3
Predstava „Otac“ pokazuje da samo teatar može da dočara borbu duše za opstanak u nekom realitetu, kaže za Nova.rs Željka Udovičić Pleština, koja je uradila dramatizaciju komada Florijana Zelera, čijom premijerom Atelje 212 večeras obeležava Svetski dan pozorišta.
Reditelj je Paolo Mađeli sa kojim naša saradnica niz godina sarađuje i kojem je ovo povratak u beogradski teatar nakon više od tri decenije.
– Jako sam srećna što prvi radim u Ateljeu, jer sam zahvatila vreme velikih zvezda ovog teatra čiji nas sjaj i dalje obasjava, iako nisu više među nama. I raduje me i što postoje neke nove, mlade snage, koje imaju potencijal da streme istim takvim visinama kao što su bile one kojih se još uvek rado sećamo – priča Željka Udovičić Pleština.
Diplomirala je Pravnom fakultetu, a potom završila i studije dramaturgije na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu. Potpisala više od 130 predstava koje su igrale od Hrvatske, u celom regionu, na evropskim scenama do Južne Amerike. Dobitnica je brojnih nagrada, a uspešno se bavi i prevođenjem.
Drugi deo Zelerove trilogije („Majka“, „Otac“ i „Sin“) izuzetno je emotivna priča fokusirana na ostarelog oca koji se bori s demencijom, proces starenja i izvrnuti odnos sa ćerkom…
– Činjenica je da je moja priroda takva da verujem da je takve teme zaista provokativno postavljati na sceni, čak bi se usudila reći interesantnije nego na filmskom platnu. Jer, nešto što otkriva lavirint duše jednog čoveka koji je bolestan, gubi se, kao i njegove okoline, upravo pozorišne daske dopuštaju sublimiranje takvog života na poseban način. Ne pokušavamo da imitiramo život, niti život jednog dementnog čoveka, nego je pozorište sublimat života. Tako je ovaj tekst i pisan, kao neka slagalica koja nema potrebu da traži istinu unutar toga, nego da pokaže dušu koja se bori za opstanak u nekom realitetu. I to ograničenje prostora u kojem se nalazi glavni junak jeste u njegovoj glavi, odnosno nemogućnost sećanja i formulisanja vlasite realnosti.
Neću pogrešiti ako kažem da ste radili sa sjajnom ekipom glumaca – Hana Selimović, Ivan Mihailović, Dragana Varagić, Isidora Simijonović, Marko Grabež, koje predvodi Vojislav Brajović.
– Svaka proba je bila pravo veselje. A prednost je biti u penziji kao Voja koji nas je svako jutro zabavljao. Jednom nam je rekao da moramo da otkažemo premijeru, jer nećemo stići da je pripremimo. Svi smo bili u šoku i pitali šta se dogodilo, a on je rekao da je 27. februar mnogo blizu. A onda smo se smejali jer premijera je 27. marta. Ono što nam je dalo mogućnost istraživanja jeste talenat glumaca i to što su pripadnici različitih generacija i to je vrlo zanimljivo, otvaranje njihovih svetova na sceni a koji igraju iste uloge u percepciji glavnog lika. Jer, cela predstava jeste zadnjih desetak minuta, pokušaj slaganja nekih komadića njegovog života.
Rekli ste jednom prilikom da pozorište postoji upravo zbog glumaca. Da li i dalje stojite iza tih reči?
– U teatru je svako veče predstava drugačija i zato istu možemo gledati i sto puta i uvek nešto novo i drugačije u njoj videti, a to je zahvaljujući glumcima. Reditelj je, to znamo od antičkog pozorišta, privilegovani gledalac, kao i dramaturg, i zato pozorište može postojati bez ikog, osim bez glumaca. Kada se pojavio video, a to nije bilo tako davno, govorilo se da je to smrt pozorišta. Međutim, dogodilo se sasvim suprotno, razvoj te tehnologije je doveo do toga da teatar sve više dobija na značaju, u pozotivnom smislu, i postaje elitistička umetnost. Posebno mesto gde možeš potražiti neku zaštitu, koje bi trebalo skupo platiti, pošto je jedino tu moguće videti živog čoveka na sceni, nečiji znoj, suzu. Videti grešku. Znate, ne zanima me svet bez greške. Povratak emociji je ono što je budućnost pozorišta.
Ipak, u kulturu se najmanje ulaže.
– Danas jeste marginalizacija kulture, posebno na našim prostorima, stravična i sramotna, bez obzira koja je politička opcija na vlasti. Svi se kunu u nacionalne identitete, a kada dobiju izbore potpuno su nesvesni da taj identitet čuva samo kultura, a ne gluposti kojima svedočimo. I u Hrvatskoj se najmanje daje za kulturu, svedeni smo na statističku grešku. Nekada je na ruševinama Berlina na kraju Drugog svetskog rata svirala filharmonija, zašto ne posežemo za takvim primerim? Sigurno nas vetroelektrane neće izvući iz krize, nego kultura, ali to evidentno nije popularno u formiranju budžeta.
Bili ste umetnička direktora Gavele, pomoćnica ministra kulture, zamenica pročelnika (sekretara) za kulturu grada Zagreba. Kakvo iskustvo nosite i da li biste se opet upustili u te vode?
– Ne bih. Mislim da su moji angažmani u Ministarstvu kulture, na početku 2000. bili vezani za levo orijentisanu vlast, jer ja sam levičar. To smatram altruističkim pokušajem i ne žalim. Najlakše je kritikovati ono što se oko nas događa sedeći u bifeu ili kući a da ne pokušaš napraviti ništa. Ja sam imala tu priliku kod najboljeg ministra kojeg smo imali u Hrvatskoj od rata naovamo, Antuna Vujića, potom sam bila aktivna na gradskom niovu. Otišla sam svojevoljno jer sam žrtvovala posao koji najviše volim a to su pozorište i film. Ni za prevođenje, ni za pisanje nisam imala slobodnog vremena. Ljudi često zaborave, kao da im te stolice zarastu za zadnjicu, da su to činovničke funkcije, a to znači da služiš nečemu, i to i jeste ideja cele stvari. Ono što me potpuno demorališe jeste to da svedočim od kada postoji Hrvatska, užasno mi je to kada neko dođe na neko mesto i misli da od njega sve počinje, da sve treba drukčije, da sve treba ispočetka, a ona ne može bez razovoja. Kultura od toga pati i od toga najviše strada. Ona ne počinje od nas, nego postoji nezavisno od nas. Isto tako, počela je neka moda da su upravnici pozorišta stravično važni. Oni jesu važni ali kao činovnici. Jer neće se valjda, ja se iskreno nadam, po njima pamtiti pozorište nego po onome što su oni ostavili od predstava, kao i glumci koji su zahvaljujući njima dobili prostor.
Okarakterisali ste sebe kao levičara, šta za vas to konkretno znači?
– Pre svega otvoren, poštovati i voleti različitost. Ja sam zaista imala sreće u životu, ne samo svojom zaslugom, da upoznajem različite kulture gde sam radila od Južne Amerike, Italije, Francuske, Srbije, Bugarske… Svaki od tih poslova me obogatio, jer cenim to poštovanje različitosti, a ne zatvaranje i paranoidno traženje ne znam čega, zaista mi je to strano. Konzervativizam se kao pojam opire pozorištu ako je ono prostor slobode. Ja nemam iluziju da ono može promeniti svet, ali može promeniti nas koji učestvujemo, i može uticati na ljude u publici nekim pitanjem koje smo postavili, neka ih je troje jedno veče, troje drugo… to je već jako puno. Nažalost, demokratija koja se veže za pojam levo orijentisanih ljudi može biti razočaravajuća kad se pretvori u demokraturu čemu svedočimo, nažalost, u celom regionu. To postaje neka diktatura dizanja ruku, i gubi se pravi dijalog koji bi trebalo biti odlika demokratije.
Saradnja pozorišnih kuća u regionu je u sve većem zamahu. Ipak, da li je to dovoljno?
– Mislim da nije, a razlog što je to tako je ekonomske prirode, nema se para. Postoji neka razmena, pojedini umetnici dolaze rade, i obrnuto, ali to je sporadično i premalo. Zatvaranje za kulturu je vrlo opasno, jer onda se nemaš s čim uporediti, meriti, takmičiti u lepom smislu te reči. Danas klinci, ni publika, ni oni koji se bave pozorištem, ne putuju da vide nešto do drugog grada. Mi smo nekada, kada čujemo da je nešto dobro, išli makar i autostopom da to pogledamo. Ni motivacija nije više onolika, kao kada imaš veći prostor da se pokažeš.
U vašem bogatom opusu, konstanta je uspešna saradnja sa Paolom Mađelijem. Šta je bilo presudno da ona toliko dugo traje?
– Verujem u stalne autorske timove, ali to ne znači da je samo jedan reditelj. Radim i sa Dinom Mustafićem i Lenkom Udovički… I volim raditi, kada imam vremena sa mladim rediteljima, gde mogu svojim iskustvom i entuzijazmom, koji još uvek imam, da utičem, a to je i Paolova karakteristika. Naša prva predstava je bila „Feničanke“, davne 1986. u Dubrovniku. Bila sam treća godina Akademije, sedim tamo i ćutim, gledam, sve kao znam, a pitam se što samo sedim. Paolo mi je rekao, kada neko od glumaca poželi kafu, imaš da strčiš dole sa Lovrjenca i doneseš je dok se ne ohladi. To sada zvuči kao neki štos, međutim puno se iza toga krije. Mnogo sam naučila od njega i vrlo je lako, bez obzira na sve izazove, od proba do premijere, estetska bliskost i svetonazorska, jer bez toga nema kvalitetne saradnje ni svađe što je deo procesa. Tučemo se argumentima i to nam je pomoglo da sve ovo preživimo, te puste godine.
Bonus video: Dragana Varagić – Povratak na scenu Ateljea 212
