2
Ovde deviza i političko obećanje glasi: živeti bolje. A kako nedostaje činjenica da se obrazloži ta mogućnost, onda to znači: živeti bolje nekako, ili živeti bolje po svaku cenu, kaže za Nova.rs rediteljka i književnica Vida Ognjenović.
Kraj 2022. godine bio je u znaku jedne od najpriznatijih intelektualki s ovih prostora. Samo što je predstavila odlično ocenjeni komad „Poetesa“ o Milici Stojadinović Srpkinji u Srpskom narodnom pozorištu, koji je i napisala i režirala, Vidi Ognjenović stiglo je i priznanje iz Crne Gore. Primljena je književnica i rediteljka u Crnogorsku akademiju nauka kao inostrani član. Osvrćući se na godinu za nama, Vida Ognjenović u razgovoru za Nova.rs šali se kako je „onostrani član“ Akademije:
– Lepo je to priznanje, i zahvaljujem prijateljima i kolegama što sam imala tu „protekciju“ – ističe Vida Ognjenović, a pominjući svoju novu dramu „Poetesa“ priseća se kako ju je „pojava Milice Stojadinović Srpkinje u književnosti zanimala još od školskih dana“:
– U lektiri je bila i Milica Stojadinović Srpkinja kao jedina žena u tom bogatom romantičnom periodu punom velikih, ozbiljnih pesnika. U Karlovačkoj gimnaziji smo znali „Gorski vijenac“, skoro od korice do korice, kao Crnogorci, pa Branka Radičevića ili Lazu Kostića. Milica Stojadinović Srpkinja nam je, međutim, bila zanimljiva kao prva žena pesnikinja kod nas, a najviše smo je znali po anegdoti da je Njegoš zanesen njenom lepotom rekao: „Ja pojeta, ona pojeta, pa da nijesam pod mantijom, evo Crnoj Gori knjeginje“. Međutim, mantija je ipak pobedila. Meni je bilo simpatično da je jedan vladika otvoreno pokazivao interesovanje za žensku lepotu… No, ipak, Milica je za nas ostala nekako kao neznana lepotica koja je pokušavala da piše stihove, ali nije dostigla Branka ni Lazu Kostića.
Šta je bila ta prekretnica da ste „opsesivno“ počeli da se bavite čudnom sudbinom te poetese?
– Kad sam dobila nagradu Milica Stojadinović Srpkinja, trebalo je da održim prigodan govor, pa sam morala da se malo udubim u njen život i delo i naišla sam na knjigu Radmile Gikić Petrović: „Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje“. I ta knjiga me je doslovno zaokupila i fascinirala. Shvatila sam šta sve ne znam o ženi koja nije bila samo pesnikinja, već i snažna ličnost u tragičnom nesporazumu sa svojim vekom, neposrednim okruženjem i književnim krugom u kojem se kretala… Sve me je to snažno potreslo i začudilo. Razmišljala sam o tome koliko je taj život zaista bio, kako bismo danas rekli, dramatičan, prosto se njena priča nudi za inscenaciju. No, s druge strane mislila sam – čemu pisati biografsku dramu, kad već postoji odlično napisana knjiga u kojoj se njen život otkriva do tančina. Međutim, nije me ta priča ostavljala na miru. I u toj temi sam od 2006, od govora na dodeli nagrade gde sam rekla da je darovita pesnikinja, čije ime danas nosi nagrada, umrla od gladi i tupe ravnodošnosti za njeno delo, a ko zna koliko njenih koleginica i danas ponavlja njenu sudbinu. I pre dve-tri godine sam odlučila da napišem dramu. Shvatila sam da treba da pišem raspravu o primeru poetese, Milice Stojadinović Srpkinje, zapravo da nastavim njenu raspravu sa svojom užom i širom sredinom, kulturnom javnošću, kolegijalnim krugom, prijateljima, a najviše sa samom sobom.
Talentovana i lepa, strahovala je od sebe. Kako to tumačite?
– Bila je sveštenička kći i unuka. Odrasla je u svešteničkoj porodici sa sestrom i tri brata. Otac ju je poslao u Petrovaradin, u nemačku školu gde se učilo na raznim jezicima carevine. Tu je počela da se zanima za literaturu, istoriju, etničko poreklo predaka koji su došli u Vojvodinu. I to ju je na neki način obeležilo. Upoznala je pojedine novosadske književnike, obrazovane ljude, koji su se školovali u Pešti i Beču. Objavljena joj je prva pesma, pa kroz godinu i nešto i prva zbirka. Primećena je kao veliko iznenađenje. Kao poetesa stigla je i u Beč, kao gošća Vuka Karadžića i njegove kćeri Mine, svoje vršnjakinje, inače već čuvene portretiskinje. I vidici su joj se otvorili. No, počele su i njene muke.
Književne, ili životne?
– I jedne u druge, trebalo je probiti led. Bila je prva pesnikinja, nije imala ženskog uzora kod nas, ali ni prave podrške. Bila je poslušna, odana kći i sestra. Njen otac, inače obrazovan i sveštenik liberalnih shvatanja se plašio da će joj se, ako postane pesnikinja, ljudi rugati, da zbog toga neće moći da ima porodicu. Pa kad njen otac ima takav stav i ona se pitala da li je na pravom putu. Tim pre što je ni književna sredina nije uzimala onako ozbiljno kako je očekivala. Pozdravio ju je pesmom „Jednoj Srpkinji“ Ljubomir Nenadović, odgovorila mu je isto pesmom i na tome je stalo. Nije bilo prikaza, tumačenja, pohvala. Prosto su njene kolege mislile da kao poetesa jeste neka vrsta ukrasa – u književnosti. Objavljivali su joj pesme u novinama i časopisima, izašle su joj tri zbirke, no ne bi se moglo reći da je bila čitana, niti da se o njenoj poeziji ozbiljno razgovaralo. Doduše, knez Mihailo ju je veoma cenio kao ženu i pesnikinju, a njegova supruga kneginja Julija poklanjala joj je nakit, a jednom je otkupila 200 njenih knjiga da se daruju đacima u Srbiji i Vojvodini. To je možda bila jedina prava podrška njenoj književnosti.
Svi su izgledi da se smatralo da kao lepotica treba da piše neke ženstvene, ljupke lirske pesmice. A Milica je pisala rodoljubive himne i zahtevala da se njene pesme čitaju ozbiljno, analiziraju kao pesme drugih pesnika. Sačuvan je samo jedan prikaz nepoznatog kritičara koji nije ni potpisao svoj tekst, u kome je pozdravlja kao ljubičicu i ukras, što je njoj bilo uvredljivo.
Ako uporedite tužan kraj Milice Stojadinović Srpkinje, koju ste nazvali književnim i životnim brodolomnikom, s današnjim trenutkom šta se promenilo kada je položaj žene u pitanju?
– Emancipacija je bila spora, ali delotvorna, za ova dva veka sve je otišlo napred. Ali, kad se uzme lupa i malo dublje zagleda, ne možemo izbeći zaključak da smo i mi u ovo vreme morale da napravimo žensko pismo, ideološki, feministički pokret da bi nas kulturni tok zaista uzeo ozbiljno. Meni često postavljaju pitanja – da li sam imala probleme radeći kao žena reditelj, ili žena pisac. Ne bih rekla da sam imala neke prepreke u poslu kao žena. Naša nekadašnja država, koje se sada u horu odričemo, ostavila nam je u nasleđe dosta visok nivo ravnopravnosti žena i muškaraca. Kad sam bila na postdiplomskim studijama u Americi, često su me pitali da li sam kao rediteljka jednako plaćena kao muškarci, jer to kod njih tada još nije bilo tako. Odgovarala sam da ne tražim da pol bude kriterijum za plaćanje, već da se procenjuje rad i rezultat. No, činjenica da uopšte pominjemo pitanje ravnopravnosti govori da nismo sigurni. Setimo se samo da ima poslodavaca koji od žena traže potpisanu izjavu da neće ostajati u drugom stanju, ili pak da nemaju dece, što znači da neće zbog obaveza oko dece izostajati s posla. U suštini žene nekako osećaju da se pojavio neki tradicionalni virus da žena treba da zna svoje trpno mesto roditeljke i tešiteljke, a muškarac svoje zapovedno – vođe i branitelja. Taj model čini da se blago previđa ravnopravnost, pa to žene onda rešavaju kompeticijom, pokušavajući da u agresiji oponašaju muškarce. I tako u krug.
Posle „Kozocida“, i ovaj novi komad sami ste „pogurali“…
– Sada režiram ono što sama napišem, adaptiram, dramatizujem. Volim da radim na svojim rukopisima. To mi je mnogo jednostavnije. Ne čekam ni da mi neko nudi režiju, nego želim malo da se pravim važna, da imam utisak da sama odlučujem o tome šta ću, kad i gde režirati. Ne pođe mi to uvek za rukom, ali šta mari, kad pođe, pođe…
Kakvo je pozorište danas?
– Nisam možda najpogodnija za ovo pitanje. Pozorište nije samo moj umetnički posao, nego je i moja strast. Kakvo je ono danas? Pa svakakvo je, kao što i treba da bude. Hoću da kažem raznovrsno je kao što i treba. Živo, robusno, privlačno, katkad preglasno i histerično, a onda se uzjoguni, pa je jedva čujno, narcisoidno. Puno je dobrih glumaca i zanimljivih, ćudljivih reditelja. Ima smelih zahvata, neuspelih eksperimenata, odličnih predstava, ima značajnih glumačkih pojava. Stvarno fina energija vlada u pozorištima, mislim tu na scenu. Kako su organizovana, o tome ne razmišljam, osim što zameram što se u to često meša i politika, što ne bi smela. Jeste prirodno da je pozorište kao i svaka umetnička delatnost nasuprot nasilja i fašističke isključivosti, socijalne nepravde, ali trebalo bi da se užasavamo i same pomisli da kultura bude u nečijoj službi, da bude propagandni motor za bilo koju izvankulturnu i nehumanističku opciju. Kultura ne bi smela da bude agitprop nijedne vlade ni političke vrhuške. Kultura mora imati potpunu autonomiju. Pozorište je pre svega odgovorno pred kulturnom javnošću, strukom, umetničkom procenom, pa tek ondaide pred sud javnosti koji uključuje i političko mnjenje.
U vašem životu su se preplitali s jedne strane teatar i književnost, a s druge politika?
– Činila sam sve što sam mogla, kao i moje kolege. Često govorim da Berlinski zid nisu srušili samo politički sastanci i dogovori, nego i umetnost, film, poezija. Pasternak, Marina Cvetajeva, Ana Ahmatova, Brodski, Jiš, Solženjicin, Dušan Makavejev, Kiš i te kako su rušili zidove. Nisam se politikom bavila da bih postala profesionalna političarka, da mi politika bude sudbina, što bi rekao dr Esad Ćimić. Ušla sam u Demokratsku stranku na poziv svojih prijatelja, u čije sam političke stavove imala duboko poverenje. U tom veoma nemirnom vremenu, dok se država raspadala takoreći na našim rukama, smatrala sam da niko nema prava na lenju neodgovrnost. Verovala sam da doktor Mićunović i doktor Đinđić dobro znaju šta je demokratsko uređenje, obojica doktori društvenih teorija. Verovala sam u njihovu procenu situacija i njihovo opredeljenje i želela da učestvujem u uspostavljanju demokratskih principa koje su zastupali. To i danas činim.
I kad pominjete Mićunovića, Đinđića i vidite gde je danas Demokratska stranka, boli li vas to?
– Pristali su neki u stranci da čine razne ustupke, da odustaju od principa zarad vlasti. Pravili su velike greške, jedna od njih je bojkot izbora 2020. Podsećala sam tada da su tolike godine i toliki ljudski životi izgubljeni u osvajanju prava glasa, a mi danas izvodimo neke političke kalkulacije i odričemo se mogućnosti da biramo. Bojkot je linija manjeg otpora, nesigurnost, politička nezrelost… No, nije pomoglo. I ne samo to, nego nikad nije valjano promišljeno i analizirano to iskustvo, da se vidi kakva je to greška bila. I u toj lošoj krivi je danas zaglavljena Demokratska stranka. Trenutno jeste u izvesnoj krizi, ali to treba procenjivati samo kao fazu. Naravno, neprijatelji demokratije nemaju zbog čega da likuju. Mićunove i Đinđićeve ideje i pravci kud su oni usmerili naše društvo su njegovi vitalni temelji. Oni su za to nedugo vreme žestoke aktivnosti uspeli da promene mnogo toga. Od njihove pojave ovde ništa više nije isto. Tu gde su oni zaustavljeni, nastaviće mladi ljudi, njihovi učenici i sledbenici. Ima ih, znam ih dobro… Znate ih i vi.
Dokle ćemo se ovde okretati ljudima koji su, kako ste često isticali, politički korektni, nisu zahtevni i rade male, jeftine i stvari dosegljive svima?
– Politika se meša u sve i zloupotrebljava svoj nezasluženi položaj kontrolora. Ne može politika stranke koja je na vlasti određivati šta je politički korektno. Dobro se zna šta se podrazumeva kad se kaže politička korektnost. Dakle, borba za zaštitu ljudskih prava, prava manjina, boriti se protiv korupcije, ekološko osvešćenje za očuvanje planete, vaspitavati mladež u čovekoljublju, zalagati se za to da čovek ima potrebna znanja pre no što počne da prosuđuje i osuđuje. I da zabava ne treba da je politička anestezija i zavaravanje. A kod nas je vlast dizajner načela političke korektnosti i da vidite čuda korektno je samo ono što ne talasa i što izjednačava petarde i bojeve metke. E pa svako nametanje pravila s vrha piramide je politički nekorektno. Pravila se izglasavaju korektnim glasanjem na slobodnim izborima. Nije valjda da smo zaboravili šta to beše…
Ako se politika, odnosno vlast ne menja sama od sebe, već je menjaju oni koji je biraju jesmo li sami krivi što smo ovde gde jesmo?
– Jesmo u neku ruku. Ovde deviza i političko obećanje glasi: živeti bolje. A kako nedostaje činjenica da se obrazloži ta mogućnost, onda to znači: živeti bolje nekako, ili živeti bolje po svaku cenu. A zar ne bi trebalo jednom da se kaže da smo zabasali u taj nerealni bolji život, pa nam ne pada na pamet da živeti bolje znači živeti humanije, živeti na moralnim principima, poštovati blagodet rada, uspostaviti dobro radno pravo. Ne, to nije ni načelo, ni obećanje. Ideal je da živiš bolje, a ne da ne bacaš mrtve svinje i stare frižidere u reku, da živiš bolje, a dete ti ne zna kako mu se zove baba. Da živiš bolje, to znači da voziš „jaguar“, a seoska škola koju si završio nema tekuću vodu, ni toalete unutra, nego čučavac na dnu dvorišta. Za „jaguar“ koji voziš bi se mogla uvesti voda u u sve škole koje je nemaju u Srbiji. No da li bi vozač „jaguara“ tada živeo bolje?
Krajem godine uvek sumiramo stvari i radujemo se nekom novom početku, misleći da će nam doneti nešto bolje. Čemu se radujete u 2023?
– Želela bih da se što pre završi ovaj strašni rat u Ukrajini, i ratovi bilo gde, da se ljudi više ne sporazumevaju oružjem. Nauka i industrija upotrebljene su za to da se ubilačka oruđa dovedu do savršenstva, a da su toliko novca i vremena utrošili u farmaceutska istraživanja, možda bismo već imali lek za rak ili druge neizlečive bolesti.
Kako vidite Srbiju?
– Ako preživimo ova katastrofičarska upozorenja da, ako ne štedimo struju, pomrećemo smrzavanjem koje je istina bezbolno, i osim smrti ne ostavlja druge posledice; dakle ako masovno ne pomremo od mraza, u Srbiji se neće dogoditi ništa za naslovnu stranu. A ako preživimo, da prestanemo sami sebi na uho, grlo i nos da pevamo narodne pesme o tome kako smo najbolji, najlepši, najseksepilniji, i najdeblji, ali šta vredi kad samo ispaštamo zbog toga što nam svi zavide…
Bonus video: Vida Ognjenović na promociji knjige Žarka Lauševića
