta će da se desi. Kad su stigli u Nemačku, završili su svi u Dortmundu. Tamo je radio u fabrici granata. Svakog dana logorovanja nije znao da li će ostati živ, da li će dobiti batine, ni da li će jesti, ali je u pričama najviše vremena posvećivao čuvaru koji je jednom slagao kako je njemu nešto ispalo, da Vlasta i još jedan momčić ne bi dobili batine. I činjenici da je posle mnogo decenija na mestu na kom je on sklapao granate za Rajh podignuto pozorište, koja ga je fascinirala.
“Kad je sve prošlo zvali su me da odem tamo, zbog nadoknade. Nemci kao Nemci, sve su imali dokumentovano. Tamo gde je bila fabrika sad je jezero. Sve se promenilo, ali uspeo sam da lociram mesto na kom je bila baraka. Tu gde sam nekad robijao, sad je malo pozorište. Dugo sam obilazio oko njega da se uverim da li je to zaista to. Kad se sve sabere, u zatočeništvu sam iz ovih ili onih razloga proveo tri godine. Pune. Ima ona narodna pesma – Tri godine kako žito klasa, a od drage ni traga ni glasa!”
Goli otok
“Nisam se bavio politikom, a nisam bio ni član partije. Mene nisu imali u vidu kad su pretresali ta pitanja. Ali je moj kum zato bio pukovnik i načelnik katedre Više vojne akademije. Mi smo, znate, bili kućni prijatelji, voleo sam njegovu decu i igrao sam se sa njima. Ali, izgleda da je on, sa još nekim njegovim oficirima spremao nešto. Nešto sitno. Da li vojni udar ili tako nešto“, rekao je i nestašno digao obrve kao da je reč o razbijenoj igrački i nastavio:
”Pošto sam ja bio blizak sa njim, to sam morao da znam. Tad je došlo sve. Ne samo Goli otok. Bila je i Banjica, Gradiška, Bileća, a bio je i Goli otok. To su sve bili logori, pošto je bilo vreme kad se sudilo zbog približavanja Rusima”.
Kad se vratio s Golog otoka, kako je govorio “zamerali su mu svašta”.
“Nisam mogao da budem u Beogradu, ni slučajno. Izbacivali su me sa pozorišne predstave na terazijskoj sceni. I to sa kupljenom kartom! Tog čoveka koji je bio onda upravnik i dan danas srećem, vodi kuče na Kalemegdan, pa prolazi mojom ulicom. Jovanovom ulicom. Kaže – Zdravo Vlasto! On je moj ispisnik, malo je mlađi od mene. Šta da mu kažem? Sve skupa to je ipak bilo veselo. Ja sam to doživeo sa te strane. Strah je bio opšti. Nisam to shvatao lično. Vladao je strah od svake izgovorene reči. Niko nije smeo da te poznaje. Nije bilo poželjno sastajati se sa mnom. Čak ni moji roditelji nisu znali gde sam. Niko nije znao. Ipak, moja koleginica sa klase Bosiljka Boci, koja je u alternaciji sa Mirom Stupicom radila predstave u JDP-u, rizikovala je mnogo i otišla kod mog oca da ga pita da li mu treba nešto i da li sam dobro“.
Iz Beograda otišao je u Mostar.
“Tamo sam imao veliku sreću da radim sa najboljim jugoslovenskim rediteljima u to vreme. Skender Kulenović je bio direktor drame tako da su najveći reditelji gostovali u Mostaru. Vratio sam se slučajno. Iz Mostara sam prešao u Tuzlu. U Tuzli je bio reditelj Dejan Mijač, mlad reditelj, i oformio je ansambl. U to vreme je Tuzla plaćala za prelazak fudbaleru, košarkašu, pa i glumcu. Ja sam dobio tri plate unapred samo da potpišem ugovor. Tuzla je bila bogata tada. Bila je kao beogradska kolonija. Onda je Beogradsko dramsko pozorište došlo na gostovanje i cela moja klasa je bila tu! Bili su tu i direktor pozorišta Predrag Dinulović i predstednik umetničkog veća Duško Jakšić. I kažu: Šta ćeš ti ovde? Što ne dođeš u Beograd? Eto, opet slučajno. „
Beograd
Prvo što sam uradio je dramatizacija Nušićeve autobiografije. Jedna izuzetna predstava sa dobrim ansamblom, veoma uspešna. To je bio početak. Posle je bilo lako. Dok me nisu izbacili. Onda sam opet bio bez posla, pa me je pokojni Bojan Stupica na prepad ubacio u predstavu Dragoslava Mihajlovića „Kad su cvetale tikve“. Tada je Stevo Žigon bio neki predsednik u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tako sam opet upao u pozorište slučajno. I opet pogrešno. Predstava je zabranjena.
Posle partijskih sastanaka rešili su da mene izbace iz predstave, zbog sporne replike, a da predstavu ipak ostave na repertoaru iako je tu bilo mnogo diskutabilnijih delova od moje uloge. Ljubiša Jovanović, koji je u predstavi prvoborac i otac Miši Janketiću, u sceni oproštaja na Železničkoj stanici, izuzetnoj sceni, donosi mu masan burek, žali se nešto i kaže – Ovi naši su gori od Nemaca! U to vreme je to bilo nepojmljivo. A mene su izbacili zato što sam ja igrao narednika koji njega pušta za flašu rakije. Gde narednici da budu podmitljivi u to vreme? Ne ide. Tito je povodom toga izgovorio i čuvenu rečenicu – Te tikvice će se nekome olupati o glavu“.
Svoj dosije iz SFRJ uspeo je da pročita nakon pada Slobodana Miloševića.
“Dosije je bio pripremljen, da niko ne bi mogao da bude dešifrovan kao cinkaroš”, primetio je. “Ali ja sam sve znao. Nisu mogli da izbrišu okolnosti. Iako su imena bila sakrivena, shvatio sam ko je u pitanju. Posle je došla zabrana. Kad sam tražio rehabilitaciju, zbog zabrane nisam mogao da ga ponovo dobijem, ali ga je dobio sud. Sudija koja mi je sudila za rehabilitaciju, kad je pročitala moj dosije, rekla je – Vlasto, ala ste vi bili avanturista!“
Taj avanturizam umalo ga je koštao dasaka koje su Vlasti zaista život značile. Prvi put je stao na pozorišnu scenu kao dečak sa osam godina, i uvek je govorio da će igrati u pozorištu dok je živ.
Sutra: Poslednja mladost u Kraljevini
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar