Festival ima buran životopis, dva puta smo se za njega motivisali, imao je i neposrednog festivalskog pretka, vlast se smenjivala, ali festival nije doživljavao nikakve pretumbacije, naprotiv, evo mi slavimo jubilarnu desetogodišnjicu, kaže Vida Ognjenović, osnivačica i umetnička direktorka festivala koji obeležava deset godina postojanja.
Jubilarni deseti festival Novi Tvrđava Teatar biće održan od 25. do 30. avgusta, u Vili Stanković u Čortanovcima, pod sloganom “Čovek je takođe priroda”. U takmičarskom programu je pet predstava, koprodukcije različitih pozorišta iz regiona, kao i iz Beograda, Pule, Subotice i Novog Sada. A jedna predstava, kako kaže Vida Ognjenović za Nova.rs, je u čast nagrađenih.
Šta vas je motivisalo da osnujete ovaj festival?
– O, ovaj festival ima buran životopis. Dva puta smo se za njega motivisali. Imao je neposrednog festivalskog pretka daleke 2008. Nas nekoliko pozorišnika motivisali smo se za osnivanje tog „prafestivala“ impresivnom Smederevskom tvrđavom. kao vrhunskim mestom za pozorište na otvorenom. I pošto takvih festivala tada kod nas nije bilo, odjurili smo s tom idejom u Centar kulture Smedereva. Naša predlog dočekan je aplauzom, a mi primljeni kao vesnici kulturnog buđenja tog živopisnog podunavskog grada. I tu je, na tom sastanku Festival dobio ime “Tvrđava teatar”. Gradonačelnik Peđa Umićević ne samo da je podržao ideju, nego je odmah počeo da pravi planove za iznajmljivanje pozorišne opreme, kako bi se već toga leta za otvaranje vijorila festivalska zastava na zidinama Tvrđave.
Da li je bilo tako?
– Jeste. Radili smo bez predaha, tražili predstave, sponzore, a to naše nestrpljivo ubrzanje je bilo u stvari vrtoglavi zalet prema cilju. Direktor Kulturnog centra Dragoljub Martić, koji je bio i direktor festivala. Aplicirali smo za podršku Ministarstva kulture i dobili je, uz obećanje ministra Bradića da će festival biti stavljen na listu umetničkih ustanova, pa ćemo naredne godine moći redovno da konkurišemo za sredstva. Napravili smo ugovor sa festivalom „Budva Grad Teatar“ da dve strane predstave iz Nemačke i Australije na povratku igraju i kod nas i tako smanjili troškove za vrhunske predstave za otvoreni prostor. RTS je kao medijski sponzor prenosio otvaranje predstavom čuvenog nemačkog pozorišta Titanik. Tako smo na najbolji način oglasili da se posle tolikih vekova, utvrđeno ratište prerušava u ambijent za moderno pozorište. Ceo grad se pretvarao u scenu. Predstave su izvođene na trgovima, ispred crkve, u sporednim ulicama, na poljani ispred Tvrđave i, naravno, na Tvrđavi, a publika je pohrlila sa svih strana.
Festival je postao nezaobilazan kulturni događaj. Gde je zapelo?
– Razvijao se, ali su rasli i troškovi. Grad je davao i novac i povlastice za smeštaj gostiju. Bilo je i sponzora, ali, ali, ali… para za kulturu nikad dosta. Ipak, tavrljali smo nekako. Čak su i strani gosti s kolegijalnim razumevanjem strpljivo čekali naše zakasnele isplate.
Da li je to bio razlog što ste prestali da ga održavate?
– Nismo mi prestali, nego smo ukinuti. Došlo je do promene vlasti u zemlji i, naravno, u Smederevu. Na prvom prolećnom zasedanju Skupštine, festival je precrtan i izbrisan kao gumicom. Navodno zbog dugova, a oni su napravljeni su tako što ni novo Ministarstvo ni Gradska uprava nisu uplatili ranije dogovoren obećan novac. Profil festivala je promenjen. Neće više biti međunarodni, nego će se takmičiti samo domaće predstave. Smenjeno je rukovodstvo i Savet festivala, a sve to smo saznali iz novina.
Kako su ove odluke dočekali ljudi koji su radili festival, javnost?
– Razočarani članovi Saveta festivala su se razišli. Rezonovali su po logici šta se tu može jer onaj ko te osnuje, istim potpisom ima pravo i da te ukine. Ipak nisam mogla da se raziđem baš na taj prvi preteći zvuk pištaljke. Vojkan Borisavljević i Nikola Mirkov su odbili da uđu u novi Savet. Ostale, valjda, nisu ni zvali.
Kakav je bio vaš stav?
