Vlastina priča (2): Roditelji su se razišli kad sam imao pet

Podeli:
Vlasta Velisavljević i Miljana Nešković. Foto:Privatna arhiva/Miljana Nešković

Moji roditelji su se razišli kad sam imao pet godina. To je bilo strašno, jer smo bili sirotinja. Kad niste sirotinja, onda i nije tako strašno, počeo je priču Vlasta Velisavljević jednog jutra u bašti Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Obožavala sam da slušam priče iz njegovog detinjstva, priče o Beogradu s kraja dvadesetih i početka tridesetih godina prošlog veka kroz oči dečaka koji je zavoleo pozorište prvi put kada ga je ugledao.

Otac mi je bio sve

“U Beogradu je tridesetih godina prošlog veka vladala velika nemaština. Rastao sam sa Milanom, mojim tatom. On mi je bio i otac i majka. Ljudi nisu imali ni za hleb. Oni koji su imali, pomagali su sirotinji. Dvorske dame otvarale su narodne kuhinje. Jedna od njih zvala se ‘Hleb nasušni’ i tamo sam se ja hranio. Za doručak smo dobijali sveže pogačice i kiselo mleko u keramičkim zemljanim ćasama. Na kiselom mleku se uvek hvatala skrama, nešto kao kajmak na mleku, bila je gušća i masnija. Kad mi zapadne ćasa sa dosta skrame, to je baš bilo veselo i sito.

Baš u to vreme dešavala se gradnja Hrama Svetog Marka. Velika je to bila investicija. Hram su podizala ugledna braća Krstić, od kojih je najstariji brat živeo preko puta Tašmajdanskog parka i vodio računa o svim radovima.
Da bi jeftinije prošla gradnja crkve, rešili su da sami prave cigle. Otvorili su ciglanu na samoj obali Dunava, malo nizvodno od mosta. Montiran je i veliki lokomobil, s pumpom koja je radila na drva. Tu se ložilo, a para koja je izlazila terala je pumpu i vukla. E sad… O pumpi je neko morao da vodi računa. Nama se posrećilo da je za čuvara postavljen jedan čovek koga su svi zvali Lauš, i koji je bio naš rođak. On je dozvolio mom ocu da u prostoriju u kojoj se nalazila pumpa unese jedan stari otoman. Tako smo imali krov nad glavom. Za stan smo se redovno snalazili. Otac je bio dobar radnik i dobar čovek, ljudi su ga voleli, a bio je i snalažljiv. Nikad nismo imali svoj stan, ali nismo bili ni na ulici.
Na tom istom delu Dunava, odmah ispod mosta, bio je kraljesko-dvorski splav. Tu je bio jedan čamac kojim su kraljevići Tomislav, Andrej i Petar dolazili da ih mornari onako malo provozaju. Iz dunavskog blata sam ih jednom video. Divio sam se tom čamcu i njima koji su bili blizu, skoro da sam mogao i da im priđem. Ali nisam im zavideo. Pre bih rekao da su oni zavideli meni. Oni su imali te mornare koji su morali da ih paze. Ja sam bio slobodan.“

Put oko sveta

Bila je 1937. kad je Vlasta Velisavljević prvi put kročio u pozorište. Bio je dečak i bio je fasciniran tom igrom.

“Posle Velikog rata, na prostoru na kom će kasnije biti osnovano Jugoslovensko dramsko pozorište, nalazila se scena koja se zvala Narodno pozorište Filijala Manjež i to s razlogom. U delu koji je služio kao Manjež za konje igrale su se uglavnom drumske predstave, a onda je došlo do promene. Branislav Nušić je svojoj ćerki Giti Predić dao da vodi Rodino pozorište za decu, što je ona shvatila vrlo ozbiljno. Takva je bila. Život je posvetila pozorištu i umetnosti, a od Rodinog pozorišta je vredno pravila pravo pravcato repertoarsko pozorište za decu. Naše probe su se održavale u manježu. Rodino pozorište je u tom smislu došlo kao novitet.“

Te godine, Gita je pripremala predstavu “Put oko sveta”, prema adaptiranom komadu njenog oca. Meni se posrećilo da upadnem u njenu podelu. Govorakalo se da će se na premijeri u prvim redovima naći i veliki gospodin Nušić.

Na naš put oko sveta išao je Jovanča Mitić. Po našoj priči, on je bio sin jednog bezobraznog opančara koji ga je tukao, zbog čega je Jovanča rešio da pogebne u svet. Širli Templ naše ekipe bila je devojčica Milica Maršićanin. Pola ansambla je bilo zaljubljeno u nju. Gluma je bila igra za nas, a Gita je vodila računa da svi budemo spremni i u punom sjaju za premijeru, koja je bila zakazana za 19. januar 1938, u Narodnom pozorištu.

Vladala je opšta nemaština i kad je reč o teatru. Štedelo se na svemu. Čika Milivoje, koji je tridesetih u Beogradu radio kao pozorišni šminker, radio je na obe scene. Čim bi završio pripremu za operu ili balet u Narodnom pozorištu, imao je tačno pola sata da dođe do Manježa. Da bi zaradio koji dinar više, pored tog posla našao je i dodatni angažman u noćnom baru Kleopatra, koji je bio smešten pored spomenika Knezu Mihailu, takozvanog Konja, odmah na uglu. Tamo je ulepšavao artistkinje i barske dame za njihove nastupe. Sine, tezgarim. Šta ću?, rekao mi je jednom dok smo sedeli na klupi u Francuskoj ulici. Jesu one ono to što narod priča, znaš već, ali ipak su to divne žene. Bilo mi je jasno da je Čika Milivoje njih ipak voleo.“

Nušićeva smrt

Branislav Nušić. Foto: Privatna arhiva

„Kad je došao dan premijere, odavno više niko nije razmišljao o našoj predstavi. U foajeu Narodnog pozorišta bio je postavljen kovčeg, u kojem je ležao tek preminuli gospodin Nušić. Zgrada nacionalnog teatra za tu priliku uvijena je u crne zavese. Beograđani su mirno stajali u dugačkom redu, čekavši da odaju poslednju počast velikanu i polože po koji cvet. Sve sam to posmatrao spolja. Srce mi je lupalo kao ludo. Nije tu bilo ničeg tradicionalnog, ničeg konvencionalnog. Čist vrhunac moderne. Kad je pala noć, teatar u crnini obasjale su sveće. Na stotine plamičaka bilo je raspoređeno što po građevini pozorišta, što u rukama građana. Svi su i dalje bili tu, u tišini odavali su Nušiću svoje poštovanje. Nikad pre i nikad posle nisam čuo da narod tako odaje počast nekome ko nije bio državnik.

Posle nekog vremena, Beograd je polako počeo da se vraća u normalu. Na mestu one klupe, na kojoj je čika Milivoje odmarao od šminkanja barskih dama, jednog jutra osvanula je Nušićeva bista“, prisetio se uz osmeh.

Sutra: Klinac sa ulice u kraljevskoj loži

Komentari

Vaš komentar