– A ja sam se osećala kao pod vodom i samo sam uporno ponavljala da treba da nađemo rešenje da se održi bar ovaj pripremljeni i zakazani festival, pa da onda vidimo šta dalje. Ma teško je bilo, jer su se na to moje insistriranje kezila pitanja kako i gde. Imamo gotov repertoar, ali kako i gde?! Insistirala sam, u stvari hvatala sam se za tu penu. Jeste samo na papiru, ali ni to nije malo, tamburala sam. Moglo bi i sa manje para i moglo bi… Osećala sam se kao davljenik u kadi koji se koprca da odveže vezane ruke. I odlučila sam da se obratim javnosti.
Jesu li vas podržali članovi Saveta, saradnici?
– Nisu baš bili raspoloženi da se više time bave. Mi smo ukinuti i gotovo. I konferenciju za štampu sam sazvala sama, takoreći na svoju ruku. Pozvala sam u pomoć svog dugogodišnjeg prijatelja i saradnika, producenta Boru Balaća, tada zamenika upravnika Narodnog pozorišta, da delujemo kao dvočlani tim…
Hvatanje za penu?
– Jeste, ali i hvatanje za penu je akcija i nije uzaludna koliko god to razumnim ljudima izgledalo tako. Konferencija nije baš bila masovna, ali kažem, ni hvatanje za penu nije… Ispričala sam za ukidanje festivala, ali rekla sam žustro da se ozbiljno priprema njegovo održavanje, pod drugim imenom i na drugoj lokaciji, da nam je neophodna njihova podrška i dodala da Tvrđava Teatar jeste ukinut formalno, ali bi festivalu toga imena bilo neprimereno da nestane po komandi. Dakle, festivala će biti, ozbiljno sam rekla. Gledali su me kao da im obećavam da će u mojoj režiji u paklu uskoro biti otvorena prodavnica sladoleda.
Koja ideja vam je tada bila na umu?
– Kad su novinari otišli, Mora me je pitao – šta ćemo sad. Pa mora da postoji, odgovorila sam, neko mesto, u nečijoj bašti u Sremu, u dvorištu nekog salaša, negde, na pustom delu Deliblatske peščare, u ritu na levoj obali Dunava… Znala sam da zvučim detinjasto i smešno, ali nisam marila. Hrabrila sam se.
Da li vas je neko u tom trenutku podržao?
– Prijatelji su me takođe hrabrili, ali su uzgred pokušavali i malo da me „osveste“ da se pomirim sad, pa jednog dana…Hoću sad ili nikad, zainatačila sam. Setila sam se agencije “Laureat” koju je u Novom Sadu osnovao veliki znalac i prijatelj pozorišta, advokat Vladimir Vava Horovic sa saradnicima. Zamolila sa ga za pomoć da osnujem festival koji će biti održan sa mesec dana, imam dogovoren repertoar i producenta Boru Balaća. Sve je iz taka razumeo. Okupili smo grupu viđenih pozorišnih ljudi, formirali Udruženje građana koje je bilo osnivač novog (starog) festivala. Kolege su prihvatile bez uzmaka, sve prvak do prvaka. Za predsednika osnivača izabran je Mileta Radovanović, direktor Sterijinog pozorja, predsednika Saveta Jugoslav Krajnov, prvak Srpskog narodnog pozorišta, za njegovog zamenika Valentin Vencel, upravnik Novosadskog pozorišta. Zatim su imenovani Savet i Umetničko rukovodstvo. I registrovan je „Novi Tvrđava Teatar“, kulturna ustanova sa uredno pravno zaokruženim statusom.
Kako se dogodilo da lokacija festivala bude u Čortanovcima?
– Deset dana po osnivanju zakucali smo na vrata predsednika Pokrajinske vlade dr Bojana Pajtića s molbom da nam pomogne da festival bude negde u Vojvodini. Podsetio nas je da pred Vilom Stanković u Čortanovcima, na otvorenom prostoru, već deluje Šekspir Fest pod rukovodstvom Nikite Milivojevića i da smo dobrodošli. Nakon sastanka, pozvala sam prvo Boru Balaća, zakazala sam mu za sutradan radni sastanak, brzo sam prekinula da ne čuje da plačem… Prvi festival je bio zakazan već za 6. jul, koji dan kasnije nego što je bio planiran u Smederevu.
Mnogo toga se promenilo tokom decenije postojanja festivala. Da li ste nešto menjali u koncepciji?
– Tačno, vlast se smenjivala, ali festival nije doživljavao nikakve pretumbacije. Naprotiv, evo mi slavimo jubilarnu desetogodišnjicu „Novog Tvrđava teatra“. I da se ne hvalimo, tu su kritičari, neka oni procene kakav je. Mi smo odgovorni da činimo sve da stoji uspravno.
Bonus video: Svetska premijera filma „Čuvari formule“ na festivalu u Lokarnu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar